Бог у хришћанству

Пређи на навигацију Пређи на претрагу

У хришћанству, Бог је вечно биће које је створило све и које све одржава. Хришћани верују да је Бог истовремено трансцендентан (потпуно независан од материјалног универзума и изван њега) и иманентан (укључен у свет).[1][2] Хришћанска учења о иманентности и укључености Бога и његовој љубави према човечанству искључују веровање да је Бог од исте супстанце као створени универзум,[3] али прихватају да је божанска природа Бога хипостатски била сједињена с људском природом у личности Исуса Христа, у догађају познатом као Оваплоћење.

Ранохришћански погледи на Бога изражени су у Павловим посланицама и раним симболима вере, који су прогласили једног Бога и божанство Христа, скоро исто као у Првој посланици Коринћанима (8:5-6): „5 Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6 Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми; И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега."[4][5][6] Иако је јудеохришћанска секта евионита протестовала против ове апотеозе Христа,[7] огроман број нејеврејских хришћана ју је прихватио.[8] Овим су почели да се разликују погледи нејеврејских хришћана на Бога од погледа традиционалних јеврејских учења тог времена.

Теолошке расправе о атрибутима Бога и његовој природи воде се од најранијих дана хришћанства, а Иринеј Лионски је у II веку написао: „Његовој величини ништа не недостаје, већ она садржи све“.[9] Јован Дамаскин је у VIII веку набројао осамнаест атрибута који су и даље широко прихваћени.[10] Како је време пролазило, теолози су развијали систематичне листе тих атрибута, неке засноване на исказима из Библије (нпр. Молитви господњој, у којој се каже да је Отац на Небу), а друге на теолошком расуђивању.[11] Царство небеско је честа фраза у синоптичким јеванђељима, а иако се научници готово једногласно слажу да оно представља кључни елемент Христовог учења, мало је слагања о његовом тачном тумачењу.[12]

Иако Нови завет не садржи формалну доктрину о Светом Тројству као таквом, "у њему се више пута говори о Оцу, Сину и Светом Духу... на начин који намеће тринитарно схватање Бога." Ово никада не постаје тритеизам, тј. не имплицира три Бога.[13] Око 200. године, Тертулијан је формулисао верзију доктрине о Тројству која јасно потврђује Христову божанску природу и приближава се каснијем коначном облику који је донет на Другом васељенском сабору 381. године.[14][15] Доктрина о Светом Тројству се може сажети на следећи начин: "Један Бог постоји у три особе и једној супстанци, као Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух."[16][17] Тринитаријанци, који чине велику већину хришћана, сматрају га основним начелом своје вере.[18][19] Нетринитарне деноминације дефинишу Оца, Сина и Светог Духа на више различитих начина.

Развој теологије Бога

Преглед

Лист из Папируса 46 који садржи Другу посланицу Коринћанима 11:33–12:9. Овај лист је из периода између 175. и 225. године.

Ранохришћански погледи на Бога (пре него што су јеванђеља написана) огледају се у изјави апостола Павла у Првој посланици Коринћанима (8:5-6), написаној око 53-54. године, односно двадесетак година након Исусовог распећа:[4]

Али ми имамо само једног Бога Оца, од ког је све, и ми у Њему, и једног Господа Исуса Христа, кроз ког је све, и ми кроза Њ.

Осим што тврди да постоји само један Бог, Павлова изјава (која се вероватно заснива на препавловским исповестима) укључује и низ других значајних елемената: он разликује хришћанско од јеврејског веровања оног времена помињући Исуса и Оца скоро заједно и додељујући Исусу титулу божанске части "Господ", као и називајући га Христом.[4][5][6]

У Делима апостолским (17:24-27) за време Павлове Проповеди са Ареопага, он даље описује ранохришћанско схватање:[20]

Бог који је створио свет и све што је у њему, Он будући Господар неба и земље

и размишља о односу између Бога и хришћана:[20]

да траже Господа, не би ли Га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једног нас, јер кроз Њега живимо...

Павлове посланице такође садрже бројне референце на Светог Духа, са темом која се појављује у Првој посланици Солуњанима (4.8) „…Бога, који је и дао Светога Духа својега вама“, и која се појављује у његовим посланицама.[21] У Јеванђељу по Јовану (14.26), Исус такође помиње "...Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје".

Крајем I века н.е, папа Климент I више пута помиње Оца, Сина и Светог Духа и повезује Оца са стварањем рекавши у Првој посланици св. Климента Римског Коринћанима (19.2): "и погледајмо на Оца и Творца свега света". Средином II века, Иринеј Лионски је у свом делу Против Јереси нагласио (књига 4, поглавље 5) да је Створитељ "један и једини Бог" и "створитељ неба и земље". Овоме је претходило Тертулијаново формално излагање концепта Светог Тројства почетком III века.

Период од краја II до почетка IV века (отприлике од 180. до 313. године) обично се назива "епохом Велике Цркве" или "антиникејским периодом" у коме је дошло до значајног теолошког развоја, као и до консолидације и формализације бројних хришћанских учења.[22]

Од II века па надаље, западна веровања су почела са афирмацијом вере у "Бога Оца (Свемогућег)", а примарно помињање ове фразе било је "Бог у својству Оца и створитеља универзума".[23] То није искључило чињеницу ни да је "вечни отац универзума такође Отац Исуса Христа", нити да чак "удостојава [верника] усвајања као свог сина по милости". Источна веровања (за која знамо да су каснијег датума) почела су афирмацијом вере у „једног Бога“ и готово увек су то проширивале додавањем „Оца Свемогућег, Творца свих ствари видљивих и невидљивих“ или речи у ту сврху.

Како је време пролазило, теолози и филозофи развијали су све прецизнија схватања природе Бога и почели да праве систематичне листе његових атрибута (тј. квалитета или карактеристика). Оне се разликују у детаљима, али традиционално атрибути спадају у две групе, оне засноване на негацији (Бог је непролазан) и оне позитивно засноване на еминентности (Бог је бескрајно добар).[11] Ијан Ремзи је указао да постоје три групе и да неки атрибути као што су једноставност и савршенство имају другачију логичку динамику од таквих својстава као што је бесконачна доброта јер постоје релативни облици друге, али не и прве.[24]

Током развоја хришћанских идеја о Богу, Библија је, „и у теорији и у пракси, била доминантан утицај“ у западном свету.[25]

Име

Тетраграматон YHWH, име Бога написано на хебрејском (стара црква у Рагунди, Шведска)

У хришћанској теологији Божје име је одувек имало много дубље значење и значај од етикете или означивача. Оно није људски изум, већ има божанско порекло и заснива се на божанском откривењу.[26] Поштовање Божјег имена једна је од Десет Божјих заповести, коју хришћанска учења виде не само као избегавање непримерене употребе Божјег имена, већ као упутство да се оно велича, како побожним делима тако и похвалом. То се огледа у првој молитви из Молитве господње, упућеној Богу Оцу: "Да се свети име твоје!"[27]

Враћајући се црквеним оцима, Божје име се посматра као репрезентација целокупног система „божанске истине“ откривене вернима „који верују у име Његово“ као у Јовану 1:12 или „ће ходити у име Господа Бога свог" као у Михеју 4:5.[28] У Откривењу 3:12, они који носе име Божје су предодређени за Небо. У Јн 17:6 представљена су учења Исуса као манифестација Божјег имена његовим ученицима.

У Јн 12:28 представљена је жртва Исуса Јагњета Божјег и последично спасење које је послато кроз њега као величање Божјег имена, са гласом с Неба који потврђује Исусову молбу ("Оче, прослави име своје") који каже: "И прославио сам и опет ћу прославити" упућујући на Крштење и Исусово распеће.

Библија обично користи Божје име у једнини (нпр. Изл 20:7 или Пс 8:1), углавном користећи изразе у врло општем смислу, не наводећи неки посебан назив Бога. Међутим, општа помињања Божјег имена могу се одвојити до других посебних облика који изражавају његове вишеструке атрибуте. У Светом писму има много референци на имена за Бога, али кључна имена у Старом завету су: Свевишњи и Узвишени, Ел-Шадај и Јахве. У Новом завету главна имена су Теос, Кириос и Патер (πατηρ тј. отац на грчком).[29]

Атрибути и природа

О теолошким основама атрибута и природе Бога расправља се од најранијих дана хришћанства. Иринеј Лионски се у II веку позабавио тим проблемом и објаснио неке атрибуте, нпр. у својој књизи Против јереси (књига IV, поглавље 19) каже: "Његовој величини ништа не недостаје, већ садржи све".[9] Иринеј је своје атрибуте засновао на три извора: Светом писму, превладавајућем мистицизму и народној побожности. Данас се неки атрибути повезани са Богом и даље заснивају на исказима из Библије, нпр. Молитва Господња каже да је Отац на Небу, док су други атрибути изведени теолошким резоновањем.

У VIII веку, Јован Дамаскин је навео осамнаест атрибута за Бога у свом Тачном излагању православне вере (књига 1, поглавље 8).[10] Ових осамнаест атрибута је подељено у четири групе према критеријуму времена (нпр. вечан), простора (нпр. безграничан), материје или квалитета, а ова листа је остала утицајна и до данас, делимично се појављујући у неком облику у разним модерним формулацијама. У XIII веку, Тома Аквински се фокусирао на краћу листу од само осам атрибута и то: једноставност, савршенство, доброта, несхватљивост, свеприсутност, непроменљивост, вечност и јединственост. Остале формулације укључују листу из 1215. године, са Четвртог латеранског сабора, коју је затим усвојио Први Ватикански сабор 1870. и Вестминстерски кратки катехизам у XVII веку.

Два атрибута Бога која га постављају изнад света али ипак признају његову укљученост у свет су трансцендентност и иманентност.[1][2] Трансцендентност значи да је Бог вечан и бесконачан, да га не контролише створени свет и да је изван људских догађаја. Иманентност значи да је Бог укључен у свет, а хришћанска учења одавно признају његово обраћање пажње на људске послове. Међутим, за разлику од пантеистичких религија, у хришћанству Божје биће није од супстанце створеног универзума.[3]

Традиционално, неки теолози као што је Луис Беркхоф, разликују комуникабилне атрибуте (оне које људска бића такође могу имати) и некомуникабилне (оне који припадају само Богу).[30] Међутим, други, као што је Доналд Меклауд, сматрају да су све изложене класификације вештачке и без основа.[31]

Постоји општа сагласност међу теолозима да би било погрешно замислити суштину Бога која постоји сама по себи и независно од атрибута или атрибута као додатне карактеристике Божанског бића. То су суштинске особине које трајно постоје у самом његовом Бићу и са њим коегзистирају. Свака измена у њима подразумевала би измену суштинског Божјег бића.[32]

Хик наводи да би при набрајању Божијих атрибута полазиште требало да буде његово самопостојање („асеитет“) које имплицира његову вечну и безусловну природу. Хик даље разматра следеће додатне атрибуте: Створитељ као извор свега што чини његово стварање ("creatio ex nihilo") и подупирач онога што је створио; Личан; Нежан, Добар; и Свет.[33] Беркхоф такође почиње са самопостојањем, али прелази даље на непромењивост; бесконачност, која имплицира савршенство, вечност и свеприсутност; јединство. Затим анализира низ интелектуалних атрибута: свезнање; мудрост; истинитост и потом, моралне атрибуте доброте (укључујући љубав, милост, милосрђе и стрпљење), светости и праведности, да би коначно стигао до његове суверености.[32]

Приказивање

Рани хришћани су веровали да би речи из Јеванђеља по Јовану 1.18: „Бога нико није видео никад“ и многи други искази требало да се односе не само на Бога, већ и на све покушаје приказивања Бога.[34]

Коришћење симболичке Божје руке у Вазнесењу из Дроговог Сакраментаријума, око 850.г

Међутим, касније се симбол Божје руке појављује неколико пута у синагоги Дура Еуропос, из средине III века, јединој древној синагоги са сачуваном великом декоративном схемом, и вероватно је у ранохришћанској уметности усвојена из јеврејске уметности. Била је уобичајена у касноантичкој уметности како на Истоку тако и на Западу, а на Западу је остала главни начин за симболизовање акција или одобравања Бога Оца све до краја периода романике.

У ситуацијама као што је Христово крштење, где је назначено специфично представљање Бога Оца, коришћена је Божја рука, уз већу слободу од каролиншког периода до краја романике. Чини се, после открића синагоге Дура Еуропос из III века, да је овај мотив позајмљен из јеврејске уметности, а у хришћанској уметности се може наћи скоро од њених почетака.[35]

Употреба религиозних слика генерално је наставила да расте све до краја VII века, до тачке да је 695. године византијски цар Јустинијан II, када је дошао на престо, ставио слику Христа на једну страну својих златника, што је резултирало раздором и окончало употребу византијских кованица у исламском свету.[36] Међутим, пораст религиозних приказа није укључивао приказе Бога Оца. На пример, иако осамдесет други канон Трулског сабора 692. године није посебно осудио слике Оца, наведено је да су иконе Христа пожељније од Старозаветних сенки и фигура.[37]

Бог Отац са десном руком подигнутом у благослов, са троугластим ореолом који представља Свето тројство, рад Ђиролама даи Либрија, око 1555. године

Почетак VIII века сведочио је забрањивању и уништавању верских икона са почетком периода иконоклазма или иконоборства у Византији. Цар Лав III (717-741) забранио је употребу икона царским едиктом Византијског царства због, како се претпоставља, војног пораза који је приписао неприкладном обожавању икона.[38] Овај едикт (објављен без консултације са Црквом) забранио је поштовање верских слика, али се није односио на друге видове уметности, укључујући слике цара или религиозне симболе попут крста.[39] Теолошки аргументи против икона почели су да се јављају са иконоборцима који су тврдили да иконе не могу истовремено да представљају и божанску и људску природу Христа. У таквој атмосфери, нису се ни појављивале јавне слике Бога Оца, већ су почеле да се појављују тек два века касније.

Седми васељенски сабор, 787. године, окончао је прво раздобље византијског иконоборства и обновљено је поштовање икона и светих слика уопште.[40] Међутим, овим се није одмах нашироко почело са приказивањем Бога Оца. Чак су и присталице употребе икона из VIII века, попут светог Јована Дамаскина, правиле разлику између слика Бога Оца и слика Христа.

У свом трактату О божанским сликама, Јован Дамаскин је написао: "Некада, Бог који је без облика или тела никада није могао бити приказан. Али сада када се Бог замишља као од крви и меса како разговара са људима, ја правим слику Бога кога видим."[41] Овде се имплицира да у оној мери у којој Бог Отац или Дух није постао човек, видљив и опипљив, слике и иконе-портрети се не могу приказати. Дакле, оно што је важило за целокупно Свето тројство пре Христа остаје да важи и за Оца и за Духа, али не и за Реч. Јован Дамаскин је написао:[42]

"Ако бисмо покушали да нацртамо слику невидљивог Бога, то би заиста било грешно. Немогуће је приказати онога који је без тела: невидљив, неописан и без облика."

Око 790. године, Карло Велики је наручио да се направи комплет од четири књиге које су постале познате под називом Libri Carolini (тј. „Карлове књиге“) како би побиле оно што је његов суд погрешно схватио као иконоборачке декрете Седмог васељенског сабора у вези са светим сликама. Иако нису биле познате током средњег века, ове књиге описују кључне елементе католичког теолошког става о светим сликама. За Римокатоличку цркву су прикази били само предмети које су направиле занатлије како би се користили за стимулисање чула верника и поштовања за представљени субјект, а не за сам предмет. Четврти цариградски сабор (869) (који Римокатоличка, али не и Православна црква, сматра екуменским) потврдио је одлуке Седмог васељенског сабора и помогао да се уклоне преостали остаци иконоборства. Тачније, трећи канон овог сабора прописао је да се Христова слика поштује једнако као у књизи јеванђеља:[43]

Проглашавамо да се света слика нашег Господа Исуса Христа, ослободитеља и Спаситеља свих људи, мора поштовати истим почастима као што је дато у књизи светих јеванђеља. Јер, као што кроз језик речи садржаних у овој књизи, сви могу достићи спас, тако и захваљујући деловању које ове слике имају по својим бојама, све мудре и једноставне, могу од њих профитирати.

Међутим, слике Бога Оца нису директно помињане у Цариграду 869. године. На овом Сабору састављен је списак дозвољених икона, али симболи Бога Оца нису били на њему.[44] Па ипак, генерално прихватање икона и светих слика почело је да ствара атмосферу у којој би Бог Отац могао бити представљан симболом..

Пре X века у западној уметности није учињен ниједан покушај да се Бог Отац представи људским ликом.[34] Ипак, западна уметност је на крају почела да тражи неки начин да илуструје присуство Оца, па је путем сукцесивних репрезентација постепено, око 10 века, настао низ уметничких стилова за симболизацију Оца помоћу човека. Образложење за употребу људског бића представља веровање да је Бог створио душу Човека према својој слици (на тај начин омогућавајући Човеку да трансцендира остале животиње).

По свему судећи, рани уметници који су покушали да представе Бога Оца, имали су страх и страхопоштовање од употребе комплетне људске фигуре. Обично би се само мали део користио као приказ, обично рука, а понекад и лице, али ретко цео човек. На многим сликама фигура Сина замењује Оца, тако да је приказан мањи део личности Оца.[45]

Приказ две Божје руке (релативно неуобичајено) и Светог Духа као голубице у Верокиовом <i id="mwAbs">Крштењу Христа</i> из 1472.

У XII веку су слике Бога Оца почеле да се појављују у француским илуминираним рукописима, који су као мање јавни облик често могли бити више авантуристички у својој иконографији, као и на витражима прозора цркава у Енглеској. У почетку су се глава или попрсје обично приказивали уоквирени облацима на врху слике, где се раније појављивала Божја рука; Христово крштење на чувеној крстионици Ренијеа од Уија у Лијежу је пример овога из 1118. године (Божја рука се користи у другој сцени). Постепено се приказани људски симбол може повећати до половине тела, а онда и до комплетне фигуре, која је обично на престолу, као на Ђотовој фресци из 1305. у Падови.[46]

У XIV веку Напуљска Библија је имала приказ Бога Оца у Несагоривој купини. У раном XV веку, у Молитвенику војводе од Берија налази се значајан број симбола, укључујући и стару, али високу и елегантну комплетну фигуру која шета Еденским вртом, што показује знатну разноликост у животном добу и одевању. На "Вратима Раја" Лоренца Гибертија у Фирентинској крстионици из 1425. године, користи се слична висока комплетна фигура за симбол Оца. У овом периоду, друга дела, попут велике олтарне слике Постања хамбуршког сликара Мајстера Бертрама, наставила су да користе стари приказ Христа као Логоса у сценама Постања. У XV веку се појавила краткотрајна мода приказивања све три личности Светог Тројства као сличних или идентичних фигура са уобичајеном појавом Христа.

На слици "Крунисање Богородице", у рановенецијанском стилу, аутора Ђованија д'Алемање и Антонија Виваринија (око 1443), Отац је приказан помоћу симбола који су касније користили други уметници, наиме слике патријарха, благог али моћног израза лица са дугом белом косом и брадом, приказа који је у великој мери изведен из готово физичког, али ипак фигуративног, описа из Књиге пророка Данила:[47]

. ...и старац сједе, на ком бјеше одијело бијело као снијег, и коса на глави као чиста вуна, пријесто му бијаше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио. (Данило 7:9)

У Благовестима, Бенвенута ди Ђованија, из 1470. године, Бог Отац је насликан у црвеној одори и са шеширом и подсећа на кардинала. Међутим, чак и касније у XV веку, симболично представљање Оца и Светог Духа као "руку и голубице" се наставило, као на пример, на Верокиовом Христовом крштењу из 1472. године.[48]

На ренесансним сликама обожавања Тројства, Бог се може приказати на два начина, било са нагласком на Оца или на три елемента Тројства. Најуобичајенији приказ Тројства у ренесансној уметности је приказ Бога Оца као старца, обично са дугом брадом и изгледом патријарха, понекад са троугластим ореолом (као упућивање на Тројство) или папском круном, нарочито у северном ренесансном сликарству. У тим приказима Отац држи глобус или књигу (како би симболизовао Божје знање и упутио на то да се знање сматра божанским). Налази се иза и изнад Христа на крсту у иконографији Светог Тројства. Голуб, симбол Светог Духа често се приказује како лети изнад. На слици могу бити присутни разни људи из различитих слојева друштва, нпр. краљеви, папе или мученици. У тринитарној Пијети, за Бога Оца је често симбол човек који носи папску одору и папску круну и који држи мртвог Христа у наручју. Приказани су како лебде на небу са анђелима који носе оруђа Христова (Arma Christi).[49]

The famous The Creation of Adam by Michelangelo (below, detail of the Hand of God), c. 1512

Прикази Бога Оца и Светог Тројства су нападани како од стране протестаната и покрета јансениста и бајаниста унутар католичанства, тако и од стране одређених православних теолога. Као и приликом других напада на католичке приказе, и овај је имао за последицу смањење подршке Цркве мање централним приказима и ојачавање подршке оним централним. У Западној цркви, притисак у циљу сузбијања религиозних слика резултирао је врло важним декретима завршног заседања Тридентског сабора 1563. године. Декрети Тридентског сабора потврдили су традиционалну католичку доктрину да слике само представљају особу која је приказана, а да се поштовање исказује тој особи, а не самој слици.[50]

Након тога, уметнички прикази Бога Оца нису били спорни у католичкој уметности, али мање уобичајени прикази Тројства су осуђивани. Папа Бенедикт XIV је 1745. године изричито подржао приказ престола милости, позивајући се на књигу пророка Данила, али је 1786. године папи Пију VI ипак било неопходно да изда папску булу којом се осуђује одлука италијанског црквеног савета да се уклоне све слике Тројства из цркава.[51]

Бог Отац је симболично приказан у неколико сцена из Постања на Микеланђеловом своду Сикстинске капеле, од којих је најпознатија Стварање Адама (чији приказ Бога и Адама који се скоро додирују рукама представља икону човечанства, подсећајући да је Човек створен по Божјем обличју (1 Мој. 1.26)). На Тицијановој слици Узнесење девице, из цркве Фрари у Венецији, која одавно важи за ремек-дело уметности високе ренесансе, Бог Отац је приказан као моћна фигура која плута међу облацима.[52] У цркви Џезу у Риму налази се више приказа Бога Оца из XVI века. На неколицини ових слика још увек се помоћу три анђела алудирало на Свето Тројство, али Ђовани Батиста Фијамери је такође приказао Бога Оца као човека који јаше на облаку, изнад сцене.[53]

На својим сликама Страшни суд и Крунисање Богородице, Рубенс је приказао Бога Оца сликом која је тада била широко прихваћена, фигуром патријарха с брадом који се налази изнад сцене борбе. У XVII веку, двојица шпанских уметника, Веласкез (чији је таст Франсиско Паћеко био задужен за одобравање нових слика за инквизицију) и Муриљо, приказали су Бога Оца као патријархалну фигуру са белом брадом у љубичастој одори.

The Ancient of Days (1794), акварел гравура, Вилијам Блејк

Док је представа Бога Оца било све више у Италији, Шпанији, Немачкој и Ниским земљама, у другим земљама у Европи јављао се отпор, чак и током XVII века. Године 1632, већина чланова суда Звездана комора у Енглеској (осим надбискупа Јорка) осудила је употребу слика Тројства на црквеним прозорима, а неки су их сматрали илегалним.[54] Касније у XVII веку, сер Томас Браун је написао да сматра да је представљање Бога Оца као старца „опасан чин“ који би могао водити ка египатском симболизму.[55] Године 1847, Чарлс Винстон је још увек критиковао такве слике назвавши их „римским трендом“ (термин који се користио за римокатолике) за који је сматрао да се најбоље избегава у Енглеској.[56]

Године 1667, 43. поглавље Великог московског сабора посебно је укључило забрану низа симболичних приказа Бога Оца и Светог Духа, што је резултирало и тиме да је читав низ других икона стављен на списак забрањених,[57][58] тиме претежно утичући на приказе западног стила који су почели да се устаљују на православним иконама.

Царство Божје и есхатологија

Краљевство и царство

Бог Отац на престолу, Вестфалија, Немачка, крај XV века

Хришћанска карактеризација односа између Бога и човечанства укључује појам „Царства Божјег“, чије порекло сеже до Старог завета и може се посматрати као последица стварања света од стране Бога.[12][59] „Псалми устоличења“ (Псалми 45, 93, 96, 97-99) пружају разлоге за ово гледиште узвиком „Господ је цар“. Међутим, у каснијем јудаизму Божје царство је добило „националније“ тумачење по којем се на ишчекиваног Месију може гледати као на ослободиоца и оснивача нове државе Израел.[60]

Израз „Царство Божје“ не појављује се у Старом завету, иако се у неким случајевима када се говори о Богу користе изрази „његово Царство“ и „твоје Царство“.[61] Међутим, Царство Божје (Матејев еквивалент је „Царство небеско“) је упадљива фраза у синоптичким јеванђељима (појављује се 75 пута) и научници се готово једногласно слажу да она представља кључни елемент Христових учења.[12] Ипак, Ричард Томас Франс (R. T. France) истиче да иако појам „Царства Божјег“ има интуитивно значење за хришћане лаике, међу научницима скоро да нема нимало слагања о његовом значењу у Новом завету. Неки научници га схватају као хришћански начин живота, неки као метод светске евангелизације, неки као поновно откривање духовних дарова, други га не везују за садашњу или будућу ситуацију, већ за свет који долази. Франс наводи да се синтагма "Божје царство" често тумачи на више начина како би се уклопила у теолошке идеје оних који је тумаче.

Крај света

Тумачења израза Царство Божје довела су до бројних есхатолошких расправа међу научницима различитих гледишта, али није постигнут консензус.[62][63] Од Августина до протестантске реформације долазак Царства се поистовећивао са формирањем хришћанске цркве, али се од овог гледишта касније одустало и почетком XX века се учврстило апокалиптично тумачење Царства.[64] У овом погледу (такође названом „доследна есхатологија“) Царство Божје није почело у I веку, већ представља будући апокалиптични догађај који тек треба да се деси.

Анђео дува у „последњу трубу“, као у 1. Коринћанима 15:52, Лангенцен, Немачка, XIX век

Средином XX века, реализована есхатологија, која је Царство посматрала не апокалиптично, већ као манифестацију божанске суверености над светом (реализовану доласком Христа), окупила је научне следбенике.[64] Према овом гледишту сматра се да је Царство доступно у садашњости.[62] Конкурентски приступ инаугурисане есхатологије се појавио касније као приступ "већ ту, али не још". Према овом гледишту Царство је већ почело, али чека на потпуно откривање у неком моменту у будућности. Ова различита тумачења су од тада добила већи број варијанти, са разним научницима који предлажу нове есхатолошке моделе са позајмљеним елементима из ових.

Пресуда

У Јеврејима 12:23 говори се о „Богу, судији свију“, а идеја да ће свим људима на крају бити суђено“ суштински је елемент хришћанског учења. Бројни пасуси из Новог завета (нпр. Јн 5:22 и Дап 10:42 и каснији симболи вере указују на то да је задатак пресуђивања додељен Христу. У Јовану 5:22 се каже да „отац не суди никоме, него сав суд даде сину“. Дап 10:42 о васкрслом Христу говоре да је: „наречени од Бога судија живијем и мртвијем“. Улога Христа у Божјем суду наглашена је у најчешће коришћеним хришћанским исповедањима, са Никејским симболом вере који каже да Исус „седи десно од Оца; да ће доћи поново, у слави, да суди живима и мртвима; чије царство неће имати крај". Апостолски симбол вере садржи сличан исказ.[65]

Бројни пасуси из јеванђеља упозоравају на грех и предлажу пут праведности како би се избегао суд Божји. На пример, Беседа на гори у Матеју 5: 22-26 проповеда избегавање греха, а Параболе о Царству (Мт 13:49 ) кажу да ће у тренутку пресуде анђели „раздвојити зле од праведника и бациће их у пећ огњену“. Хришћани тако могу уживати у опроштају који их ослобађа Божјег суда пратећи Христова учења и кроз лично дружење с њим.[66]

Тринитаризам

Историја и основа

У раном хришћанству појам спасења био је уско повезан са зазивањем „Оца, Сина и Светога Духа“.[67] Од I века, хришћани су се обраћали Богу именом "Оца, Сина и Светога духа" приликом молитве, крштења, причешћа, егзорцизма, певања химни, проповеди, исповести, опроштења и благослова.[68] Ово је рефлектовано у изреци: „Пре него што се појавила „доктрина“ о Тројству, хришћанска молитва је призивала Свето Тројство“.

Најранији познати приказ Тројства, Догматски саркофаг, 350. година.[69] Ватикански музеји.

Термин „Тројство“ се не појављује експлицитно у Библији, али тринитаријанци верују да је тај концепт, који је касније настао, у складу са библијским учењима.[18][19] У Новом завету се на више места јавља трострука литургијска и доксолошка формула, нпр. у 2. Коринћанима 1: 21-22, у којој се каже: „А Бог је који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша“. Христ који прима „власт и равноправну божанственост“ помиње се у Матеју 28:18: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, као и у Јн 3:35, Јн 13: 3 и Јн 17:1. А Дух који је и „од Бога“ и „Христов“ појављује се у Гал 4:6, Дап (16:7), Јн 15:26 и Рим 8:14-17.[70]

Општи концепт је изражен у раним списима почев од II века, са Иринејем који је у свом делу Против јереси (књига I, поглавље X) написао:[68]

„Црква ... верује у једног Бога, свемогућег Оца, Створитеља неба, земље и мора и свега у њима; и у једног Христа Исуса, Сина Божјег, који се оваплотио за наше спасење; и у Светог Духa“.

Око 213. године н.е. Тертулијан је у Adversus Praxeas (3. поглавље) дао формални приказ идеје Тројства, тј. да Бог постоји као једна „супстанца“, али као три „Лица“: Отац, Син и Свети Дух.[71][72] У одбрану кохерентности Тројства, Тертулијан је написао (Adversus Praxeas 3): „Јединство које Тројство изводи из себе самог толико је далеко од тога да буде уништено, да је у ствари њиме подржано“.

Тертулијан је такође разматрао како Свети Дух наставља од Оца и Сина.[71]

Први васељенски сабор 325. године, а касније, 381. године, и Други васељенски сабор дефинишу догму „у њеним најједноставнијим цртама пред лицем најважнијих јереси“, а верзија која се користила после тога датира из 381. године.[17] У V веку на западу, свети Августин је теолошки проширио ово у свом делу „О Тројству“, док је за главни развој на истоку заслужан Јован Дамаскин у VIII веку.[73] Теологија је на крају достигла свој класични облик у списима Томе Аквинског у XIII веку.[74]

Бернхард Лозе (1928-1997) наводи да се доктрина о Тројству не потиче од нехришћанских извора попут Платона или хиндуизма и да су сви покушаји сугерисања таквих веза неуспели.[75] Већина хришћана је сада тринитарна и веру у Тројство сматра тестом за исправност веровања.[68]

Доктрина

Дијаграм Тројства које се састоји од Бога Оца, Бога Сина (Христа) и Бога Светог Духа

Већина хришћана сматра да је доктрина о Тројству основно начело њихове вере.[17] Оно се може сажети у следећој реченици:[16]

„Један Бог постоји у три Лица и једној Супстанци“.

Строго говорећи, доктрина је мистерија коју „непотпомогнут људски разум не може спознати“, нити „демонстрирати након што је откривена“; чак и ако „није у супротности са разумом“ који „није некомпатибилан са принципима рационалног размишљања“.[74]

Ова доктрина је опширно дата у Атанасијском симболу вере из IV века, из кога је следећи одломак:[17][18]

Клањамо се једном Богу у Тројици, и Тројици у јединству;
Не мешајући лица нити делећи супстанцу.
Јер једно је Лице Оца, друго Сина, а треће Светога Духа.
Али Божанство Оца, Сина и Светога Духа, једно је; Слава једнака, Величанство сувечно.
Какав је Отац, такав је Син и такав је и Свети Дух.

За тринитарне хришћане (у које спадају католички хришћани, источни православни хришћани и већина протестантских деноминација) Бог Отац уопште није одвојен бог од Сина (чије је Христ оваплоћење) и Светог Духа, осталих хипостаза хришћанског Божанства.[76]

Двадестети век је сведочио појачаном теолошком фокусу на доктрину о Тројству, делом захваљујући радовима Карла Барта у његовој четрнаестотомној Црквеној догматици.[77] Овај теолошки фокус повезује откривење Речи Божје са Тројством и тврди да је доктрина о Тројству оно што разликује „хришћанску концепцију Бога“ од свих осталих религија.[78]

Отац

Појава тринитаристичке теологије Бога Оца у раном хришћанству темељила се на две кључне идеје: на заједничком идентитету Јахвеа из Старог завета и Бога Христа у Новом завету, а затим разликовању, а опет јединству између Христа и његовог Оца.[79][80] Пример јединства Сина и Оца се налази у Мт 11:27: „...и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син...“, где се потврђује узајамно знање Оца и Сина.[81]

Концепт очинства Бога се појављује у Старом завету, али није главна тема.[79] Иако се поглед на Бога као Оца појављује у Старом завету, тек је у Новом завету дошао у фокус с обзиром да га је Исус често тако називао. Ово се манифестује у Молитви Господњој која комбинује земаљске потребе за насушним хлебом са узајамним концептом опроштаја. А Христов нагласак на његовом посебном односу са Оцем истиче важност различитих, али јединствених природа Христа и Оца, градећи тиме јединство Оца и Сина у Тројству.[82]

Очински поглед на Бога се, осим на Христа, шири и на његове ученике и читаву Цркву, као што се рефлектује у молбама које је Христ изнео Оцу за своје следбенике на крају Опроштајног говора, ноћ пре његовог распећа.[83] Примери овога у Опроштајном говору су у Јн 14:20 док се Исус обраћа ученицима: „Ја сам у Оцу свом, и ви у мени, и ја у вама“ и у Јн 17:22 док се моли Оцу: „И славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно“.[84]

У тринитарној теологији, Бог Отац је „архе“ или „principium“ (почетак), „извор“ или „порекло“ и Сина и Светога Духа и сматра се вечним извором Божанства. Отац је тај који вечно рађа Сина, а Отац вечно дише Духом Светим. Син се вечно рађа од Бога Оца, а Дух вечно потиче од Оца,[85] и, у западној традицији, такође од Сина.

Па ипак, без обзира на ову разлику у пореклу, Отац је једно, равноправан, вечан и консупстанцијалан са Сином и Светим Духом, при чему је свака Особа један вечни Бог и ни на који начин одвојен, који је творац: сви подједнако су нестворени и свемоћни. Дакле, Божанско Јединство се састоји од Бога Оца, са његовим Сином и његовим Духом који се разликују од Бога Оца, а опет су савршено сједињени у њему. Због тога је Тројство изван разума и може се спознати само откровењем.[86][87]

Тринитаријанци верују да Бог Отац није пантеистички, јер се он не посматра као истоветан универзуму, већ постоји изван стварања, као његов Створитељ. Он се посматра као Бог пун љубави, Небески Отац који је активан и у свету и у животима људи.[88][89] Створио је све ствари видљиве и невидљиве у љубави и мудрости, а човека ради себе самога.[90]

Син

Витраж са сликом Христа, Саборна црква Петра и Павла, Санкт Петербург, Русија.

Од раног хришћанства, Исусу Христу се приписују бројна имена, у која спадају и Месија (Христ) и Син Божји . Теолошки, ово су различите атрибуције: Месија се односи на његово испуњење очекиваних старозаветних пророчанстава, док се Син Божји односи на однос са оцем.[91][92] Бог Син се разликује и од Месије и од Сина Божјег и његова теологија као део доктрине о Тројству формализована је више од једног века касније.[93][94]

Према Јеванђељима, Христа је зачео Свети Дух и родила га је Богородица.[95] Библијски наводи о Христовој служби укључују: његово крштење, чуда, проповеди, поучавање и исцељивање. Јеванђеља стављају значајан акценат на Христову смрт, посвећујући отприлике једну трећину текста периоду од само седам дана, односно последњој недељи Христовог живота у Јерусалиму.[96] Срж хришћанског веровања је да се Христовом смрћу и васкрсењем грешни људи могу помирити са Богом и на тај начин им се нуди спасење и обећање вечног живота. Вера у откупитељску природу Христове смрти претходи Павловим посланицама и сеже у најраније дане хришћанства и јерусалимске цркве.[97] Навод из Никејског симбола вере да је "ради нас био разапет" одраз је овог централног веровања.[98]

Две христолошке дилеме у вези с тим како Христ може бити истински Бог, а да притом буде очувана вера у постојање једног Бога и то како људско и божанско може постојати у једној личности, биле су основне дилеме још пре Првог васељенског сабора (325).[99] Па ипак, теологија „Бога Сина“ на крају се одразила у изјави Никејског симбола вере из IV века.[100]

Халкидонски сабор из 451. године, који је прихватила већина хришћана, каже да је Христоваплоћени Бог и „истински Бог и истински човек“ (или у потпуности божански и у потпуности људски). Христ је, постајући у потпуности човек у сваком погледу, искусио бол и искушења смртног човека, али није згрешио. Као потпуно Бог, победио је смрт и поново оживео.[101] Шести васељенски сабор из 680. године сматрао је да у Христу постоје и божанска и људска воља, с тим да божанска воља има предност и да она води и наводи људску вољу.[102]

У мејнстрим хришћанству, Исус Христ као Бог Син представља друго Лице Свете Тројице, због свог вечног односа са првим Лицем (Богом као Оцем).[103] Сматра се једнаким са Оцем и Светим Духом и у потпуности је Бог и у потпуности човек: Син Бога по својој божанској природи, док је по својој људској природи из Давидове лозе.[95][104]

У новије време, расправе о теолошким питањима везане за Бога Сина и његову улогу у Тројству водиле су се у XX веку о божанском откровењу у контексту Тројства.[105][106]

Свети Дух

Црквени витраж на коме је Свети Дух представљен као голуб, Бернини, око 1660. године

У мејнстрим хришћанству, Свети Дух је једно од три божанска лица Свете Тројице који чини јединствену супстанцу Бога; то јест, сматра се да Дух делује заједно и дели суштинску природу са Богом Оцем и Богом Сином (Христом).[107] Нови завет има много тога да каже о Светом Духу. Присуство Светог Духа се посебно осетило после Христовог вазнесења, не искључујући тиме и рано присуство како сведочи Стари завет и цео Нови завет.[13]:стр.39 Хришћанска теологија Светог Духа, или пнеуматологија, последњи је у потпуности истражени и развијени део тринитарне теологије, те је стога већа теолошка разноликост међу хришћанским схватањима Духа него што је то случај са схватањима Сина и Оца.[107][108] У оквиру тринитарне теологије, Свети Дух се обично назива „трећим Лицем“ тројног Бога - при чему је Отац прво Лице, а Син друго.[107]

Одражавајући Благовести из Лк 1:35, рани Апостолски симбол вере каже да је Христ „зачет од Духа Светога“.[109] Никејски симбол вере говори о Светом Духу као „Господу и Животворцу“ који се заједно са Оцем и Сином „обожава и слави“.[110] Док се у чину Оваплоћења Бог Син појавио као Син Божји, то се није догодило Богу Светом Духу који је остао неоткривен.[111] Па ипак, као у 1. Кор 6:19, Бог Свети Дух наставља да живи у телима верника.[112]

У хришћанској теологији се верује да Свети Дух обавља одређене божанске функције у животу хришћанина или цркве. Деловање Светог Духа сматра се суштинским делом привођења човека хришћанској вери.[113] Нови верник је „поново рођен из Духа“.[114]

Свети Дух омогућава хришћански живот боравећи у вернику и омогућава му да живи исправно и у вери.[113] Он се понаша као Утешитељ или Параклет, онај који посредује, или подржава или делује као адвокат, посебно у време суђења. Делује како би убедио неискупљене како у грешност њихових поступака и мисли, тако и у њихов морални положај грешника пред Богом.[115] Свети Дух је истовремено надахнуо писање светих списа и сада их тумачи хришћанима и цркви.[116]

Тринитарне разлике

У православној теологији, суштина Бога је изван људског разумевања и не може се дефинисати нити јој се може приступити људским разумевањем.[117] Римокатоличка учења су донекле слична, сматрајући мистерије Тројства недоступним људском разуму.[87] Међутим, разлике постоје утолико што је у римокатоличкој теологији и учењу, Бог Отац вечити извор Сина (створио је Сина вечним стварањем) и Светог Духа (вечним исхођењем из Оца и Сина) и онај који удише Свети Дух са Сином и кроз њега, али православци сматрају да Дух долази само од Оца.[118]

Већина протестантских деноминација и других традиција насталих после протестантске реформације, заступа општа тринитарна веровања и теологију у вези са Богом Оцем сличну као у римокатолицизму. Ту спадају цркве настале из англиканизма, баптизма, методизма, лутеранства и презвитеријанизма. Исто тако, Оксфордски речник хришћанске цркве описује Тројство као „централну догму хришћанске теологије“.[119] Међутим, прецизно репрезентативно становиште протестантске тринитарне теологије у вези са Богом Оцем итд. је теже описати, с обзиром на разнолику и мање централизовану природу различитих протестантских цркава.

Антитринитаризам

Неке хришћанске традиције одбацују доктрину о Тројству и називају се нетринитарним.[120] Ове групе се међусобно разликују у својим погледима, различито приказујући Христа као божанско биће одмах иза Бога Оца, Јахвеа из Старог завета у људском лику, Бога (али не вечно Бога), пророка или једноставно светог човека. Неке широке дефиниције протестантизма стављају ове групе унутар протестантизма, али већина дефиниција то не чини.[121]:p. 543

Антитринитаризам потиче из првих векова хришћанске историје и то од група попут аријанаца, евионита, гностика и других. Многи епископи попут Иринеја Лионског, а потом и Васељенски сабори, одбацили су ове антитринитарне ставове. Никејски симбол вере је покренуо питање односа између Христове божанске и људске природе. Након што га је никејски сабор одбацио, антитринитаризам је био реткост међу хришћанима током многих векова, а они који су одбацивали доктрину о Тројству суочили су се са непријатељством других хришћана, међутим, у XIX веку се формирао низ оваквих група у Северној Америци и у другим деловима света.[121]:p. 541

У теологији Јеховиних сведока, само је Бог Отац једини истински и свемогући Бог, чак и над својим Сином Исусом Христом. Иако признају Христово претходно постојање, савршенство и јединствено сродство Сина са Богом Оцем и верују да је Христ имао суштинску улогу у стварању и искупљењу, као и у то да је Месија, они верују да само Отац постоји без почетка.[122]

У теологији Бога у мормонизму, доминантан концепт Бога је Божанство, божански сабор три различита бића: Елохима (Оца), Јехове (Сина или Христа) и Светог Духа. Сматра се да Отац и Син имају усавршена материјална тела, док Свети Дух има тело духа. Мормонизам признаје божанство Оца, Сина и Светог Духа, али верује да су то различита бића, уједињена не у суштини већ у вољи и сврси, и сваки је свезнајући, свемогућ и благонаклон.[123]

Друге сличне групе су јединствени пентекосталци, христаделфијани, хришћански научници и нова црква.

Види још

Извори

  1. 1,0 1,1 Basic Christian Doctrine by John H. Leith (1 January 1992) ISBN 0664251927 pages 55-56
  2. 2,0 2,1 Introducing Christian Doctrine (2nd Edition) by Millard J. Erickson (1 April 2001) ISBN 0801022509 pages 87-88
  3. 3,0 3,1 Berkhof, L. Systematic Theology Banner of Truth publishers:1963, p.61
  4. 4,0 4,1 4,2 One God, One Lord by Larry W. Hurtado (25 October 2003) ISBN 0567089878 pages 1-2
  5. 5,0 5,1 The Blackwell Companion to The New Testament by David E. Aune (23 March 2010) ISBN 1405108258 page 424
  6. 6,0 6,1 Apostle Paul: His Life and Theology by Udo Schnelle (1 November 2005) ISBN 0801027969 page 396
  7. ^ ("Clementine Homilies," xvi. 15)
  8. ^ „TRINITY”. Jewish Encyclopedia. JewishEncyclopedia.com. Приступљено 22. 8. 2013. 
  9. 9,0 9,1 Irenaeus of Lyons by Eric Francis Osborn (26 November 2001) ISBN 0521800064 pages 27-29
  10. 10,0 10,1 Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008) ISBN 0830824545 pages 352-353
  11. 11,0 11,1 Hirschberger, Johannes. Historia de la Filosofía I, Barcelona: Herder 1977, p.403
  12. 12,0 12,1 12,2 Dictionary of Biblical Imagery by Leland Ryken, James C. Wilhoit and Tremper Longman III (11 November 1998) ISBN 0830814515 pages 478-479
  13. 13,0 13,1 Stagg, Frank. New Testament Theology. Broadman Press, 1962. ISBN 0-8054-1613-7
  14. ^ Prestige G.L. Fathers and Heretics SPCK:1963, p. 29
  15. ^ Kelly, J.N.D. Early Christian Doctrines A & C Black:1965, p.280
  16. 16,0 16,1 The Nicene Faith: Formation Of Christian Theology by John Behr (30 June 2004) ISBN 088141266X pages 3-4
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Life in the Trinity: An Introduction to Theology with the Help of the Church Fathers by Donald Fairbairn (28 September 2009) ISBN 0830838732 pages 48-50
  18. 18,0 18,1 18,2 Mercer Dictionary of the Bible edited by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard 2001 ISBN 0865543739 page 935
  19. 19,0 19,1 Kelly, J.N.D. Early Christian Doctrines A & C Black: 1965, p 115
  20. 20,0 20,1 Theology of the New Testament by Udo Schnelle (1 November 2009) ISBN 0801036046 page 477
  21. ^ Theology of Paul the Apostle by James D. G. Dunn 2003 ISBN 0-567-08958-4 pages 418-420
  22. ^ Peter Stockmeier in the Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi edited by Karl Rahner ISBN 0860120066 (New York: Sea-bury Press, 1975) page 375-376 "In the following period, c. 180-313, these structures already determine essentially the image of the Church which claims a universal mission in the Roman Empire. It has rightly been termed the period of the Great Church, in view of its numerical growth, its constitutional development and its intense theological activity."
  23. ^ Kelly, J.N.D. Early Christian Creeds Longmans:1960, p.136; p.139; p.195 respectively
  24. ^ Ian T. Ramsey, Religious Language SCM 1967, pp.50ff
  25. ^ David Ray Griffin, God, Power, and Evil: a Process Theodicy (Westminster, 1976/2004), 31.
  26. ^ Mercer dictionary of the Bible by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard 1998 ISBN 0-86554-373-9 page 336
  27. ^ Theology of the New Testament by Georg Strecker (2000) ISBN 0664223362 page 282
  28. ^ John 11-21 (Ancient Christian Commentary on Scripture) by Joel C. Elowsky (23 May 2007) ISBN 0830810994 page 237
  29. ^ Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007) ISBN 1930367902 pages 19-20
  30. ^ Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007) ISBN 1930367902 pages 21-23
  31. ^ Donald Macleod, Behold Your God (Christian Focus Publications, 1995), 20-21.
  32. 32,0 32,1 Berkhof, Louis Systematic Theology, Banner of Truth 1963, pp.57-81 & p.46 respectively
  33. ^ John H. Hick, Philosophy of Religion Prentice-Hall 1973, pp. 7-14
  34. 34,0 34,1 James Cornwell, 2009 Saints, Signs, and Symbols: The Symbolic Language of Christian Art ISBN 0-8192-2345-X page 2
  35. ^ Hachlili, Rachel. Ancient Jewish Art and Archaeology in the Diaspora, Part 1, BRILL, 1998, ISBN 90-04-10878-5, ISBN 978-90-04-10878-3. pp. 144–145.
  36. ^ Robin Cormack, 1985 Writing in Gold, Byzantine Society and its Icons, ISBN 0-540-01085-5
  37. ^ Steven Bigham, 1995 Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography ISBN 1-879038-15-3 page 27
  38. ^ According to accounts by Patriarch Nikephoros and the chronicler Theophanes
  39. ^ Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford University Press, 1997
  40. ^ Edward Gibbon, 1995 The Decline and Fall of the Roman Empire ISBN 0-679-60148-1 page 1693
  41. ^ St. John of Damascus, Three Treatises on the Divine Images ISBN 0-88141-245-7
  42. ^ Steven Bigham, 1995 Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography ISBN 1-879038-15-3 page 29
  43. ^ Gesa Elsbeth Thiessen, 2005 Theological aesthetics ISBN 0-8028-2888-4 page 65
  44. ^ Steven Bigham, 1995 Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography ISBN 1-879038-15-3 page 41
  45. ^ Adolphe Napoléon Didron, 2003 Christian iconography: or The history of Christian art in the middle ages ISBN 0-7661-4075-X pages 169
  46. ^ Arena Chapel, at the top of the triumphal arch, God sending out the angel of the Annunciation. See Schiller, I, fig 15
  47. ^ Bigham Chapter 7
  48. ^ Arthur de Bles, 2004 How to Distinguish the Saints in Art by Their Costumes, Symbols and Attributes ISBN 1-4179-0870-X page 32
  49. ^ Irene Earls, 1987 Renaissance art: a topical dictionary ISBN 0-313-24658-0 pages 8 and 283
  50. ^ „CT25”. Приступљено 30. 12. 2016. 
  51. ^ Bigham, 73-76
  52. ^ Louis Lohr Martz, 1991 From Renaissance to baroque: essays on literature and art ISBN 0-8262-0796-0 page 222
  53. ^ Gauvin A. Bailey, 2003 Between Renaissance and Baroque: Jesuit art in Rome ISBN 0-8020-3721-6 page 233
  54. ^ Charles Winston, 1847 An Inquiry Into the Difference of Style Observable in Ancient Glass Paintings, Especially in England ISBN 1-103-66622-3, (2009) page 229
  55. ^ Sir Thomas Browne's Works, 1852, ISBN 0559376871, 2006 page 156
  56. ^ Charles Winston, 1847 An Inquiry Into the Difference of Style Observable in Ancient Glass Paintings, Especially in England ISBN 1-103-66622-3, (2009) page 230
  57. ^ Oleg Tarasov, 2004 Icon and devotion: sacred spaces in Imperial Russia ISBN 1-86189-118-0 page 185
  58. ^ „Council of Moscow - 1666-1667”. Приступљено 30. 12. 2016. 
  59. ^ Mercer Dictionary of the Bible by Watson E. Mills, Edgar V. McKnight and Roger A. Bullard (1 May 2001) ISBN 0865543739 page 490
  60. ^ Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi by Karl Rahner (28 December 2004) ISBN 0860120066 page 1351
  61. ^ Dictionary for Theological Interpretation of the Bible by Kevin J. Vanhoozer, N. T. Wright, Daniel J. Treier and Craig Bartholomew (20 Jan 2006) ISBN 0801026946 page 420
  62. 62,0 62,1 Studying the Historical Jesus: Evaluations of the State of Current Research by Bruce Chilton and Craig A. Evans (Jun 1998) ISBN 9004111425 pages 255-257
  63. ^ An Introduction to the New Testament and the Origins of Christianity by Delbert Royce Burkett (22 July 2002) ISBN 0521007208 page 246
  64. 64,0 64,1 Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth by Michael James McClymond (22 March 2004) ISBN 0802826806 pages 77-79
  65. ^ The Oxford Companion to the Bible by Bruce M. Metzger and Michael David Coogan (14 October 1993) ISBN page 157
  66. ^ Theological Dictionary of the New Testament (Volume III) by Gerhard Kittel and Gerhard Friedrich (Jun 1966) ISBN 0802822452 pages 936
  67. ^ The Cambridge Companion to the Trinity by Peter C. Phan 2011 ISBN 0521701139 pages 3-4
  68. 68,0 68,1 68,2 Vickers, Jason E. Invocation and Assent: The Making and the Remaking of Trinitarian Theology. Wm. B. Eerdmans Publishing, 2008. ISBN 0-8028-6269-1 pages 2-5
  69. ^ Elizabeth Lev, "Dimming the Pauline Spotlight; Jubilee Fruits" Zenit 2009-06-25
  70. ^ Richardson, Alan. An Introduction to the Theology of the New Testament SCM: 1961, p122f,158
  71. 71,0 71,1 The Trinity by Roger E. Olson, Christopher Alan Hall 2002 ISBN 0802848273 pages 29-31
  72. ^ Tertullian, First Theologian of the West by Eric Osborn (4 Dec 2003) ISBN 0521524954 pages 116-117
  73. ^ Systematic Theology by Louis Berkhof (24 September 1996) ISBN 0802838200 page 83
  74. 74,0 74,1 Oxford Dictionary of the Christian Church (1974), Cross & Livingstone (eds), art "Trinity, Doctrine of"
  75. ^ A Short History of Christian Doctrine by Bernhard Lohse 1978 ISBN 0800613414 page 37
  76. ^ Critical Terms for Religious Studies. Chicago: The University of Chicago Press, 1998. Credo Reference.27 July 2009
  77. ^ The Cambridge Companion to the Trinity by Peter C. Phan 2011 ISBN 0521701139 pages 173-174
  78. ^ The Trinity: Global Perspectives by Veli-Matti Kärkkäinen (17 January 2007) ISBN 0664228909 page 8
  79. 79,0 79,1 The Trinity: Global Perspectives by Veli-Matti Kärkkäinen (17 January 2007) ISBN 0664228909 pages 10-13
  80. ^ Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008) ISBN 0830824545 pages 169-171
  81. ^ The International Standard Bible Encyclopedia by Geoffrey W. Bromiley 1988 ISBN 0-8028-3785-9 page 571-572
  82. ^ The Doctrine of God: A Global Introduction by Veli-Matti Kärkkäinen 2004 ISBN 0801027527 pages 37-41
  83. ^ Symbols of Jesus by Robert C. Neville (4 February 2002) ISBN 0521003539 pages 26-27
  84. ^ Jesus and His Own: A Commentary on John 13-17 by Daniel B. Stevick (29 April 2011) Eeardmans ISBN 0802848656 page 46
  85. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983) ISBN 0664227481 page 36
  86. ^ The Oxford Handbook of the Trinity by Gilles Emery O. P. and Matthew Levering (27 Oct 2011) ISBN 0199557810 page 263
  87. 87,0 87,1 Catholic catechism at the Vatican web site, items: 242 245 237
  88. ^ God Our Father by John Koessler (13 September 1999) ISBN 0802440681 page 68
  89. ^ International Standard Bible Encyclopedia: E-J by Geoffrey W. Bromiley (Mar 1982) ISBN 0802837824 pages 515-516
  90. ^ Catholic Catechism items: 356 and 295 at the Vatican web site
  91. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983) ISBN 0664227481 page 101
  92. ^ Historical Theology: An Introduction by Geoffrey W. Bromiley 2000 ISBN 0567223574 pages 128-129
  93. ^ Christology: Biblical And Historical by Mini S. Johnson ISBN 8183240070 page 307
  94. ^ The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History by Joseph F. Kelly (1 September 2009) ISBN 0814653766 pages 19-22
  95. 95,0 95,1 Practical Christian Theology: by Floyd H. Barackman 1998 ISBN 0825423740 pages 149-151
  96. ^ Matthew by David L. Turner 2008 ISBN 0-8010-2684-9 page 613
  97. ^ Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity by Larry W. Hurtado (14 September 2005) ISBN 0802831672 pages 130-133
  98. ^ Christian Theology by J. Glyndwr Harris (Mar 2002) ISBN 1902210220 pages 12-15
  99. ^ Historical Theology: An Introduction by Geoffrey W. Bromiley 2000 ISBN 0567223574 pages 50-51
  100. ^ Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World by G. W. Bowersock, Peter Brown and Oleg Graba 1999 ISBN 0674511735 page 605
  101. ^ A Short History of Christian Doctrine by Bernhard Lohse (5 January 1978) ISBN 0800613414 pages 90-93
  102. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983) ISBN 0664227481 page 169
  103. ^ Introducing Christian Doctrine(2nd Edition) by Millard J. Erickson (1 April 2001) ISBN 0801022509 pages 237-238
  104. ^ Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi by Karl Rahner (28 December 2004) ISBN pages 692-694
  105. ^ Introduction to the Theology of Karl Barth by Geoffrey William Bromiley (3 November 2000) ISBN 0567290549 page 19
  106. ^ The Renewal of Trinitarian Theology: Themes, Patterns & Explorations by Roderick T. Leupp (1 October 2008) ISBN 0830828893 page 31
  107. 107,0 107,1 107,2 Kärkkäinen 2002, стр. 120-121.
  108. ^ Systematic Theology Vol 1 by Wolfhart Pannenberg (11 November 2004) ISBN 0567081788 page 332
  109. ^ Invitation to Theology by Michael Jinkins (26 January 2001) ISBN 0830815627 pages 60 and 134-135
  110. ^ Invitation to Theology by Michael Jinkins (26 January 2001) ISBN 0830815627 page 193
  111. ^ The mystery of the Triune God by John Joseph O'Donnell 1988 ISBN 0-7220-5760-1 page 75
  112. ^ The Wiersbe Bible Commentary: The Complete New Testament by Warren W. Wiersbe 2007 ISBN 978-0-7814-4539-9 page 471
  113. 113,0 113,1 Millard J. Erickson (1992). Introducing Christian Doctrine. Baker Book House. стр. 265—270. 
  114. ^ Though the term "born again" is most frequently used by evangelical Christians, most denominations do consider that the new Christian is a "new creation" and "born again". See for example the Catholic Encyclopedia
  115. ^ The Holy Spirit and His Gifts. J. Oswald Sanders. Inter-Varsity Press. chapter 5.
  116. ^ T C Hammond (1968). Wright, David F, ур. In Understanding be Men: A Handbook of Christian Doctrine (sixth изд.). Inter-Varsity Press. стр. 134. 
  117. ^ The Mystical Theology of the Eastern Orthodox Church by Vladimir Lossky ISBN page 77
  118. ^ Systematic Theology by Francis Schussler Fiorenza and John P. Galvin (1 May 2011) ISBN 0800662911 pages 193-194
  119. ^ The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press, 2005 ISBN 978-0-19-280290-3), article Trinity, doctrine of the
  120. ^ Trinitarian Soundings in Systematic Theology by Paul Louis Metzger 2006 ISBN 0567084108 pages 36 and 43
  121. 121,0 121,1 Encyclopedia of Protestantism by J. Gordon Melton 2008 ISBN 0816077460
  122. ^ Insight on the Scriptures. 2. 1988. стр. 1019. 
  123. ^ Dahl, Paul E. (1992). „Godhead”. Ур.: Ludlow, Daniel H. Encyclopedia of Mormonism. New York: Macmillan Publishing. стр. 552—53. ISBN 0-02-879602-0. OCLC 24502140. .

Литература

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.