Анђа Ранковић

Иди на навигацију Иди на претрагу
АНЂА РАНКОВИЋ
Nh rankovic andja.jpg
Анђа Ранковић
Датум рођења26. април 1909.
Место рођењаИзбиште, код Вршца
 Аустроугарска
Датум смрти11. јун 1942.(1942-06-11) (33 год.)
Место смртиГат, код Гацка
Хрватска НД Хрватска
СупругАлександар Ранковић
ДецаМиливоје Мића Ранковић
Професијатекстилна радница
Чланица КПЈ од1930.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од6. јула 1953.

Анђелија Анђа Ранковић, рођена Јовановић (Избиште, код Вршца, 26. април 1909Гацко, 11. јун 1942), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођена је 26. априла 1909. године у Избишту, код Вршца.[1][2][3] Потицала је из земљорадничке породице. Њен отац Матеја Јовановић имао је шесторо деце. Основну школу је завршила у родном месту, а после је са сестром Даницом отишла у Вршац, где је похађала нижу гимназију (четири разреда).[4] Током школовања прикључила се револуционарном омладинском покрету. Била је и полазник курса есперанта, који је у то време похађао велики број припадника револуционарне омладине. Такође је доста читала, посебно руске класике – Толстоја, Достојевског, Тургењева и др, а читала је и марксистичку литературу. Године 1927. је била примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а исте године је била ухапшена због учешћа у неким скојевским акцијама.[1][4]

Револуционарни рад

Због лошег материјалног стања родитеља, који нису могли да финансирају школовање Анђе и њене сестре, оне су после завршене ниже гиманзије, 1928. године, заједно са старијим братом Исом, који је завршио механичарски занат прешле у Београд. По доласку у Београд, Анђа се запослила у Индустрији завеса и тепиха „Јеролимерк а.д.“ на Душановцу. Ту је почела да стиче знања и вештине текстилног радника, али и да у пракси уочава све тешкоће радничког живота, што јој је дало подстрек за борбу. Заједно са братом, 1928. године је била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1] Веома активно је политички радила међу младим радницима, желећи да и њих укључи у борбу за остваривање већих радничких и људских права. Године 1929, после увођења Шестојануарске диктатуре полиција се немилосрдно обрачунавала са свим противницима режима, па је тако Анђа, после једног неуспелог штрајка у фабрици где је радила, била ухапшена и протерана на две године у родно место.[4]

У родном месту, иако под сталним надзором полиције, она је наставила своју политичку активност. Баш у време када је Анђа била протерана у Избиште, тамо је постојала јака партијска организација коју је предводио Жарко Зрењанин, који је наредне 1930. године био изабран за секретара Среског комитета КПЈ за Вршац. У време њеног прогонства, у Избиште је био протеран и њен брат Иса, који је такође био веома активан у раду КПЈ и синдиката.[1] Године 1932. вратила се у Београд и запослила се у фабрици чарапа „Моравија“ на Звездари. Искуством стеченим у партијском раду у Вршцу, Анђа се веома активно посветила партијским раду међу текстилним радницима. Агитовала је за КПЈ и синдикат и позивала, поготово млађе раднике на синдикалну и класну борбу. Посебно је била активна у раду организације „Црвена помоћ“, сакупљајући храну, одећу, обућу и другу помоћ за ухапшене револуционаре, као и за њихове породице. Посебно је водила бригу о мајкама и женама ухапшених другова, које је често обилазила. Тако је упознала и Даринку, мајку свог будућег супруга Александра Ранковића, који је био на робији од 1929. године.[4]

Њена активност није остала непримећена од стране полиције, па је 1934. године поново била ухапшена. У затвору Управе града Београда, злогласној „Главњачи“ била је страховит мучена. Један ухапшени ученик средње техничке школе теретио ју је да му је она дала илегалне партијске материјале, али је она упорно ћутала. Полицијски инспектори је нису поколебали ни када су јој ухапсили брата Ису. Због недостатка доказа, била је пуштена и поново протерана у родно место.[4] Овог пута се у родном месту није дуго задржала и убрзо се вратила у Београд, где се запослила у текстилној фабрици „Елка“ на Дорћолу. Одмах по запослењу, Анђа је у овој фабрици покренула веома живу партијску и синдикалну активност – организовала је синдикалну групу која је читала револуционарну и марксистичку литературу, делила је синдикални лист „Радник“ и организовала састанке са радницима из других фабрика, посебно са радницима Карабурме и Чукарице, где је постојала веома жива активност и где је напредни женски покрет организовао предавања и аналфабетске течајеве. Анђа је учествовала у многим демонстрацијама и штрајковима, састајала се и дружила са револуционарном омладином и студентима. Због њене свеукупне активности, поново је била ухапшена и потом отпуштена са посла. Потом се запослила у Земунској текстилани, али се ни тамо није дуго задржала. Била је заведена у полицијским картонима и оклеветана као „бунџија“ и „смутљивица“, па је због тога тешко налазила посао. Кратко је радила у радионици Рудолфа Полака, али је поново била ухапшена и протерана из Београда. Тада је један кратак период боравила у Бајиној Башти, где је радила код адвоката Светозара Јовановића.[4]

Године 1935. Александар Ранковић се вратио са шестогодишње робије, коју је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави и тада се упознао са Ађом.[1] Убрзо по упознавању, они су се венчали у Вршцу, где су кратко живели и потом су прешли у Београд, где су обоје полуилегално живели на Пашином брду. Тада настаје период професионалног бављења револуционарим радом Анђе и њеног супруга, који је 1936. године постао члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1937. члан Централног комитета КПЈ.[1] Заједно са Вукицом Митровић, Лепом Стаменковић и Милошем Матијевићем Мршом, Анђа је током 1936. и 1937. године предводила револуционарну и синдикалну борбу текстилних радника Београда. Била је у руководству синдикалног актива текстилаца, члан Женске секције међуструковног одбора у Управи синдиката Београда и др. Организовала читав низ активности – излете радничке омалдине, културно-уметничка дружења, окупљања група жена у текстилним фабрикама и политички рад са њима и др. У току 1937. и 1938. године била је члан Комисије за рад међу женама при Покрајинском комитету КПЈ за Србију.[4]

Године 1939. била је члан Рејонског комитета КПЈ на Карабурми, када је ухапшена заједно са још 30 комуниста, међу којима су били – Светозар Вукмановић Темпо, Вукица Митровић, њен брат Иса Јовановић и др. и затворена у затвору на Ади Циганлији.[1] Јуна исте године сви су изведени на суђење пред Државни суд за заштиту државе, али су уз помоћ др Ивана Рибара, који им је био адвокат били ослобођени. После пуштања из затвора, Анђа је на кратко напустила партијски рад јер родила сина Миливоја. Непосредно пред избијање Другог светског рата у Југославији, 1941. године радила је у Месном комитету КПЈ за Београд. После окупације земље, Анђа је у страху од хапшења ње или њеног супруга, свог једноипогодишњег сина Миливоја - Мићу предала на чување својој старијој сестри Рођи. Током рата Анђиног сина чувале су – њена сестра у Београду и свекрва, која је живела у селу Дражевцу, код Обреновца.[4]

Народноослободилачка борба

Споменик Анђи Ранковић у родном селу Избишту, код Вршца.

Током лета 1941. године Анђа је илегално боравила у окупираном Београду, активно радећи на укључивању што више људи у Народноослободилачки покрет (НОП). Учествовала је у припреми и организовању, али и извођењу многих саботажа и диверзија. Једна од највећих акција у окупираном Београду, у лето 1941. године је била акција спашавања њеног супруга из затворске болнице, 29. јула. После успешно организованог бекства, он је још неко време остао у Београду, у дубокој илегалности, а потом је прешао на ослобођену територију западне Србије.[1] Анђа је у Београду остала све до половине новембра, када је да бих избегла хапшење услед велике полицијске провале у редове КПЈ у Београду, морала да напусти град. Заједно са другим истакнутим партијским радницима, међу којима су били – Спасенија Цана Бабовић, Милентије Поповић, Љубинка Милосављевић Буба, Лепа Жујовић и др, она је стигла у ослобођено Ужице.[2] Тамо се тада налазио и њен супруг, који је био члан Врховног штаба НОПО Југославије.[4]

У Ужицу и његовој околини, Анђа као искусан партијски радник, веома активно радила на организовању живота у позадини. Посебно је била активна у раду са женама, највише на њиховом културном и политичком уздизању. Њена активност није дуго трајала, јер је убрзо по њеном доласку, услед Прве непријатељске офанзиве дошло да пада Ужичке републике и она се заједно са главнином партизанских снага морала повући у Санџак.[2] У периоду после пада Ужица, све до краја јануара 1942. године Анђа је заједно са другим истакнутим члановима КПЈ из Србије, боравила у ослобођеној Новој Вароши, где је тада извршена реорганизација партизанских јединица и створени услови за формирање првих партизанских бригада. Услед нове офанзиве, морали су се повући у Босну, где је у Чајничу 1. марта 1942. године формирана Друга пролетерска ударна бригада. Када је бригада формирана Спасенија Цана Бабовић је била одређена за заменика политичког комесара и партијског руководиоца у бригади. Она је Анђи тада понудила да у Штабу бригаде буде партијски инструктор, али је она то одбила и изразила жељу да буде у чети са борцима. Тада је одређена за заменика политичког комесара и партијског руководиоца Друге чете Четвртог ужичког батаљона.[2] После формирања бригада је отишла у источну Босну, где је водила веома успешне борбе против четника у околини Власенице и Сребренице, а потом учествовала у блокади усташких упоришта у Рогатици и Хан Пијеску. Крајем априла, уследила је нова велика офанзва на партизанске снаге у источној Босни, Црној Гори и Херцеговини, па је бригада током маја водила борбе са Италијанима и четницима код Чајнича, Горажда и Фоче, а почетком јуна на левој обали Таре, Добром Долу и код Гацка.[1][4]

Због опасности да се херцеговачки четници из Гатачке долине, повежу са црногорским четницима и на тај начин угрозе јединице са Врховним штабом и рањеницима, у рејону Врбнице и долини Сутјеске, одлучено је да три батаљона из Прве пролетерске ударне бригаде и Четврти ужички батаљон из Друге пролетерске бригаде, нападну и разбију четнике на брду Гат, у близини Гацка. Услед веома тешког, скоро непроходног терена, батаљони из Прве пролетерске бригаде су закаснили на почетак акције, па је Штаб Четвртог ужичког батаљона, надајући се њиховом скором доласку, донео одлуку да у зору 11. јуна крене у напад на четнике, који су били утврђени у остацима аустроугарске тврђаве. Четници су били бројчано јачи и добро наоружани, од Италијана, па слабо наоружан и малобројнији Четври батаљон није успео да их разбије и нашавши се скоро окружен од четника, одлучио се на повлачење. У овој тешкој борби страдало је 32, а рањено је 23 бораца, што је чинило једну трећину батаљона. Међу погинулим партизанима налазиле су се и четири жене, а једна од њих била је и Анђа Ранковић. Страдала је поред митраљеза, којим је покушала да заштити одступницу својим борцима.[2][1][4]

Народни херој

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја.[1][5]

Такође, за народне хероје проглашени су – њен супруг Александар Ранковић, који је у послератном периоду био високи партијски и државни функционер и један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита и њен брат Иса Јовановић, који је после рата био високи функционер у СР Србији и САП Војводини.[1] Ћерка њеног сина Миливоја Миће је позната српска новинарка и телевизијска водитељке Ања Ранковић.

Име Анђе Ранковић данас носи једна од главних улица у Избишту, а улице са њеним именом такође постоје и у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Вршцу, Мокрину, Ћуприји и селу Велико Орашје, код Велике Плане. Године 1955. постављена јој је спомен-биста у Вршцу, у градском парку, заједно са бистама других истакнутих бораца и револуционара, рад вајара Екатарине Ристивојеве.[6] Такође у њеном родном месту Избишту, на Споменику палим борцима, налазе се два бронзана рељефа са њеним ликом и ликом Жарка Зрењанина Уче, који је такође рођен у Избишту.[6] Њено име носила је текстилна радионица која се налазила у најстаријој зиданој кући у Београду и из које је настао чувени београдски текстилни комбинат „БЕКО“.

Фотогалерија

Референце

Литература

  • Ликови револуције. „Просвета“ Београд, 1962. година.
  • Војна енциклопедија. Београд. 1973. 
  • Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд, 1975. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Хероине Југославије. „Спектар“, Загреб 1980. година.
  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941-1945. Београд. 
The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.