Grčki epski ciklus

Pad Titana, Peter Paul Rubens, oko 1637–1638.

Grčki epski ciklus ili kikličke epopeje (starogrčki: ἐπικὸς κύκλος) naziv je za skup drevnih starogrčkih epskih pesama koje su u neprekinutom krugu (κύκλος = krug)[1] izlagale mitske događaje od ženidbe Urana i Geje pa sve do smrti Odisejeve i ženidbe njegova dva sina, Telegona za Penelopu i Telemaha za Kirku. One su, dakle, izlagale događaje koji su se desili pre onih koji su obrađeni u Homerovoj Ilijadi, zatim ono što se dogodilo između događaja u Ilijadi i onih u Odiseji te, naposletku, ono što se dogodilo posle događaja obrađenih u Odiseji.[2] Ciklus je počinjao mitskim pričama o bogovima, obrađenim u Teogoniji i Titanomahiji, i nastavljao se legendama o Tebi i trojanskom ratu.[3] Da li je na početku stajala Hesiodova Teogonija[2] ili se radi o nekoj drugoj pesmi istoga naslova, nije moguće utvrditi.[3]

Izvori

Etrurska skulpturna grupa sa stuba na hramu A u Pirgiju, na kojoj su predstavljena Sedmorica protiv Tebe, oko 470–460. pne.

Od kikličkih su pesama sačuvani samo oskudni fragmenti, oko 120 stihova, no njihov je sadržaj poznat iz proznih sažetaka u Gramatičkoj hrestomatiji (Χρηστομάθεια γραμματική), u 4 knjige, koja je sačuvana delom u Fotijevoj Biblioteci, a delom u uvodu sholijama uz Ilijadu u rukopisu Venetus A. Te informacije dopunjuju podaci iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, kao i ilustracije na tzv. Ilijskim pločama s prizorima iz Ilijade i kikličkih epova. Međutim, ti podaci nisu sasvim pouzdani, budući da su kiklički epovi već bili izgubljeni u vreme kad su nastale Ilijske ploče i Pseudo-Apolodorova Biblioteka, koji su im sadržaj crpli iz drugih izvora i opsežnijih mitografskih izvora, sastavljenih ne samo na temelju samih epova, nego i horskih pesama i drama.[2]

Sadržaj epskog ciklusa

Pesme o bogovima

Na početku epskog ciklusa stajale su teogonije (= priče o postabku bogova), kosmogonije (= priče o postanku sveta), titanomahije i slično.[4] Ranije je prevlađivalo mišljenje da je ciklus započinjao Hesiodovom Teogonijom (Θεογονία),[2] no u poslednje je vreme, na temelju poređenja s Pseudo-Apolodorovom Bibliotekom i orfičkih spisa, izneta teza da se radilo o nekoj teogoniji zasnovanoj na orfičkom predanju, ali prerađenom i prilagođenom.[3] Sledila je Titanomahija (Τιτανομαχία), koja se pripisivala Eumelu Korinćaninu ili Arktinu Milećaninu, a opevala je borbu olimpskih bogova s Titanima.[2]

Tebanski ciklus

Glavni članak: Tebanski ciklus
Edip ubija Sfingu, scena na atičkom crvenofiguralnom lekitu, oko 420–400. pne.
Kapenej se uspinje na zidine Tebe, scena na crvenofiguralnoj amfori, oko 340. pne.

Četiri pesme koje čine tebanski ciklus opevale su mitsku istoriju beotskog grada Tebe.

  • Tebaida (Θηβαΐς, 7.000 stihova), koja se u antici ponekad pripisivala Homeru, pevala je o sukobu između Edipovih sinova, Eteokla i Polinika, i o neuspešnom pohodu koji je Polinik pokrenuo protiv Tebe s još šest vojskovođa ("sedmorica protiv Tebe"), u kojemu su život izgubili obojica braće.[5] Pausanija pohvalni govori o ovoj pesmi ("i ja taj ep najviše cenim posle Ilijade i Odiseje) te dodaje da ju je čak i znameniti elegičar Kalin pripisivao Homeru, "a s njim se slažu i mnogi ugledni znalci".[6]
  • Epigoni (Ἐπίγονοι, 7.000 stihova), koji su se u antici pripisivali čas Antimahu iz Tesoa čas Homeru, predstavljali su nastavak Tebaide i obrađivali su rat sinova Sedmorice protiv Tebe, koji su naposletku uspeli osvojiti Tebu.[1] Sačuvan je prvi stih, koji implicira da se ep nadovezuje na neku pesmu koja mu prethodi.[7]

Trojanski ciklus

Glavni članak: Trojanski ciklus

Pesme koje pripadaju trojanskom ciklusu obrađivale su događaje vezane za trojanski rat. Iako su sadržinski usko povezane sa ovim pesama, Ilijada i Odiseja se obično, strogo uzev, ne smatraju kikličkim epopejama, pa time ne ulaze ni u trojanski ciklus.[3]

  • Etiopida (Αἰθιοπίς, 5 pevanja), koja se pripisivala Arktinu Milećaninu, opevala je događaje koji su se dogodili nakon onih opisanih u Ilijadi i pre događaja obrađenih u Maloj Ilijadi, uključujući pogibiju Amazonke Pentesileje i etiopskog kralja Memnona (po kome je pesma i dobila ime[10]) od ruke grčkog junaka Ahileja, ali i pogibiju samog Ahileja od Parisove strele, te njegovu sahranu i sukob Odiseja i Ajanta oko Ahilejevog oružja.[11] Ova se pesma u antici ponekada navodila i pod naslovom Amazonija.[3]
Ajantovo samoubistvo, predstava na etrurskoj crvenofiguralnoj vazi, oko 400–350. pne.
  • Mala Ilijada (Ἰλιὰς μικρά, 4 pevanja), koja se pripisivala Homeru, Testoridu iz Fokeje, Kinetonu Spartancu, Diodoru iz Eritre ili Lesheju Lezbljaninu,[3] opevala je događaje koji su usledili nakon onih opisanih u Etiopidi: dosuđivanje Ahilejevog oružja Odiseju, ludilo i samoubistvo Ajantovo, zarobljavanje Helena i njegovo predskazanje o tome da će Troja pasti uz pomoć Filokteta, koji ubija Parisa, zatim dolazak Ahilejevog sina Neoptolema pred Troju, tajni Odisejev ulazak u Troju i njegovu krađu paladija te, naposletku, unošenje drvenog konja u grad.[12] Međutim, Mala Ilijada verovatno se nije tu završavala i obrađivala je i samo zauzeće Troje, jer ono što Pausanija navodi iz Razorenja Ilija i pripisuje Lesheju zapravo je pripadalo Maloj Ilijadi, pa se ona najbolje može razumeti takođe kao nastavak Ilijade, koji je obrađivao iste događaje kao Etiopida i Razorenje Ilija, ali u sažetijem i zbijenijem obliku.[13]
Laokoont sa sinovima, skulptura Agesandra, Atendora i Polidora, 2. vek pne.
  • Razorenje Ilija (Ἰλίου πέρσις, 2 pevanja), koje se pripisivalo Artkinu Milećaninu, pripovedalo je događaje koji su sledili nakon onih opisanih u Maloj Ilijadi, tj. prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Sinonov poziv ahejskom brodovlju na Tenedu da se vrate pod Troju, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnuće Kasandre, podelu plena i ropkinja, zapaljenje grada, žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu i odlazak Ahejaca.[14][15]
Orest i Pilad ubijaju Egista, predstava na crvenofiguralnom vinskom vrču iz Apulije, oko 430–400. pne
  • Povratak (Νόστοι, 5 pevanja), koji se pripisivao Hagiji iz Trezena,[13] ali i Homeru i Eumelu Korinćaninu,[3] opevao je događaje nakon onih obrađenih u Razorenju Ilija i pre onih koji se opevaju u Odiseji,[16] odnosno povatak ahejskih junaka nakon pada Troja|Troje, npr. kako su se Diomed i Nestor vratili srećno, Ajant, sin Ojlejev, poginuo je u brodolomu, Neoptolem se vratio kopnom, Agamemnon je na povratku stradao od ruke Egistove i Klitemnestrine, ali ga je osvetio Orest, a poslednji se vratio Menelaj nakon dugih lutanja po Egiptu.[15] Na ove se događaje često aludira i u Odiseji, gde se izrekom spominje i "povratak Ahejaca" (Ἀχαιῶν νόστον) kao posebna tema o kojoj pevaju rapsodi.[17]
  • Telegonija (Τηλεγόνεια, 2 pevanja), koja se pripisivala Kinetonu Spartancu ili Eugamonu Kirenjaninu,[3] sadržinski se naslanjala na Odiseju i ime je dobila po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke.[15] Ep se sastojao iz dve različite priče, od kojih je jedna pripovedala Odisejev put u Tesprotiju, a druga Telegonov dolazak na Itaku i njegovo nehotično ubistvo oca, Odiseja, nakon čega se oženio Penelopom, a Telemah, sin Odisejev i Penelopin, oženio se Kirkom.[18]

Druge pesme

Homerskom krugu epopeja tradicija pribraja i Zauzeće Ehalije, koje se pripisuje Kreofilu Samljaninu, a pevalo je o tome kako je Herakle osvojio grad Ehaliju i dobio lepu Ijolu, kćer kralja Eurita, zatim Fokajidu, koja se pripisivala Testoridu iz Fokejaninu, a ovaj ju je navodno, kao i Malu Ilijadu, dobio od Homera i objavio kao svoju, a za koju su neki ispitivači pretpostavili da je identična s Minijadom, koja se pripisivala Prodiku Fokejaninu, a opevala je možda Heraklovu pobedu nad Minijcima i zauzeće Orhomena, te, naposletku, Danajidu, čiji se autor ne spominje, a koja je obrađivala priču o Danajevim kćerima i kazni koju su trpele zbog ubistva svojih muževa, Egiptovih sinova.[15]

Autorstvo

Do 5. veka pne. autorom pojedinih kikličkih epova smatrao se Homer,[2] da bi onda Herodot doveo u sumnju njegovo autorstvo.[19][20] Aristotel navodi Kiparsku pesmu, Malu Ilijadu i Razorenje Ilija, ali im ne spominje autora, već samo kaže "onaj koji je spevao Kiparsku pesmu i Malu Ilijadu (οἷον ὁ τὰ Κύπρια ποιήσας καὶ τὴν μικρὰν Ἰλιάδα),[21] premda su još ranije neki logografi, npr. Haron iz Lampsaka, spominjali njihove autore.[2] Nakon Aristotela češće se navode imena navodnih autora kikličkih pesama, no pouzdanost tih navoda dovodi u sumnju već i to što se jedna pesma često pripisivala različitim autorima, pa tako Atenej u Gozbi sofista kaže: "onaj koji je spevao Titanomahiju, bio on Eumel Korinćanin ili Arktin ili neko drugi" (ὁ τὴν Τιτανομαχίαν ποιήσας, εἴτ᾽ Εὔμηλός ἐστιν ὁ Κορίνθιος ἢ Ἀρκτῖνος ἢ ὅστις δήποτε);[22] isti pisac o autoru Kiparske pesme na više mesta govori s visokim stupnjem nesigurnosti: na jednom mestu govori o "pesniku Kiparske pesme, ko god on bio" (ὁ τῶν Κυπρίων ποιητής, ὅστις ἂν εἴη),[23] na drugom mestu o njenom autoru govori vrlo neodređeno i kaže: "onaj koji je sastavio Kiparsku pesmu, bio on neki Kipranin ili Stasin ili neki drugi kako god se zvao" (ὁ τὰ Κύπρια ποιήσας ἔπη, εἴτε Κύπριός τίς εστιν ἢ Στασῖνος ἢ ὅστις δήποτε χαίρει ὀνομαζόμενος),[24] a na trećem mestu navodi da je autor pesme ili Hegesija ili Stasin (Κύπρια Ἔπη πεποιηκὼς Ἡγησίας ἢ Στασῖνος) te dodaje da je Demodamant Halikarnašanin smatrao da je autor Kiparske pesme bio iz Halikarnasa.[25]

Odlike kikličkih epova

Ahilej vida Patroklovu ranu, predstava na crvenofiguralnom atičkom kiliksu, oko 500. pne.

Na početku grčke književnosti stoje njena dva najveća epska pesnika, Homer i Hesiod, no oni nisu bili ni bez prethodnika ni bez savremenih takmaca ni bez podražavatelja.[26] Na postojanje ranije usmene predaje i živog epskog stvaralaštva u 8. veku pne. ukazuju stalne epske formule i epiteti ("brzonogi Ahilej" i sl.), prizori u Odiseji u kojima Femije i Demodok recituju pesme o slavnim delima junaka (κλέα ἀνδρῶν),[27] te Hesiodovo učešće na pesničkom nadmetanju u Halkidi.[28] Kad se u Odiseji kaže da je lađa Argo "svima poznata" (Ἀργὼ πᾶσι μέλουσα),[29] verovatno se aludira na neku poznatu obradu priče o Argonautima, a kratak sažetak mita o Edipu u istom epu[30] možda predstavlja reminiscenciju neke opsežnije pesme o toj temi.[28] Te su pesme izvodili profesionalni pevači, rapsodi, na pesničkim nadmetanjima koja su se održavala tokom raznih svetkovina i verovatno su bile poznate širokoj publici sve do duboko u 5. vek pne. Kikličkim su pesmama isprva verovatno nazivani svi drevni epovi, uključujući i Homerove, da bi se tek nakon Aristotela počela praviti razlika između epskog ciklusa i Homerove poezije.[28]

Ajant odnosi Ahilejevo telo, scena na atičkom crnofiguralnom lekitu, oko 510. pne.

Mitovi obrađeni u epskom ciklusu većinom su bili vrlo drevni, kako se može zaključiti na temelju nekih aluzija u Ilijadi i Odiseji, npr. o odsustvu Kastora i Polideuka iz borbe pod Trojom,[31] koji su, međutim, u tom trenutku već mrtvi, kako je opisivala Kiparska pesma,[8] kao i o samom trojanskom konju,[32] koji je obrađen u Razorenju Ilija.[13] Ipak se sa sigurnošću može pretpostaviti da su mnoge kikličke epopeje sastavljene nakon Homerovih epova, verovatno u 7. i 6. veku pne.[3] Epovi su se međusobno razlikovali ne samo po vremenu nastanka, nego i po svom kvalitetu i književnoj vrednosti, no zbog oskudnosti sačuvanih fragmenata o tome je teško suditi.[33] Jasper Griffin poredi kikličke epove s Ilijadom i Odisejom te pretpostavlja da su ove dve Homerove pesme opstale jednostavno zato što su bile bolje od ostalih, tj. zato što ih, u odnosu na druge, odlikuje veći stupanj koherentnosti, podrobnosti u detaljima i konzistentne ozbiljnosti te, s druge strane, manji stupanj fantastičnosti i romansiranosti.[34] Čini se, naime, da su kiklički pesnici naročito voleli unositi elemente senzacionalnosti u svoje pesme, kakvi su, na primer, motivi iz narodnih predanja kao što su neranjivost junaka (npr. Ajant u Etiopidi) ili predmeti koji poseduju neku magičnu moć (npr. Filoktetov luk u Maloj Ilijadi ili paladij u Razorenju Ilija), a jednaku su naklonost iskazivali i prema romantičnim detaljima, kao što je Ahilejev susret s Helenom u Kiparskoj pesmi (koji su udesile Tetida i Afrodita); takvi motivi ukazuju na ozračje koje se dosta razlikuje od surovog sveta Ilijade.[33] Čini se da u kikličkim epopejama nije nedostajalo ni patosiranih i morbidnih epizoda, kakva su bila žrtvovanja Ifigenije u Kiparskoj pesmi i Poliksene u Razorenju Ilija, kao i da je bilo mnogo manje zadrške nego kod Homera u obradi priča koje su uključivale incest i ubistvo članova vlastite porodice.[33] Premda su se i takve priče mogle obraditi na dostojanstven i ozbiljan način, kako se vidi iz tragedija kao što su Agamemnon i Kralj Edip, izgleda da umetnički dar većine kikličkih pesnika nije bio na visini zadatka, pa su njihova dela već od 4. veka pne. ocenjena kao bezoblična, konvencionalna, repetitivna i ravnolinijska.[33] Miloš Đurić nalazi da su za kikličke epove bile karakteristične "čvrsta motivska zatvorenost" i "koncentrisanost velike radnje", čime su zaostajali za Ilijadom i Odisejom.[35] Temelj takve kritike postavio je još Aristotel, koji u svojoj Poetici piše o epskoj poeziji:

"Zato, kao što smo već jedared istakli, Homer se i u tome pravcu pokazuje kao bogodan pesnik iznad svih drugih što nije pokušao da opeva ni ceo trojanski rat, mada je imao početak i svršetak. Jer to bi postala suviše obimna i nepregledna pesma ili, kad bi se pesnik i ograničio da se drži mere u dužini, to bi bilo suviše zamršeno zbog šarene sadržine. Ali on je odvojio samo jedan deo, a druge mnoge događaje uzeo je kao episodije, na primer Nabrajanje galija i druge episodije kojima ukrašava svoju pesmu. Ostali epski pesnici opevaju jednoga čoveka i jedno vreme i jednu radnju, ali punu delova, kao što je to uradio pesnik Kiparske pesme i pesnik Male Ilijade. Zato se i može iz Ilijade i iz Odiseje uzeti gradivo samo za jednu tragediju ili najviše za dve, dok iz Kiparske pesme za mnoge, a iz Male Ilijade za više nego osam... Osim toga, epopeja treba da ima iste vrste kao i tragedija, tj. da bude ili prosta ili prepletena, ili da crta duševni život ili da bude puna patnji ili da ima iste delove, izuzevši muzičku kompoziciju i pozorišni aparat. Jer i epopeja treba da ima preokreta i prepoznavanja i bolnih događaja, a i da ima lepe misli i lepu dikciju. Svim tim poslužio se Homer prvi u punoj meri. Jer, on je svaku od svojih pesama prema tim pravilima sastavio: Ilijada je prosta i puna patnji, a Odiseja prepletena, jer se prepoznavanja nižu kroz celu pesmu, i crta duševni život; osim toga, dikcijom i mislima on je prevazišao sve druge epske pesnike".[36]

Uticaj i značaj

Ahilej ubija Pentesileju, atički crvenofiguralni kiliks, 470–460. pne., Vulci

"Nakon Aristotela", kaže Rudolf Pfeiffer, "sve kikličke pesme smatrane su inferiornim u odnosu na dva Homerova epa, a to je svakako značilo konvencionalnim i često trivijalnim".[37] Međutim, trend zanemarivanja kikličkih epopeja možda je počeo još ranije, budući da već Platon u svim svojim delima od homerskih pesama citira jedino stihove iz Ilijade i Odiseje; no dotad su kikličke pesme već poslužile kao neiscrpni izvor građe za grčku tragediju, pa i liriku, ali i za likovne umetnosti.[33] Na primer, na Kipselovom kovčegu u Olimpiji i na Apolonovom prestolu u Amikli bila je predstavljena scena dvoboja Ahileja i Memnona iz Etiopide.[38] Iz kikličkih je epova inspiraciju često crpio i znameniti slikar Polignot iz 5. veka pne.: u riznici Kniđana u Delfima nalazila se njegova monumentalna slika s prikazom zauzeća Troje i odlaska Grka,[39] a u pinakoteci kod Propileja na atinskom Akropolju nalazile su se slike s predstavama Ahileja kod Likomeda na Skiru, Diomeda kako na Lemnu uzima Heraklov luk od Filokteta, Diomeda kako iz Troje iznosi Atenin kip, Oresta koji ubija Egista i Pilada koji ubija Nauplijeve sinove koji su pritekli Egistu u pomoć, kao i prizor žrtvovanja Poliksene.[40] Od predstava na grčkim vazama znamenita je scena na kojoj Ahilej ubija Pentesileju na atičkom crvenofiguralnim kiliksu iz 470–460. pne., a među drugim čestim motivima uzetim iz kikličkih pesama bili su Parisov sud na Idi i prvi susret Parisa i Helene u Sparti.[41]

Iz Kiparske pesme uzeta je građa za ove tragedije: Aleksandar (Sofokle, Euripid, Nikomah iz Aleksandrije), Ahejska skupština (Sofokle), Ifigenija u Aulidi (Eshil, Sofokle, Euripid), Kastor i Polideuk (Sofokle Mlađi, Patroklo iz Turija, Timesitej), Kikno (Eshil, Ahej iz Eretrije), Leukup (Kleofont), Palamed (Eshil, Sofokle, Euripid, Astidamant Mlađi), Pastiri (Sofokle), Poludeli Odisej (Sofokle), Protesilaj (Euripid), Skiranke (Sofokle, Euripid), Telef (Eshil, Euripid, Agaton, Moshion, Ijofont, Kleofont), Troil (Sofokle), Traženje Helene (Sofokle); od svih tih drama sačuvana je samo Euripidova Ifigenija u Aulidi.[42] Mala Ilijada poslužila je za tragedije: Spor oko oružja (Eshil i, u rimskoj književnosti, Marko Pakuvije), Ajant (Sofokle, Astidamant Mlađi, Teodekt, Karkin i, kod Rimljana, Livije Andronik u drami Ajant sa šibom, Kvint Enije, Lucije Akcije), Filoktet (Eshil, Sofokle, Euripid, Ahej iz Eretrije, Antifont, Filokle, Kleofont, Teodekt i, kod Rimljana, Lucije Akcije).[43] Građu je tragičarima dala i pesma Epigoni, npr. u Sofoklovoj izgubljenoj tragediji Epigoni, a njene je motive u horskoj lirici izlagao pesnik Stesihor.[41] Druge pesme iz tebanskog ciklusa poslužile su Sofoklu za njegove tragedije Kralj Edip, Edip na Kolonu i Antigonu (Edipodija),[44] odnosno Eshilu za tragediju Sedmorica protiv Tebe[45] i Euripidu za Feničanke (Tebaida).[46]

Izdanja i prevodi

Kritička izdanja

Prevodi na engleski

  • Evelyn-White, H.G. (1936), Hesiod, the Homeric Hymns, and Homerica, no. 57 (3rd rev. izd.), Cambridge, MA, ISBN 978-0-674-99063-0 . (Poveznica vodi na 1. izdanje iz 1914). Izvorni grčki tekst s engleskim prevodom; ovo je izdanje danas zastarelo osim kad se radi o prevodima citata iz drugih antičkih autora.
  • West, M.L. (2003), Greek Epic Fragments, no. 497, Cambridge, MA, ISBN 978-0-674-99605-2 . Izvorni grčki tekst s engleskim prevodom.

Reference

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Sironić & Salopek 1977, str. 35.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 2.6 Đurić 1990, str. 114.
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 3.8 3.9 Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Epic Cycle.
  4. Thurston Peck 1898, s.v. Cyclic Poets.
  5. Đurić 1990, str. 114–115.
  6. Pausanija, Opis Helade, IX, 9, 5.
  7. West, fr. 1; sholija uz Aristofanov, Mir, 1270; Nadmetanje Homera i Hesioda, 15.
  8. 8.0 8.1 8.2 Đurić 1990, str. 115.
  9. Howatson 1997, s.v. Cypria.
  10. Đurić 1990, str. 116.
  11. Sironić & Salopek 1977, str. 35–36.
  12. Howatson 1997, s.v. Iliad, Little.
  13. 13.0 13.1 13.2 Đurić 1990, str. 118.
  14. Howatson 1997, s.v. Ilioupersis.
  15. 15.0 15.1 15.2 15.3 Sironić & Salopek 1977, str. 36.
  16. Howatson 1997, s.v. Nostoi.
  17. Homer, Odiseja, I, 326; cf. X, 15.
  18. Đurić 1990, str. 118–119.
  19. Herodot, Istorija, II, 117, 1 ("iz ovoga se sasvim jasno vidi da Kiparska pesma nije Homerova, nego nekog drugog pesnika").
  20. Herodot, Istorija IV, 32 ("ako je to zaista Homerovo delo", gde se govori o Epigonima).
  21. Aristotel, Poetika, 1459b16.
  22. Atenej, Gozba sofista, VII, 277d.
  23. Atenej, Gozba sofista, II, 35c.
  24. Atenej, Gozba sofista, VIII, 334b334c.
  25. Atenej, Gozba sofista, XV, 682e.
  26. Sironić & Salopek 1977, str. 14–15.
  27. Sironić & Salopek 1977, str. 16–17.
  28. 28.0 28.1 28.2 Easterling & Kenney 2002, str. 106.
  29. Homer, Odiseja, XII, 70.
  30. Homer, Odiseja, XI, 271–280.
  31. Homer, Ilijada, II, 243 sqq.
  32. Homer, Odiseja, IV, 271–284.
  33. 33.0 33.1 33.2 33.3 33.4 Easterling & Kenney 2002, str. 107.
  34. Griffin 1977, str. 39–53.
  35. Đurić 1990, str. 120.
  36. Aristotel, Poetika, 1459a301459b16. Prev. Miloš N. Đurić.
  37. Pfeiffer 1968, str. 230.
  38. Pausanija, Opis Helade, III, 18, 12; V, 19, 1.
  39. Pausanija, Opis Helade, X, 25, 2.
  40. Pausanija, Opis Helade, I, 22, 6.
  41. 41.0 41.1 Đurić 1990, str. 121.
  42. Đurić 1988, str. 146.
  43. Đurić 1988, str. 122‒123.
  44. Sironić & Salopek 1977, str. 101–103.
  45. Sironić & Salopek 1977, str. 95.
  46. Sironić & Salopek 1977, str. 111.

Literatura


Cscr-featured.png Članak Grčki epski ciklus je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.
The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.