Благај (Мостар)
Благај | |
---|---|
![]() Благај | |
Административни подаци | |
Држава | ![]() |
Ентитет | ![]() |
Кантон | ![]() |
Град | Мостар |
Становништво | |
— 2013. | ![]() |
Географске карактеристике | |
Координате | 43°15′30″ СГШ; 17°53′23″ ИГД / 43.2582° СГШ; 17.8897° ИГДКоординате: 43°15′30″ СГШ; 17°53′23″ ИГД / 43.2582° СГШ; 17.8897° ИГД |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Остали подаци | |
Поштански број | 88201 |
Благај је насељено мјесто града Мостара, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ.
Географија
Налази се у Херцеговини, 7 km јужно од Мостара. У близини Благаја налази се извор Буне, највећи крашки извор у Европи, поред којег се налази чувена суфијска текија. У околини Благаја такође постоји рибњак и ресторан, те и дворац из 15. вијека.
Историја
У античком добу на подручју Благаја је постојало илирска утврда и римски каструм. У вријеме византијског цара Јустинијана изграђено је неколико утврђених градова на том подручју. Благај се спомиње у Константин Порфирогенитовом дјелу О управљању царством као „Бона“, дио Захумља. За вријеме Стефана Немање Захумље је било под доминацијом рашке државе, и крајем 12. стољећа жупан Јурко је подигао цркву светог Кузма и Дамјана. Захумље је постало дио босанске државе у 14. вијеку за вријеме босанског бана Стефана II Котроманића. Током 15. вијека Сандаљ Хранић Косача и његов синовац Стјепан Вукчић Косача владали су подручјем Хума и Благаја све до доласка Османлија 1466. Иначе, Благај је припадао подручју Бишћа, а подручје је познато као резиденцијално мјесто (престоница) босанских владара и рода Хранића Косача. У историјским изворима Благај је први пут поменут 1423.
За вријеме Османлија Благај је био сједиште Благајског вилајета, потом кадилука и подијељен је на неколико махала, међу којих су Царска, Хасанагина, Бунска и Галичићи. Град је имао седам џамија, два хана, четири мусафирхане, медресу, два мектеба, текију, четири камена моста на ријеци Буни, један на Буници и два на понорници Посрт, кираетхану и седам млиница с двадесет осам млинова. До 1835. године муслимани чине већину становништва, но за вријеме аустроугарског раздобља хришћана (католика и православаца) је двоструко више. У то доба изграђена је католичка црква 1908. год. и православна црква 1893. године. Послије су дограђени звоници 1933. до католичке и 1934. до православне цркве.
Становништво
Националност[1] | 2013. | 1991. | 1981. | 1971. |
Муслимани | 1.661 (92,07%) | 1.364 (89,56%) | 1.100 (89,21%) | |
Хрвати | 59 (3,27%) | 59 (3,87%) | 74 (6,00%) | |
Срби | 34 (1,88%) | 25 (1,64%) | 44 (3,56%) | |
Југословени | 32 (1,77%) | 62 (4,07%) | 8 (0,64%) | |
остали и непознато | 18 (0,99%) | 13 (0,85%) | 7 (0,56%) | |
Укупно | 2.531 | 1.804 | 1.523 | 1.233 |
Извори
- Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.