Врлина

Кардиналне и теолошке врлине, Рафаел, 1511

Врлина (грч. ἀρετή, лат. virtus) јест морална изврсност личности. То је способност умног деловања у складу са највишим људским и божанским нормама[1]. Појам супротан врлини је порок.

Четири класичне кардиналне врлине класичних Грко-Римљана су умереност, разборитост, храброст (или чврстина) и правда. Хришћанство изводи три теолошке врлине вере, наде и љубави (милосрђа) из 1. Коринћанима 13. Оне заједно чине седам врлина. Четири брахмавихаре будизма („божанска стања“) могу се сматрати врлинама у европском смислу.[2][3]

Древни Египат

Маат је за древне Египћане оличавала врлину истине и правде. Њено перо представља истину.[4]

Маат (или Ма'ат) је био древни египатски концепт истине, равнотеже, реда, закона, морала и правде. Маат је такође била персонификована као богиња која регулише звезде, годишња доба и поступке смртника и божанстава. Божанства постављају поредак универзума из хаоса у тренутку стварања. Њен (идеолошки) пандан је био Исфет, који је симболизовао хаос, лаж и неправду.[5][6]

Грчко-римске врлине

Персонификација врлине (гр. ἀρετή), Ефес, Турска.

Према античком схватању, људска врлина је пре свега снага духа, способност ваљаног деловања. Стари Грци су темељним сматрали следеће четири врлине: разборитост (лакоћа увиђања шта треба чинити у разним ситуацијама живота), праведност (трајно расположење за дати свакоме што му припада), умереност (лакоћа управљања тежњама и њихово држање у границама разума), и храброст (лакоћа савладавања потешкоћа у вршењу добра и подношење кушњи живота).

Платонска врлина

Четири класичне кардиналне врлине су:[7]

  • Разборитост (φρόνησις, phrónēsis; лат. prudentia; такође мудрост, Софија, sapientia), способност да се разазна одговарајући ток акције који треба предузети у датој ситуацији у одговарајућем тренутку.
  • Чврстоћа (ἀνδρεία, andreía; лат. fortitudo)): такође се назива храброшћу, стрпљивошћу, снагом, издржљивошћу и способношћу суочавања са страхом, неизвесношћу и застрашивањем.
  • Умереност (σωφροσύνη, sōphrosýnē; лат. temperantia): позната и као уздржаност, пракса самоконтроле, уздржавања, дискреције и умерености која ублажава пожуду. Платон је сматрао да је Sōphrosynē, што се такође може превести као здрав разум, најважнија врлина.
  • Правда (δικαιοσύνη, dikaiosýnē; лат. iustitia): такође се сматра праведношћу;[8] грчка реч такође има значење праведност.

Ово набрајање води порекло од грчке филозофије и Платон га је навео поред побожности: ὁσιότης (hosiotēs), са изузетком да је мудрост заменила разборитост као врлину.[9] Неки научници[10] сматрају било коју од горње четири комбинације врлина међусобно сводивим и стога нису кардиналне.

Аристотеловска врлина

У свом делу Никомахова етика, Аристотел је дефинисао врлину као тачку између недостатка и вишка особине.[11] Тачка највеће врлине не лежи у тачној средини, већ на златној средини, понекад ближе једној крајности од друге. Међутим, врлина акција није само „средња вредност” (математички речено) између две супротне крајности. Као што Аристотел каже у Никомаховој етици: „у право време, о правим стварима, према правим људима, за прави крај, и на прави начин, то је средње и најбоље стање, и то је својствено врлини“.[12] Ово није једноставно прављење разлике између две крајности. На пример, великодушност је врлина између две крајности шкртости и расипништва. Даљи примери укључују: храброст између кукавичлука и безумља, и самопоуздање између самопонижавања и сујете. У Аристотеловом смислу, врлина је изврсност у људском животу.

Епикурејска врлина

Епикурејска етика позива на рационалну потрагу за задовољством уз помоћ врлина. Епикурејци уче да емоције, склоности и навике у вези са врлином (и пороком) имају когнитивну компоненту и засноване су на истинитим (или лажним) веровањима. Уверавајући се да су његова уверења усклађена са природом и ослобађајући се празних мишљења, Епикурејац развија врли карактер у складу са природом, а то му помаже да живи пријатно.[13]

Религиозне традиције

Хришћанске врлине

Јулиус Шнор фон Каролсфелд, Љубав, вера, нада.

У хришћанству, врлина је поштовање божјих закона. Хришћанска традиција обухвата четири „природне” врлине[1]:

Њима је Свети Павле додао теолошке врлине: веру, љубав и наду. По хришћанском учењу, врлине нису урођене људима, већ их је Бог дао кроз Христа да би их верници примењивали[1].

Будистичке врлине

Детаљније: Врлина (будизам)

Будисти сматрају да истинска врлина долази из увида четири племените истине и делања у складу са њима, што се назива племенитим осмоструким путем. Слеђење тог пута подразумева:

Будистички учитељ Аџан Ча је врлину сматрао основом хармоничног света у којем људи могу живети као истинска људска бића, а не као животиње, и говорио је да се о својој врлини треба старати као што се вртлар стара о својим биљкама.[15]

Списак врлина

Ово су неке од особина које се вреднују као врлине у многим културама:

Референце

  1. ^ а б в Иван Видановић, Речник социјалног рада
  2. ^ Jon Wetlesen, Did Santideva Destroy the Bodhisattva Path? Jnl Buddhist Ethics, Vol. 9, 2000 Архивирано 2007-02-28 на сајту Wayback Machine (accessed March 2010)
  3. ^ Bodhi, Bhikkhu. Abhidhammattha Sangaha: A Comprehensive Manual of Abhidhamma. BPS Pariyatti Editions, 2000, p. 89.
  4. ^ Karenga, M. (2004), Maat, the moral ideal in ancient Egypt: A study in classical African ethics, Routledge
  5. ^ Norman Rufus Colin Cohn (1993). Cosmos, Caos and the World to Come: The Ancient Roots of Apocalyptic FaithНеопходна слободна регистрација. ISBN 978-0-300-05598-6. 
  6. ^ Jan Assmann, Translated by Rodney Livingstone, Religion and Cultural Memory: Ten Studies, Stanford University Press, 2006, ISBN 0-8047-4523-4
  7. ^ Stanley B. Cunningham (2002), Review of Virtues and Vices and Other Essays in Moral Philosophy, Dialogue, Volume 21, Issue 01, March 1982, pp. 133–37
  8. ^ „Cardinal Virtues of Plato, Augustine and Confucius”. theplatonist.com. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-04. 
  9. ^ Den Uyl, D. J. (1991), The virtue of prudence Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2016), P. Lang., in Studies in Moral Philosophy. Vol. 5 General Editor: John Kekes
  10. ^ Carr, D. (1988), The cardinal virtues and Plato's moral psychologym The Philosophical Quarterly, 38(151), pp. 186–200
  11. ^ Aristotle. „Sparknotes.com”. Sparknotes.com. Приступљено 2014-01-01. 
  12. ^ „Nicomachean Ethics”. Home.wlu.edu. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-04. Приступљено 2014-01-01. 
  13. ^ „Philodemus' Method of Studying and Cultivating the Virtues”. Приступљено 2020-05-26. 
  14. ^ „Put ispravnosti”. Архивирано из оригинала на датум 18. 07. 2011. Приступљено 07. 01. 2011. 
  15. ^ „Ajahn Chah, Saveti tragaču”. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2009. Приступљено 04. 01. 2009. 

Литература

  • Newton, John, Ph.D. Complete Conduct Principles for the 21st Century, 2000. ISBN 0967370574.
  • Hein, David. "Christianity and Honor." The Living Church, August 18, 2013, pp. 8–10.
  • Balyuzi, Hasan (2001). ʻAbdu'l-Bahá: The Centre of the Covenant of Baháʼu'lláhНеопходна слободна регистрација (Paperback изд.). Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-043-8. 
  • Momen, Moojan (1995). „The Covenant and Covenant-breaker”. Приступљено 14. 6. 2006. 
  • Den Uyl, Douglas (2008). „Virtue”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 521—22. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n318. 
  • Werner Jaeger, Paideia: The Ideals of Greek Culture, Volume I: Archaic Greece: The Mind of Athens, translated by Gilbert HighetNew York, Oxford University Press, 1939, p. 15
  • G.B. Kerferd, "Arete/Agathon/Kakon", in Paul Edwards [ed.-in-chief], The Encyclopedia of Philosophy, New York, Macmillan & The Free Press 1967
  • Stephen G. Miller, "Ancient Greek Athletics", New Haven and London: Yale University Press, 2004* Greek-English Lexicon, Liddell & Scott (1893: Oxford, Oxford University Press)
  • "HOMONOIA : Goddess of Concord & Unanimity | Greek Mythology." www.theoi.com. N.p., n.d. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Homonoia (mythology)." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 22 June 2013. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Praxidike." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 17 Dec. 2013. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Hercules at the crossroads." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 24 Dec. 2020. Web. 10 Jun. 2021.
  • Xenophon (1897), Превод: Dakyns, „The Memorabilia Recollections of Socrates”, Book II, Macmillan and Co., Приступљено 2021-06-11 
  • Crisp, Roger; Slote, Michael (1997). Virtue Ethics. Oxford: Oxford University Press. 
  • Hursthouse, Rosalind (1997). On Virtue Ethics. Oxford: Oxford University Press. 
  • Devettere, Raymond J. (2002). Introduction to Virtue Ethics. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Taylor, Richard (2002). An Introduction to Virtue Ethics. Amherst: Prometheus Books. 
  • Darwall, Stephen (2003). Virtue Ethics. Oxford: B. Blackwell. 
  • Swanton, Christine (2003). Virtue Ethics: a Pluralistic View. Oxford: Oxford University Press. 
  • Gardiner, Stephen M. (2005). Virtue Ethics, Old and New. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Russell, Daniel C. (2013). The Cambridge Companion to Virtue Ethics. New York: Cambridge University Press. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Врлина&oldid=24269210”