Ауторитарност

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.^[1]

Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.^[2] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.^[2] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.^[3]^[4]

У једном утицајном делу из 1964. године,^[5] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:

Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.^[6]^[7]

Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.^[8] Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.^[9] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.^[10] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.^[11]

Карактеристике

Ауторитарност карактерише високо концентрисана и централизована моћ владе коју одржава политичка репресија и искључење потенцијалних изазивача. Користе се политичке партије и масовне организације за мобилизацију људи око циљева режима.^[12] Адам Прзеворски је теоретисао да „ауторитарна равнотежа почива углавном на лажима, страху и економском просперитету”.^[13]

Ауторитаризам такође тежи да прихвати неформално и нерегулисано вршење политичке моћи, лидерство које је „самозвано чак и ако је изабрано не може бити замењено слободним избором грађана међу конкурентима“, произвољно лишавање грађанских слобода и мало толеранције према смисленој опозицији.^[12] Низ друштвених контрола такође настоји да угуши цивилно друштво, док се политичка стабилност одржава контролом и подршком оружаних снага, бирократије у којој ради режим и успостављање оданости различитим средствима социјализације и индоктринације.^[12]

Ауторитарност је обележена „неограниченим политичким мандатом“ владара или владајуће странке (често у једнопартијској држави) или других ауторитета.^[12] Прелазак са ауторитарног система на демократски облик власти назива се демократизација.^[12]

Референце

^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
^ ^а ^б Furio Cerutti (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. »Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.«
^ Natasha M. Ezrow; Erica Frantz (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17.
^ Brian Lai; Dan Slater (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x.
^ Richard Shorten, Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (Palgrave Macmillan, 2012), p. 256 (note 67): "For a long time the authoritative definition of authoritarianism was that of Juan J. Linz."
^ Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.
^ Gretchen Casper, Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (University of Pittsburgh Press, 1995), pp. 40–50 (citing Linz 1964).
^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title.«
^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).«
^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21.
^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood, 1999, p. 17.
^ Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359.

Литература

Linz, Juan J. (1964). "An Authoritarian Regime: The Case of Spain". In Allard, Eric; Littunen, Yrjo. Cleavages, Ideologies and Party Systems. Helsinki: Academic Bookstore.
Frantz; Erica; Geddes, Barbara; Wrights, Joseph (2018). How Dictatorships Work. Cambridge: Cambridge University Press. doi:10.1017/9781316336182.
Berger, Mark T. (August 1997). "Singapore's Authoritarian Capitalism: Asian Values, Free Market Illusions, and Political Dependency by Christopher Lingle". "Book Reviews". The Journal of Asian Studies. Cambridge University Press. 56 (3) 853–854. doi:10.1017/S0021911800035129. JSTOR i325583.
Bhasin, Balbir B. (2007). "Fostering Entrepreneurship: Developing a Risktaking Culture in Singapore". New England Journal of Entrepreneurship. 10 (2): 39–50. ISSN 1550-333X. Retrieved 23 April 2020.
Budhwar, Pawan S., ed. (2004). Managing Human Resources in Asia-Pacific. Psychology Press. p. 221. ISBN 9780415300063.
Lingle, Christopher; Owens, Amanda J.; Rowley, Charles K., eds. (Summer 1998). "Singapore and Authoritarian Capitalism". The Locke Luminary. I (1).
Drezner, Daniel (12. 11. 2013). „The Mother of All Experiments in Authoritarian Capitalism Is About to Begin”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала на датум 29. 10. 2018. Приступљено 4. 9. 2018.
„Illiberal capitalism”. Financial Times. 17. 1. 2008. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2018. Приступљено 28. 8. 2018.
Gat, Azar (август 2007). „The Return of Authoritarian Great Powers”. Foreign Affairs. Council on Foreign Relations. 86 (4): 59—69. JSTOR 20032415. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2015. Приступљено 19. 10. 2018.
Fuchs, Christian (29. 6. 2017). „The Relevance of Franz L. Neumann's Critical Theory in 2017: Anxiety and Politics in the New Age of Authoritarian Capitalism” (PDF). Media, Culture & Society. 40 (5): 779—791. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 13. 10. 2019. Приступљено 8. 7. 2020.
Fuchs, Christian (27. 4. 2018). „Authoritarian Capitalism, Authoritarian Movements, Authoritarian Communication” (PDF). tripleC. 15 (2): 637—650. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 13. 10. 2019. Приступљено 8. 7. 2020.
Bel, Germà (април 2006). „Against the mainstream: Nazi privatization in 1930s Germany” (PDF). Economic History Review. University of Barcelona. 63 (1): 34—55. doi:10.1111/j.1468-0289.2009.00473.x. hdl:2445/11716 . Архивирано (PDF) из оригинала на датум 28. 12. 2019. Приступљено 8. 7. 2020.
Arato, Andrew (1982). „Critical Sociology and Authoritarian State Socialism”. Ур.: Held, David; Thompson, John. Habermas, Critical Debates (paperback изд.). The MIT Press. стр. 196—218. doi:10.1007/978-1-349-16763-0_12.
Arato, Andrew (1983). „Immanent Critique and Authoritarian Socialism”. Canadian Journal of Political and Social Theory. 7 (1–2). JSTOR 41801955.
Arato, Andrew (1991). „Social Theory, Civil Society, and the Transformation of Authoritarian Socialism”. Ур.: Arato, Andrew; Feher, Ferenc. Crisis and Reform in Eastern Europe. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. стр. 1–26. ISBN 9781412820677.
Arato, Andrew (2016). From Neo-Marxism to Democratic Theory: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies. Routledge. ISBN 9781315487717.
Barnes, Ian (2003). „A fascist Trojan horse: Maurice Bardegraceche, fascism and authoritarian socialism”. Patterns of Prejudice. 37 (2): 177—194. doi:10.1080/0031322032000084697.
Lingle, Christopher (1990). „Strategies of structural reform of authoritarian socialism: The role of private property and markets”. Communist Economics. 2 (4): 499—507. doi:10.1080/14631379008427660.
Meijer, Roel (2002). The Quest for Modernity: Secular Liberal and Left-wing Political Thought in Egypt, 1945–1958. Psychology Press. ISBN 9780700712472.
Swilling, Mark (мај 1992). „Socialism, Democracy and Civil Society: The Case for Associational Socialism”. Theoria: A Journal of Social and Political Theory. Berghahn Books (79): 75—82. JSTOR 41801955.

Спољашње везе

„Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. </ref><ref>Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE.

[1] Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.

[Cerutti-2] а ^б Furio Cerutti (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. »Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.«

[EscrowFrantz-3] Natasha M. Ezrow; Erica Frantz (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17.

[LaiSlater-4] Brian Lai; Dan Slater (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x.

[5] Richard Shorten, Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (Palgrave Macmillan, 2012), p. 256 (note 67): "For a long time the authoritative definition of authoritarianism was that of Juan J. Linz."

[6] Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.

[7] Gretchen Casper, Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (University of Pittsburgh Press, 1995), pp. 40–50 (citing Linz 1964).

[Svolik2223-8] Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title.«

[Svolik20-9] Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).«

[SvolikNominal-10] Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21.

[Svolik25-11] Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21.

[Vestal-12] а ^б ^в ^г ^д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood, 1999, p. 17.

[13] Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]