Вук Драшковић

Иди на навигацију Иди на претрагу
Вук Драшковић
VukDraskovic-mc.jpg
Биографија
Датум рођења(1946-11-29)29. новембар 1946.(72 год.)
Место рођењаМеђа
ФНР Југославија
Пребивалиште Београд
Држављанство Србија
Религијаправославац
СупружникДаница Драшковић
Професијаполитичар и књижевник
Политичка
партија
Српски покрет обнове
Раније: Савез комуниста Југославије
Српска народна обнова
Српска народна одбрана
3. март 2004 — 5. јун 2006.
ПредседникСветозар Маровић
Председник владеСветозар Маровић
ПретходникГоран Свилановић
Наследник-
5. јун 2006 — 15. мај 2007.
ПредседникБорис Тадић
Председник владеВојислав Коштуница
Претходник-
НаследникВук Јеремић
Потпредседник Савезне владе Југославије за спољне послове
18. јануар 1999 — 28. април 1999.
ПредседникСлободан Милошевић
Председник владеМомир Булатовић

Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946) je српски књижевник, политичар и председник Српског покрета обнове.

Драшковић је током политичке каријере био потпредседник владе СР Југославије и министар иностраних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије.

Дипломирао је са високим просеком на Правном факултету Универзитета у Београду 1968. године. Од 1969. до 1978. године је радио као новинар за југословенску новинску агенцију Танјуг. Затим је 1978-1980. године саветник за штампу у Већу Савеза синдиката Југославије,[1] што су злонамерници преиначили у шеф кабинета југословенског председника Мике Шпиљка. Од почетка осамдесетих година он је прво дисидент, а затим и антикомуниста. У време распада Југославије и укидања једнопартиског система и враћања вишестраначја, он је почетком 1990. године основао је националистичку и монархистичку странку Српски покрет обнове (СПО). Написао је више романа - бестселера, од којих прво "Судију"; роман је доживео педесето издање.

Биографија

Рођен је у банатском селу Међа, у породици досељеника из Херцеговине. На почетку живота остао је без мајке Стане; однеговала га је баба. Породица се убрзо вратила у Херцеговину, где је Вук одрастао и формирао се. Драшковићи су живели у месту Сливље, да би се касније настанили у херцеговачкој Грачаници.

Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. године. Ожењен је Даницом Драшковић дипломираном правницом, родом из Бијелог Поља, која потиче из антикомунистичке породице.

Чукундеда имењак - Вук Драшковић припадник Горњо-невесињског одреда, погинуо је за време Хецеговачког устанка, на Лесковом дубу 1876. године.[2] Отац Видак је био комуниста и партизан за време НОР-а, што је довело до тога да и он буде члан партије - Савеза комуниста Југославије. Након смрти Јосипа Броза, као дисидент делује у оквиру Друштва књижевника Србије, у Француској 7. Истакао се као говорник на књижевним вечерима, ангажованим трибинама, подршком бројним апелима и петицијама које су обележиле то време. Најчитанији је српских писац (истовремено жигосан од стране власти) који више него ико буди и јача српски национални идентитет у народу, који су комунисти својом идеологијом свели на најмању меру. Од почетка вишестраначког политичког живота 1990. године након трансформације Савеза комуниста Југославије у СПС, постаје водећи политичар, антикомуниста и националиста који се залагао за Велику Србију и рехабилитацију Четничког покрета заједно са Војиславом Шешељом. После неколико суморних година, изолације и страдања, као последица грађанског рата, незапамћене инфлације, репресивне политике режима СПС и ЈУЛ, мења политички став и постаје отворени заговорник савезништва са САД и државама чланицама Европске уније и НАТО пакта. Инсистира, као добро упућен, на ослањање на старе, западне савезнике (силе) као међународне факторе и гаранте, те постизање уз помоћ њих могућих спољно-политичких циљева српске државе. Истовремено је иступао против тешњег повезивања и ослањања на Русију, образлажући то њеним комунистичким наслеђем које се сачувало, пре свега у војном врху у Кремљу. Говори енглески и руски језик, и бави се књижевним радом и публицистиком.

Новинарство

У периоду 1969—1978. године био је новинар у националној агенцији Танјуг. Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин. Затим је радио у београдском листу "Рад" као сарадник 1980-1985. године.

Књижевност

Новинарство је напустио 1980. године и посветио се књижевности. Његови први романи били су југословенски и балкански бестселери; забрањивани и оспоравани. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.

  • Ја, малограђанин (1981)
  • Судија (1981)
  • Нож (1982), који је екранизован 1999.
  • Молитва (1985)
  • Молитва 2 (1986)
  • Одговори (1986)
  • Руски конзул (1988)
  • Коекуде Србијо (1989)
  • Ноћ ђенерала (1994)
  • Подсећања (2001)
  • Мета (2007)
  • Доктор Арон (2009)[3]
  • Via Romana (2012)[4]
  • Тамо далеко (2013)
  • Исусови мемоари (2015)
  • Приче о Косову (2016) - коаутор, прича Чај бабе Кристине
  • Исечци времена (2016)
  • Ко је убио Катарину (2017)
  • Александар од Југославије (2018)

Године 2001. објавио је књигу говора, интервјуа и писама под називом „Подсећања“.

На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која садржи нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.

Политички ангажман

Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године, С леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук Драшковић.

Драшковић је осамдесетих године 20. века био део национално оријентисане интелигенције у Србији. Спадао је међу истакнуте заговорнике вишестраначја, грађанских и верских слобода, обнове српских националних вредности. Године 1989. заједно са Мирком Јовићем је основао у Старој Пазови политичку странку Српску народну обнову, али због супротстављених ставова та се странка цепа.[5] Дана 14. марта 1990. отцепљено крило Српске народне одбране чији је Драшковић био председник, уједињује се са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља.[5] Са Војиславом Шешељем је и у кумовском односу. Од јесени те године разилази се са Шешељом, и свако наставља својим путем. Тада настаје странка Српски покрет обнове чији ће председник Вук Драшковић остати лидер до наших дана.

Девети март 1991.

По распаду Српске народне одбране, Драшковић је 1990. године основао странку Српски покрет обнове, која је била у опозицији режиму Слободана Милошевића.[5] У том периоду, два пута је хапшен. Први пут после деветомартовских демонстрација 1991. године, када је провео три дана у затвору.[5] Други пут је ухапшен са супругом Даницом, јуна 1993. године, када су осуђени на два месеца затвора и када су преживели најсуровију полицијску тортуру. Вук је тада штрајковао глађу и на себе скренуо пажњу европске јавности. Обоје су ослобођени захваљујући притиску водећих државника и органа међународне заједнице. Између осталих, за слободу Вука Драшковића и његове супруге најодлучније су се заложили амерички председник Бил Клинтон, руски председник Борис Јељцин, француски председник Франсоа Митеран и његова супруга Данијела, грчки премијер Константин Мицотакис, британски премијер Џон Мејџор и други.[6]

Коалиција Заједно

У периоду 1996—1997, заједно са Зораном Ђинђићем и Весном Пешић, предводио је коалицију Заједно која је у другом кругу локалних избора освојила апсолутну победу. Међутим, Милошевићев режим то није признао па су настали тромесечни протести по целој Србији. Најзад је, фебруара 1997, Милошевић признао победу опозицији. Драшковић је иступио из те коалиције када је градоначелник Београда, Зоран Ђинђић одбио да га подржи за заједничког председничког кандидата опозиције.

Јануара 1999. године Српски покрет обнове је, као парламентарна странка, био позван да уђе у коалицију са Социјалистичком партијом Србије. Милошевићев режим је рачунао на Драшковићеве везе са западним политичарима, у ситуацији великих тензија између Србије, са једне стране, и САД и НАТО, са друге. Драшковић прихвата овај позив и добија место потпредседника савезне Владе, задуженог за међународне односе.

Злочин на Ибарској магистрали

Дана 3. октобра 1999. године, на Ибарској магистрали организован је атентат на Драшковића, а у судском процесу утврдиће се да није први, и том приликом погинула су четири његова блиска сарадника. Драшковић је истрајном борбом за истину, разоткрио мрачну страну комунистичког режима и његове "одреде смрти".

Пост Милошевићевска ера

У међувремену, Драшковић је 10. јануара 2000. године је формирао са опозиционим лидерима нову опозициону коалицију против Милошевића која је названа Демократска опозиција Србије - ДОС. У лето 2000, Драшковић у име странке одлучује иступити из коалиције и СПО самостално наступа на превременим изборима за председника СРЈ, које је Милошевић расписао за 24. септембар те године. Драшковићев кандидат Војислав Михаиловић осваја мали број гласова, а Војислав Коштуница (кандидат ДОС-а) побеђује Милошевића који најпре није хтео да призна пораз. Почињу демонстрације широм Србије, који су завршени 5. октобра када је ДОС најпре насилним упадом у Савезну скупштину, али и координираном сарадњом са незадовољним деловима војске и полиције преузео власт и избегао крвопролиће. Драшковић је подржавао протесте и поздравио смену власти. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. децембра 2000, Драшковићев СПО није успео да пређе изборни цензус од 5% и постаје ванпарламентарна странка.

Атентат у Будви

Следећи покушај атентата догодио се 15. јуна 2000. године у Будви, када је сам Драшковић остао жив - лакше повређен од ватреног оружја. Он се иначе склонио у Црну Гору, у своју кућу у Будви, јер му је у Србији претила опасност, на коју су му пријатељи указивали. Опет су припадници београдске СДБ покушали да га елиминишу са политичке сцене, као највећу претњу Милошевићевом режиму.

У власти

Три године касније, децембра 2003. године (на следећим ванредним скупштинским изборима) СПО улази у коалицију са странком Нова Србија Велимира Илића и осваја 22 посланичка места (око 13%). Остало је забележено да по свим истраживањима у време предизборне камапање овој коалицији није предвиђан улазак у парламент. Две недеље пре избора Синод српске православне Цркве се огласио саопштењем да је за монархију. Политички аналитичари су пре и после изборних резултата ово саопштење протумачили као позив Цркве да се гласа за ову коалицију. Нема забележених случајева да је свештенство агитовало за ову каолицију. Драшковић не заузима положај у новој Влади Србије под вођством Војислава Коштунице, већ у априлу 2004. године бива постављен за министра спољних послова Државне Заједнице Србија и Црна Гора.

Након престанка постојања Државне Заједнице 2006. године, Драшковић остаје на истој дужности на нивоу Србије. На тој функцији остаје до избора нове Владе у мају 2007. године.

Пред ванредне парламентарне изборе који су одржани 11. маја 2008. године, Драшковић и његов СПО приступили су коалицији За европску Србију, коју сачињавају још и Демократска странка (Борис Тадић), Г17+ (Млађан Динкић), и Лига социјалдемократа Војводине (Ненад Чанак).

Листа је на овим изборима освојила 38,42% гласова (1.590.200 гласова, 102 мандата) и која је почетком јула 2008. формирала коалициону Владу са коалицијим СПС-ПУПС-ЈС. СПО је добио 4 посланичка мандата и место министра дијаспоре.

Политички ставови

Вук Драшковић је као мало који српски политичар новијег доба, остао доследан себи и притом "еволуирао" у ставовима и тежњама. Због неразумевања изгубио је велики број присталица, које га нису могле пратити. Увек је предњачио у визионарским ставовима и одговорима на кључна питања; наилазио на одбијање јер је ишао испред свог времена. Од свог СПО-а, изградио је истински националан и демократски опредељен широк народни "покрет", а не обичну политичку странку са уским циљевима. То је разлог што он није политички "профитирао", већ се задовољио предњачењем и доприносом развоју демократије. Остао је запамћен из деведесетих година 20. века, као "господар тргова"; велики мада емотивни говорник. Док још није дошло до првих ратних сукоба, као лидер најјаче опозиционе странке, тежио је ка очувању - конфедерацији тадашње Југославије. Залагао се за Југославију, као најбоље решење, знајући да је то једина држава у којој су живели сви Срби. Када је о Србији реч, у време када је она била под режимом Слободана Милошевића, он је био на супротним позицијама: десничар, традиционалиста и националиста[7] (у позитивном смислу речи) - заговорник стварања јаке Србије, као уставне монархије са српском војском, која би штитила српски народ и српске границе. Стајао је марта 1991. године на челу демократског протеста са ставом: Книн се брани у Београду, а не у Хрватској.[8] Био је на политичким позицијама ђенерала Драже Михајловића и Равногорског покрета[9], тражећи да дође до историјског измирења између Срба партизана и Срба Равногораца (четника), без обзира на крупне идеолошке и друге разлике. Инсистирао је тада да Србија раскине споне са комунистичком прошлошћу и демонтира тајне службе, које су биле одговорне за бројне злочине и политичке ликвидације. И сам је због својих иступа био више пута њихова мета[10]; био је жртва над којом су пробали све: "од прислушкивања до ућуткивања" (убиства). Када је минула деценија грађанског рата и распада титовске Југославије, као мало ко је тражио храбро суочавање са злом у сопственом народу. Осуђивао је ратне злочине који су компромитовали славни српски ратнички идеал, достигнут у Великом рату. А када је Србија кренула 2000. године да се демократизује, он се помера ка десном "центру", и усмерава на грађанско друштво и евроинтеграције. Драшковић се показао као политички визионар али и смео прагматичар са непопуларним (у народу) решењима, који је до сада већи углед и признање стекао у иностранству.

  • У једнопартијском периоду државе био је заговорник комунистичких погледа на свет
  • Заговорник је затим поновног увођења парламентарне монархије у Србију
  • Заговорник је концепта Велике Србије и националног препорода, од деведесетих
  • Залагао се увек за "Европску Србију", грађанску, демократски уређену, правну државу
  • Залагао се за отварање тајних досијеа УДБЕ (тајне службе) и њену деполитизацију
  • Залагао се за формирање српске војске и њено укључење у НАТО војни пакт или „Партнерству за мир“
  • Заговорник је признања фактичког стања на Космету, од стране Србије
  • Понудио је концепт решења косметског питања: Више од аутономије, мање од независности.
  • Заговорник је историјске истине о злочинима почињеним над Србима, од стране Хрвата и Муслимана током Другог светског рата
  • Заговорник је тезе о доминантно српској одговорности за страдања Муслимана у последњем, грађанском рату
  • Инсистирао је на кантонизацији Босне и Херцеговине, још од 1990. године
  • Залагао се за Мировни план "З-4" у Хрватској, који је гарантовао опстанак Српске Крајине
  • Заговарао је приближавање и ослањање на САД, Европску унију као светске силе
  • Још 1996. године се изјаснио за испуњавање свих обавеза према Трибуналу у Хагу

Државне функције

Види још

Референце

  1. ^ https://www.biografija.org/politika/vuk-draskovic/
  2. ^ "Споменица о Херцеговачком устанку 1875. године", Београд 1928.
  3. ^ Vuk Drašković se vratio književnosti (VIDEO) | Mondo, Приступљено 28. 3. 2013.
  4. ^ Predstavljen novi Draškovićev roman, Приступљено 5. 5. 2013.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Fischer 2007, стр. 459.
  6. ^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а, Приступљено 5. 5. 2013.
  7. ^ Вук Драшковић: "Којекуде Србијо", Београд 1989.
  8. ^ "Српска реч", Београд 1991.
  9. ^ Вук Драшковић: "Ноћ ђенерала", Београд 1994.
  10. ^ Вук Драшковић: "Мета", Београд 2007.

Литература

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.