Барух Спиноза

Иди на навигацију Иди на претрагу
Барух де Спиноза
Spinoza.jpg
Барух де Спиноза, 1665.
Пуно имеБарух де Спиноза
Датум рођења(1632-11-24)24. новембар 1632.
Место рођењаАмстердам
Холандија
Датум смрти21. фебруар 1677.(1677-02-21) (44 год.)
Место смртиХаг
Холандија
ЕпохаНововековна филозофија
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијерационализам
Интересовањаетика, метафизика, епистемологија, психологија, политика, религија
Идејепантеизам
Потпис
Spinoza's signature (1671).svg

Барух де Спиноза (хебр. ברוך שפינוזה, хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 16321677) је био холандски филозоф, јеврејског порекла, представник филозофије рационализма коју развија под непосредним Декартовим утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао, Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.

Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајних фигура рационализма XVII вијека.

Биографија

Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из Португала.[1] Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњовековне филозофије.[2] Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.

Спинозина кућа у Ријнсбургу, претворена у музеј

1666. године Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим данима усадила љубав ка учењу.[2] Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као »принц безбожник», »отпадник« и »инкарнација сатане« чија дела »заслужују да буду бачена у таму пакла«, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и моралну независност.[1] Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос науци XVII вијека.

Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно. Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.

Учење

Спинозина рада соба
Спиноза у радној соби

Метафизика

Спиноза именује врховно биће појмом »Бог или Природа« (»Deus sive Natura«), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте божије тијело, односно Бог сам, а свако биће или ствар, дио је Бога.[2]

Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност; нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не треба му приписивати људске особине. Бог није искључиво добар; његови поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим. Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе[2]. Непостојање ђавола Спиноза покушава и онтолошки да докаже:


Епистемологија и психологија

Теолошко-политички трактат

Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као последица чулног опажања. Интелектом се стварају одговарајући концепти, не слика ствари.

Спиноза, такође разликује три врсте сазнања:

  • Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (opinio, imaginatio). Овде укључује „случајно и неодређено искуство” (experientia vaga), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може стећи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од „збуњујућих и непрецизно одређених података”, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за филозофску аргументацију.
  • Друго и више на скали, долази путем разума (ratio), које зависи од карактеристика и природе структуре ствари, тј., „заједничко за све и исто у делу и свеобухватности”, или одговарајуће сазнање о супстанцији, али ипак супротно есенцији.
  • Треће и највише на скали, дефинише као „интуитивно сазнање” (scientia intuitiva). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту сазнање је могуће стећи једино путем одговарајућег „редоследа акције и реакције”.

Етика

Спинозин споменик у Ријнсбургу, Холандија.

По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли.

Дела

Једино спис које је Спиноза објавио за живота јесте Принципи картезијанске филозофије (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II), 1663. године. То је био његов покушај реформулисања и сажимања Декартовог списа Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао као „геометријски метод”. Спинозин „геометријски метод” се заснива на моделу Еуклидових Елемената и „методу синтезе” позајмљен од Декарта. Полази од исказа почетног скупа дефиниција и аксиома, да би покушао доказати различите претпоставке.

Његово капитално дело „Етика“ је написано на латинском, а не на холандском језику, што је неуобичајено за то време.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Види још

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.