Краљевина Угарска (1000—1526)

Иди на навигацију Иди на претрагу
Краљевина Угарска
Regnum Hungariae  (латински)
Угарска
Hungary 13th cent.png
Краљевина Угарска у 13. веку
Географија
Континент Европа
Регија средња Европа
Главни град Острогон, Будим
Друштво
Службени језик латински
Религија католицизам, православље
Политика
Облик државе монархија
 — Краљ Стефан I
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 1000.
 — Укидање 1526.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Flag of Hungary (11th c. - 1301).svg Кнежевина Угарска Краљевина Угарска (Хабзбуршка монархија) Flag of the Habsburg Monarchy.svg
Портал:Историја

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae) је у раздобљу од 1000. до 1526. године била једна од најзначајнијих средњовековних држава у Средњој Европи. Настала је прерастањем првобитне мађарске кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до Мохачке битке (1526). Обухватала је Панонску низију а повремено се ширила и на суседне области.[1]

Садржај

Историја Мађара пре досељавања на Балкан

Порекло и прапостојбина

Инсигније угарских краљева

Питање о пореклу Мађара предмет је великог интересовања. Средњовековне мађарске хронике дале су објашњење на основу Библије. Према Будимској хроници, Мађари потичу од Хама (други Нојев син), кога је отац проклео, па од њега потичу „нижеразредне“ расе (црнци). Хроничар који је Мађаре сврстао у ову групу народа морао је бити странац или одрођени Мађар. Аутор Бечке илустроване хронике пише да Мађари потичу од Јафета (најмлађег Нојевог сина), од кога потичу и сви индоевропски народи. Након „збрке језика“ приликом градње Вавилонске куле, преци каснијих Мађара одселили су се у правцу њихове прапостојбине. Нимрод, праотац Мађара, који се одвојио од ове групе, имао је двојицу синова: Хунора и Магора, који су се одвојили један од другог како се не би посвађали[a]. Од првог су настали Хуни, а од другог Мађари. Иштван Хорват је сматрао да Мађари потичу од изабраног народа – Јевреја.

У 18. веку откривена је веза мађарског и финског (суоми), лапонског и естонског језика. Језуит који је то открио, Јанош Шајновић, оснивач је теорије по којој Мађари припадају угро-финској групи народа. Граматике финског и мађарског језика су сличне, али у тим језицима постоји свега педесетак заједничких речи. Постојала је и теорија по којој су Мађари припадали туранској групи народа. Она је нарочито била развијена по завршетку Првог светског рата када је основана група „Турански ловци“ чији је вођа понудио Кемалу Ататурку помоћ у ослободилачком рату. Поред наведених теорија постоје и бројне фантастичне теорије: нпр. да су Мађари потомци Маора (Нови Зеланд), да су Арапи (Маври), да су сродници Јапанаца, потомци Угарита (сумерски народ) и сл.

Нимало лакше није ни питање о прапостојбини Мађара. Засигурно су око 500. године п. н. е. Мађари живели на просторима између река Волге, Каме, Урала и планине Урал. Са ових простора се у 8. веку нове ере, најкасније до 830. године преселили у јужноруске степе. Ту територију Мађари су звали Етелкез (Међудоње, по реци Дон), док се на грчком (Порфирогенит) она називала Леведија. Херодот ју је називао Скитијом, а Грци Мађаре Скитима. По Бугарима Оногурима, Мађари су добили свој назив (у страним језицима) Хунгари, Унгури, Хангри итд. док су они сами себе називали Могерима или Мођерима. Мађари су се углавном бавили сточарством. Узгајали су овце, а посебно коње. Свом врховном богу жртвовали су коња. Стара вера Мађара била је анимистичка (вера у добре и зле духове) и многобожачка. Врховно божанство био им је Хадур (бог рата). Свештеници су се називали талтоши.

Мађарски народ се према Порфирогениту делио на седам племена од којих је најзначајније било племе Међер из кога је и потицао род Арпада. Племена су се делила на родове[2].

Досељавање

Мађарски походи у 10. веку

Мађарску сеобу у карпатски басен изазвао је напад бугарског цара Симеона на Византију (895). Цар Лав VI позвао је у помоћ Турке (Мађаре) који су живели источно од Бугара. Бугари су морали одустати од напада на Византију, али су подстакли Печенеге да нападну Мађаре са истока, док су сами Бугари везивали главне мађарске снаге. Како би избегли уништење, Мађари су под вођством Алмошевог сина Арпада прешли преко Карпата у Панонију (895/6. година). Панонија је тада била подељена између Доње Паноније (вазала Великоморавске кнежевине) и Бугара, а између су се простирала мочварна подручја (све до 19. века). Панонска низија била је периферија ове две државе. Ту су некада живели Авари. По неверодостојном опису Анонима из времена владавине краља Беле, Мађари су купили Панонију од последњег словенског владара Сватопулка за једног опремљеног коња. Већина Мађара је у Панонију, по традицији, ушла кроз кланац Верецке (Украјина) на Карпатима (он се у средњем веку називао Руском капијом). Тамо је 1896. године подигнут споменик као успомена на тај догађај. Порфирогенит пише да су Мађари населили простор између Дунава, Тамиша, Тисе, Мориша и Криша. Они су северне и западне Словене одвојили од јужних. Са њима су се у Панонију доселили и Хазари (Кализи) који су били муслиманске и јеврејске вере[3].

Пљачкашки походи

Доба пљачкашких похода Мађара трајаће око 75 година, до доласка кнеза Гезе на власт (972—997). Мађари нису сматрали да ће се трајно населити у Панонији, те су по доласку наставили са пљачкашким походима, нападајући Италију и Немачку. Одбрана Немачке је током владавине Лудвига Детета, малолетног краља, била неефикасна, али је ојачана доласком Хајнриха Птичара на краљевски престо (919). Птичар је 931. године понудио Мађарима годишњи данак купујући тако мир који је искористио за изградњу тврђава. Мађари су у међувремену допирали чак до Пиринеја и до Атлантског океана. У обновљеном рату са Немачком, Мађари су код Мерсенбурга 933. године доживели пораз. Хајнрихов син Отон I нанео им је још већи пораз на Леховом пољу августа 955. године. Лешком битком окончани су напади Мађара ка Западној Европи. Њихови каснији напади усмерени су ка југу и југоистоку, ка јужнословенским земљама и Византији. Један мађарски напад одбио је хрватски краљ Томислав (910—930), а у борби са Мађарима је, према Летопису попа Дукљанина, погинуо српски кнез Часлав Клонимировић. Поразом код Аркадиопоља 970. године Мађари су престали да нападају Византијско царство[4].

Стефан Велики

Покрштавање Угарске

Порази на бојном пољу показали су слабост нецентрализоване мађарске државе. Како би се ојачала централна власт, било је потребно прећи на феудализам и прихватити хришћанство. Овај процес отпочео је у време владавине кнеза Гезе, праунука Арпада и оца првог угарског краља Стефана (997—1038). Покрштавање Мађара, по Порфирогениту почиње током владавине Гезе. Двојица мађарских племенских поглавица покрстила су се у Цариграду. Мађаре су у почетку покрштавали грчки и словенски свештеници по источном обреду, што је посебно било раширено у Банату. Бројна су сведочанства о православном хришћанству у средњовековној Угарској; између осталог и Житије Светог Саве од Теодосија[b]. Већ током Гезине владавине долази до потискивања источних од стране западних мисионара. Он је послао делегацију, састављену од 12 угарских племенских поглавица, немачком цару Отону са молбом да им пошаље мисионаре који би их покрстили по западном обреду. Убрзо је основана латинска бискупија у Веспрему подређена надбискупу у Мајнцу. Покрштавање је било површно и привидно. Сам Геза је, по Титмару Мерсебуршком, подносио жртве паганским боговима и након покрштавања. Геза је и свог сина Вајка покрстио и оженио ћерком баварског војводе Хајнриха Свађалице, Гизелом[5].

Вајк (997—1038) је по доласку на власт морао савладати отпор свога рођака Копања који се хтео домоћи угарског престола женидбом са Гезином удовицом. Победом над Копањом (уз немачку помоћ) Вајк је могао наставити са христијанизацијом Мађарске. Она је добила јак подстицај на почетку Вајкове владавине, те је већ 1000. године он тражио од Свете столице краљевску круну. Папа Силвестер II послао му је круну која је била припремљена за пољског кнеза Мешка. Вајк је 1000. године крунисан као Стефан (Стефанос значи овенчан круном, крунисан, на грчком језику).

Основна управна јединица католичке цркве у Мађарској била је бискупија (Стефан их је основао 10), која је била подељена на жупе. Надбискупија је имала средиште у Острогону где се и данас налази поглавар мађарске католичке цркве. После Острогонске надбискупије, највећи углед имала је Калочко-бачка надбискупија у чијој надлежности је била и Сремска бискупија (седиште најпре у Баноштору, а касније у Сремској Митровици)[6].

Владавина

Краљ Стефан у Мађарској илустрованој хроници

Основу територијалне организације Мађарске чиниле су жупаније које ће опстати до 1946. године. У средњем веку их је, по неким проценама, било 72. Жупани су имали војну, судску и административну власт. Краљ је по жупанијама имао своје резиденције које су надзирали палатини. Краљ Стефан донео је први писани законик у Мађара, тзв. Институције, чији је први задатак била заштита католичке вере. Под утицајем хришћанства, ропство у Мађарској постепено нестаје. Изнад робова били су сељаци (кметови – углавном ослобођени робови и малобројни слободни сељаци). Постојале су и класе ратника и краљевих службеника. Велики утицај у Мађарској имали су странци, главни ослонац краља.

Стефан је на спољнополитичком плану одржавао добре односе са суседима. Он помаже византијском цару Василију у борби против Самуила, али се касније једна његова ћерка удала за Самуиловог сина Гаврила Радомира (према Скиличиној хроници). У Угарској је нашао уточиште и Петар Дељан. Односи са Немачком били су добри током владавине краља Хајнриха II (1002—1025) чији је Стефан био шурак. Од доласка Конрада II, оснивача салијске (франконске) династије, на немачки престо, односи су лоши. Избија први у низу мађарско-немачких ратова који је завршен немачким повлачењем.

Сва Стефанова деца умрла су пре оца. Синовац Василије, који је био одређен за наследника, умешао се у неуспешни атентат на стрица, па је убијен (уточили су му вруће олово у уши), а његови синови су протерани. За наследника је Стефан одредио сина своје сестре, Петра. Стефан је умро 1038. године. Већ 1083. године је канонизован и од тада, па до данас, у Мађарској се 20. августа прославља Свети Стефан. У средњем веку су се тог датума одржавали државни сабори. И источна црква прогласила је 2000. године Стефана за свеца[7].

Стефанови наследници

Након Стефанове смрти уследио је период политичке нестабилности (1038—1077) који ће бити окончан доласком Ладислава I Светог на власт. До тада се изменило 6 краљева. Овај период окарактерисан је унутрашњим борбама око мађарског престола у које се мешала и Немачка. Од Ладиславове владавине (1077—1095) почиње учвршћење краљевске власти. На спољнополитичком плану, Ладислав води ратове против Византије и Немачке која подржава Саломона, претендента на мађарски престо. На црквеном плану, током његове владавине основана је Загребачка дијецеза која већ 900 година обухвата просторе данашње северне Хрватске, а средњовековне Славоније[8].

Коломан

Угарска крајем 11. века

Ладислав није имао мушке деце, те се поставило питање наследника. Између двојице синова претходног владара Гезе I (1074—1077), избор је пао на старијег Коломана (1095—1117). Коломанова владавина поклапа се са трајањем Првог крсташког рата на чијем почетку су крсташи прошли кроз мађарске земље. Око Земуна је било сукоба, најпре између Мађара и крсташа Валтера без земље, а затим између Мађара и крсташа Петра Пустињака који су чак на јуриш и заузели град, али су се морали предати по доласку угарске војске. Поучен тим искуством, Коломан је забранио крсташима Емиха од Леинингена да прођу кроз Мађарску, те су они опсели Мошон. Угарски краљ ослободио је град након два месеца опсаде, након чега је крсташки одред протеран из земље. Организована војска Готфрида Бујонског добила је дозволу за пролаз кроз Мађарску.

Почетком 12. века власт угарског краља проширена је на Хрватску. Смрћу Звонимира, последњег Трпимировића (998) који није имао наследника, отворило се питање попуњавања престола. Звонимирова жена била је Јелена Лепа, ћерка Беле I и сестра Гезе I и Ладислава I. На томе су се темељиле претензије Ладислава на Хрватску. Он покреће напад на Хрватску 1091. године, али се морао повући због продора Кумана. Освајање Хрватске окончао је Коломан победом у бици на планини Гвозд (Петрова гора). Тамо је погинуо последњи хрватски средњовековни владар Петар Свачић. Продирући до јадранске обале, Коломан се у Биограду крунисао за хрватског краља. Према хрватској традицији, том чину претходило је склапање уговора између Коломана и представника хрватског родовског племства. Уговор, закључен 1102. године, познат је као Pacta conventa[c]. Након заузећа Хрватске, Коломан је заузео и Далмацију (до 1108). На чело ових територија постављен је бан. Освајање Далмације изазвало је дугогодишњи рат са Млетачком републиком из кога Мађари излазе као поражени и губе њен део.

Коломан се меша и у унутрашње борбе око кијевског престола, подржавајући Свјатополка Изјаславића. Из Русије је његова војска избачена. На унутрашњем плану, Коломан мора водити борбу за сопствени престо против брата Алмоша. Алмош је чак 5 пута покушао освојити власт у Угарској везујући се за немачког, пољског и кијевског владара, али сваки пут без успеха. Коломан је наредио да Алмоша и његовог сина Белу ослепе, а Белу и ушкопе. Умро је 1116. године. Наследио га је малолетни син Стефан II (1116—1131)[9].

Византијско-угарски ратови у 12. веку

Рат 1127-1129. и учешће Срба

Већ у првим годинама своје владавине Стефан је покварио односе са Византијом. Они су током Коломанове владавине били у добрим односима[d]. У позадини сукоба стоји примање Печенега на угарски двор као телохранитеља. Њих је у бици код Берое поразио византијски цар Јован II Комнин 1122. године. Још један од узрока за избијање угарско-византијског рата био је и тај што је у Цариграду уточиште нашао Стефанов стриц, слепи Алмош. Византијски цар одбио је Стефанов захтев да му се изручи Алмош[e]. Још један од узрока избијања рата био је тај што су становници Браничева истерали неке мађарске трговце. Рат је трајао две године (1127—1129). У њему су учествовали и Срби. Стефан је освојио и порушио Београд, а од његових зидина утврдио је Земун. Затим је продро на византијску територију све до Пловдива. Алмош је у међувремену умро (1127), али је рат настављен. Заузимајући Земун и Браничево 1129. године, Стефан је са Јованом закључио мир[10].

Након смрти Вукана (1106) Рашка запада у грађански рат којим је био угрожен и отац Стефана Немање па се из Рашке склонио у Дукљу. Под непознатим околностима на престо долази Урош I, синовац Вукана. Византија је искористила немире у Србији да освоји Рас. Срби се нису могли помирити са губитком Раса због чега су и ушли у рат 1127. године на страни Угарске. Стефан је лађама пренео камење разрушеног Београда и од њега саградио Земун. Угарска војска потом је продрла до Ниша, Сердике и Филипопоља. Срби су се придружили Угарима и напали Рас. Рас је том приликом спаљен. Византија је повела контраофанзиву и за две године сузбила Угаре преко Дунава. Устанак Срба осуђен је на неуспех. Срби су поражени, њихова област опљачкана, а мноштво Срба је пресељено у области Никомедије (у граду Севхорија). Након завршетка рата, све је остало по старом. Земље насељене Србима биле су у то време подељене у неколико вазалних кнежевина. Босна и Захумље налазили су се под утицајем Угарске. Рашка, Дукља и Травунија биле су потчињене Византији. Урошев син, Деса, загосподарио је 1130. године Захумљем, а убрзо и Травунијом и Дукљом. Урошева ћерка Јелена удала се за Белу II, сина угарског краља Стефана. Од византијских хроничара, улогу Срба у рату описали су Јован Кинам и Никита Хонијат.

Стефан је умро 1131. године. На власт је дошао ослепљени Алмошов син Бела који је носио надимак „Слепи“ (1131—1141). Његова супруга била је српска принцеза Јелена, ћерка великог рашког жупана Уроша I. По доласку Беле на власт одржан је сабор у Араду на коме је Јелена наредила да се убију виновници Белиног ослепљења (68 људи блиских Коломану који су предложили да Белу и Алмоша ослепе). Следеће године сузбијен је напад Коломановог непризнатог сина Бориса који се, у борби за наследна права, обратио за помоћ Русији и Пољској (одлучујућа битка одиграла се на реци Шајо). Бела је под угарску власт вратио Далмацију и придодао угарској краљевској титулатури Раму. Титулу херцега (бана) понео је његов млађи син Ладислав[11].

Рат 1147-1154.

Јелена Вукановић, српска принцеза и краљица Угарске, наређује погубљење 68 Коломанових присталица и виновника ослепљења краља Беле.

Слепог Белу наследио је 1141. године малолетни син Геза II (1141—1162) уместо кога су завладали мајка Јелена и ујак Белош. Геза се 1146. године оженио Еуфросином, ћерком Мистислава и сестром Изјаслава Мистиславића, кијевског великог кнеза. Геза је такође морао водити борбу са Борисом Коломановићем који уз немачку помоћ заузима Пожун (1146). У бици на реци Лајти, Геза и Белош нанели су му пораз. Борис је већ следеће године потпао под заштиту француског краља Луја VII који је, пролазећи кроз Мађарску на свом путу у Свету Земљу (Други крсташки рат), обећао да ће претендента извести из земље. Борис је тако доспео у Византијско царство, што квари односе између две државе. У наредним годинама вођени су ратови у којима учешће поново узимају и Срби.

Половином 12. века створена је широка антивизантијска коалиција коју су чиниле Норманска краљевина, Угарска и Србија. Коалицију је подржавала и Француска, а на страни Византије био је немачки цар и Млетачка република. Рат на Балкану отпочео је 1147. године норманским нападима и освајањем Крфа, Коринта и Тебе. Манојло је одустао од напада на Норманску краљевину и своје снаге је усмерио на најслабију чланицу савеза – Србију. Рашком је тада управљао Урош II, син Уроша I и брат Јелене и Белоша. Урош је напао суседне византијске територије. Савезничка помоћ није стигла на време те је Урош побегао у брда. Манојло разара Рас и пустоши територије до Раса. Остављајући у Расу одред на челу са Константином Анђелом, Манојло наставља кроз Србију освајајући област Никаву. Након тродневне опсаде, на јуриш је заузео тврђаву Галич. Урош је за то време безуспешно нападао одељења византијске војске. Пред Манојлом се повукао. Његов двор је спаљен.

Следеће године (1150) Манојло је повео још већи поход на Србију. Окупио је војску у Нишу. Са њом је ишао до Лугомира (Јагодине), Саве и Дрине. До одлучујуће битке дошло је на речици Тари у близини данашњег Ваљева. Урош је, по Јовану Кинаму, окупио велику војску и пружио јак отпор. У бици су учествовале и снаге из Угарске под вођством Вакхина. Ипак, битку је добила Византија, а Урош је присиљен на преговоре. Обавезао се на упућивање помоћног одреда војске Манојлу. Та обавеза постојала је и раније, а сада је повећана са 300 на 500 војника у Азији, а обавеза за ратове у Европи остала је 2000 војника. Тиме је рат завршен.

Следећег лета Манојло је напао Угарску. Заузео је Земун након дуге опсаде. Угарски краљ је у то време ратовао са Русима (против Византије) те се Манојлу супротставио Белош, Урошев брат. Исте године склопљен је мир по коме је потврђено стање на граници. Угарима је остао Срем, а Византији Београд и Браничево. Урош је 1153. године поново покушао да збаци византијску власт, али се пред Манојлом предао. Нови рат избио је 1154. године. Претходне године је Манојло на чело Београда и Браничева поставио Андроника Комнина, свог рођака у чију је верност био сигуран. Андроник је, међутим, склопио савез са Угарима са намером да поведе борбу против централне власти. Заузврат им је обећао територију којом је сада управљао (Београд, Браничево, а можда и Ниш). Завера је откривена, а Андроник је ухапшен. Геза није знао шта се догодило Андронику па је 1154. године опсео Браничево. Одред војске предводио је и босански бан Борић. Пред Манојлом се Угари повлаче ка Београду. Тамо су поразили претходницу предвођену Василијем Цинцилуком. Византинци су једва успели да угуше побуну у Београду.

Мешање Византије у борбе око угарског престола

Манојло Комнин је и након 1155. године наставио са деловањем против Угарске. Борис Коломановић више није био жив, али је византијски цар обезбедио нове претенденте: Гезину браћу Ладислава и Стефана који су нашли уточиште у Византији. Истовремено са политичке сцене нестаје и Белош. Геза је за свог наследника одредио најстаријег сина Стефана III (1162—1172) кршећи начело сениората, док је млађег Белу именовао херцегом Хрватске и Далмације. Манојло је користио ове неправилности при наслеђивању да подржи Гезиног брата Ладислава у борби за престо. Острогонски надбискуп није хтео крунисати Ладислава, већ га је крунисао калочко-бачки надбискуп. Ладислав је своме млађем брату Стефану (IV) доделио трећину земље, те је Угарска сада имала тројицу владара. Ладислав је умро већ јануара 1163. године, те је део његових присталица пришао млађем, а део старијем Стефану. У одлучној бици код Стоног Београда 1163. године млађи Стефан односи победу.

Манојло је, сазнавши за пораз свог претендента, упао у Далмацију, али га је Стефан поразио у близини Бача, након чега је закључен мир (1164). Манојло је обећао да се неће мешати у борбе око угарског престола и верио је своју ћерку Марију за угарског принца Белу. Стефан IV се затворио у земунску тврђаву коју његов братанац опседа. Након заузећа тврђаве, Стефан III је убио свог стрица и бацио његово тело са зидина. Цео Срем поново је припао угарском краљу (1165).

Манојло је исте године заузео Босну истерујући бана Борића. Главни циљ био му је освајање Срема. На поход је повео и новог претендента на угарски престо, принца Белу. Због ратова у Италији, напад на Угарску није изведен. Тек 1167. године Манојло је могао посветити пажњу Угарској. У рату који је одлучен битком код Саве, победу односи Манојло, а Срем је подељен на два дела. Део изнад Саве припао је Угарској, а део испод Византији. Тако су 1167. године завршени вишедеценијски угарско-византијски ратови[12].

Економски просперитет Угарске

Краљ Бела у Илустрованој хроници

Стефана је 1172. године наследио Бела (као Бела III) (1172—1196). Бела је био млађи брат краља Стефана III који је након склапања мира 1164. године послат у Цариград на васпитавање. Бела је у Цариграду понео име Алексије и оженио се Манојловом ћерком Маријом. Манојло је Бели доделио титулу деспота која је за те сврхе и створена. По рангу, она се у византијској титулатури налазила одмах испод царске. Бела је у Цариграду био одређен за Манојловог наследника, али је такав развој догађаја онемогућен рођењем Манојловог сина из другог брака. Бела је изгубио деспотску титулу, а његова веридба са Маријом је раскинута. Он се у Цариграду поново верио сестром Манојлове жене Агнесе Шатијон (ћерка Констанце и Ренеа од Антиохије). Једини знак везаности за Византију Бела је испољио приликом Манојловог рата против Турака, када му је послао одред војске који се борио у бици код Мириокефалона 1176. године[13].

Белина владавина сматра се периодом економског просперитета Угарске. Богатство угарског краља било је једнако богатству француског, веће него богатство енглеског краља, а мање само од богатства византијског и немачког цара. Уз то, угарски краљ се, након смрти своје жене Агнесе, оженио Маргаретом, сестром француског краља Филипа II Августа[f].

Користећи слабост Византије која је уследила након Манојлове смрти 1180. године, Бела је, у савезу са Борићем и Стефаном Немањом, покренуо поход против Византије и заузео Далмацију, онострани Срем (Мачву), Београд и Браничево (1182—1183). Са Немањом је продро до Ниша и Софије. Након убиства Андроника I, нови византијски цар постао је Исак II Анђео који са угарским краљем склапа мир. Мир је учвршћен династичким браком између Исака Комнина и Белине десетогодишње ћерке Маргарите. Она је у Цариграду добила име Марија, а од свог оца добила је у мираз територије освојене у рату 1182-5. године. Марија је од ових области онострани Срем задржала за себем а касније су га у апанажу добили њени синови Калојан Анђео и Виљем од Сентомера (удавала се још два пута након Исакове смрти). Из ових области касније ће се развити угарска Мачванска бановина[14].

Угарска у 13. веку

Мешање Угарске у грађански рат у Србији и Четврти крсташки рат

Белу је наследио старији син Емерих (1196—1204) док млађем, Андрији, Бела није оставио апанажу, већ само новац (благо), обавезујући га да покрене један крсташки рат. Андрија се није задовољио благом (које је брзо потрошио), већ се оружјем изборио за свој део наследства: Хрватску, Далмацију, Босну, Раму и Хум (Херцеговину). У српској историји Емерих је познат по свом мешању у грађански рат између Стефана Првовенчаног и његовог брата Вукана.

Граница између Србије и Угарске вероватно се усталила по повлачењу Стефана Немање са власти и смрти краља Беле. Поред градова на путу ка Цариграду, Мађари су били заинтересовани и за српске територије које су се са Угарском граничиле на западу, у пределу између Цетине и Неретве, где је била граница између Хума, Крајине и Хрватске. Ту већ 1198. године избијају отворена непријатељства између Стефана Немањића и херцега Андрије.

Стефан и Вукан су се постепено разилазили, а од 1200. године долазе у сукоб, најпре око Стефанове жене Евдокије која је, након што је истерана из Србије, пронашла уточиште у Вукановој Дукљи. Вукан се 1202. године удружио са Емерихом против Стефана. Угарски одреди упали су у Србију и протерали Стефана Немањића, а Емерих уноси Србију у угарску краљевску титулатуру. Овај угарски упад није прошао без последица по Угарску. Најпре се од њене власти одметнуо босански бан Кулин. Око градова у долини Велике Мораве и Дунава Емерих се борио са бугарским царем Калојаном који, користећи Емерихову заузетост у Чешкој, упада у области данашње источне Србије и поседа Ниш. Вукан је изгубио ослонац у угарском краљу, што је омогућило Стефану да се врати на изгубљени престо. Борбе у Србији окончане су крајем 1204. или почетком следеће године[15].

Емерихова владавина поклапа се са Четвртим крсташким ратом (1202—1204) током кога су крсташи, подстакнути од стране млетачког дужда Енрика Дандола, напали Далмацију (које се Млетачка република никада није одрекла). Четврти крсташки рат најпре је требало да се води у Египту, али га је лукави млетачки дужд пребацио на балканску територију и Цариград. Разлог је тај што је већ од Саладиновог наследника Малик ел Адила примио мито. Крсташе је приликом опсаде Задра предводио Бонифације Монфератски, супруг Исакове удовице Маргарете, ћерке Беле III. Емерих се жалио папи који је и осудио овај напад, обавезујући Млечане да плате одштету. Она никада није плаћена. Крсташи су опсели и заузели Задар.

Владавина Андрије II

Златна була 1222. године

Пред своју смрт 1204. године, Емерих је крунисао свог сина Ладислава за краља. Међутим, након Емерихове смрти, сву власт уграбио је Андрија II (1205—1235). Андрија је на почетку своје владавине био омражен међу племством јер је на највише државничке положаје постављао Немце, сроднике своје супруге Гертруде. У завери, краљица је убијена, што је Андрија морао прихватити и казнити само главног кривца – жупана Петра. Његови поседи (међу њима и Петроварадин) додељени су као апанажа Маргарети, Андријиној сестри.

У спољној политици, Андрија се 1205. године прогласио краљем Галиције и Волиније, мешајући се у борбе око руског престола. Године 1217. он покреће Пети крсташки рат испуњавајући свој крсташки завет. Андријина војна у Светој земљи била је само претходница каснијих борби. На свом путу ка Светој земљи, Андрија склапа династичке бракове везивајући се за Латинско царство, Бугарску, Јерменско краљевство Киликију и Никејско царство[g]. Одсуство Андрије искористио је Стефан Немањић да се 1217. године прогласи за краља. Сукоб је по повратку Андрије ескалирао и довео до рата који је окончан споразумом посредовањем Стефановог брата Саве[h][16].

Најзначајнији унутрашњополитички догађај током Андријине владавине је издавање Златне буле. Њено издавање последица је побуне незадовољне властеле. Незадовољство је било изазвано најпре политиком краља према Немцима на почетку владавине, затим уступањем главних краљевских прихода у закуп (нпр. трговину сољу дао је у закуп Јеврејима и муслиманима), а потом и кварења новца (кован је новац са све већим процентом бакра). Све то слабило је фискалну снагу Угарске.

На сабору у Стоном Београду 1222. године властела је присилила Андрију да свечаном повељом обећа промену стања. Та повеља је по златном печату названа Златном булом. Она је издата у 7 примерака, али ниједан од њих није сачуван у оригиналу. Златна була између осталог забрањује давање краљевских прихода неверницима у закуп, продају соли ван Сегедина и Солника, забрањује гомилање функција, регулише проценат сребра у новцу и одређује празник Светог Стефана (20. август) као датум на који ће се сваке године одржавати сабори. Призната је равноправност Андрије и његовог сина Беле[i]. Свако је могао бирати једног од њих двојице за владара. Најважнији члан Златне буле је последњи (31.) који одређује да се, у случају краљевих кршења њених одредби, властела сме побунити без опасности да буде проглашена побуњеницима. Ова одредба важиће до 1687. године. На Златну булу због тога треба гледати као на устав Краљевине Угарске којим је ограничена краљева самовоља.

Цркви није одговарала Златна була јер су се неверници, којима је забрањен закуп, масовно покрштавали и тако заобилазили њене одредбе. Најистакнутијим од њих кумовао је сам Андрија. Због тога је 1231. године црква издејствовала измену Златне буле којом су осигуране њене повластице. У сукоб краља и цркве умешао се и папа осигуравајући угарском свештенству права на трговином сољу. Андрија је умро 1235. године[17].

Владавина Беле IV

Бела IV (1235—1270) се по доласку на власт обрачунао са очевим присталицама. У првим годинама своје владавине Бела се посветио идеји да пресели заосталу сабраћу у угарској прапостојбини у своју државу и да их покрсти. Сународници су Андријине мисионаре са радошћу дочекали. Они су тада били на истом степену развитка као и „западни“ Мађари пре одсељења. На истоку је калуђер Јулијан сазнао о монголској опасности која се приближавала са истока.

Најезда Монгола готово је уништила средњовековну Угарску. Крајем 12. и почетком 13. века Монголе је ујединио Темуџин који је 1207. године понео титулу врховног кана (Џингис-кана). Након уједињења, Монголи покрећу своје походе, најпре ка истоку (према Кини), а затим ка западу. Двадесетих година 13. века они нападају јужноруске степе које су насељавали Кумани и Алани. Прешавши реку Дон, Монголи наносе пораз Куманима и Русима на реци Калки. Смрћу Џингис-кана (1227), напредовање Монгола накратко је заустављено. Он је своје царство поделио на четири дела, од којих је источни улус (који је обухватао и Европу) припао кану Бату, његовом унуку. Врховни кан постао је Џингис-канов трећи син Угедај.

На курултају (монголској скупштини) у Каракоруму 1235. године одлучено је да се настави са походом ка Европи. Монголи 1240. године освајају Кијев, што отвара пут ка Угарској. Бела је одбио Батуов захтев да преда Кумане и њиховог краља Кутуна који је пристао да се покрсти и пређе на седелачки начин живота. Кумани нису учврстили Белин положај у Угарској, како је овај веровао, већ су чак изазвали сукобе са мађарским становништвом, опљачкали Угарску и преселили се у браничевску област источне Србије, где ће бити истерани тек крајем века заједничком интервенцијом краљева Драгутина и Милутина. Неки су допрли чак до Егејског мора ступајући у службу византијског цара.

Одлучујућа битка између монголске и угарске војске вођена је на пољу Мухи код реке Шајо априла 1241. године. Монголи су поразили угарску војску. Међу погинулима су обојица угарских надбискупа, као и Белин брат Коломан. Белу су спасли витезови темплари који су, бранећи краља, сви изгинули. Док се Бела склањао пред потером Монгола, неколико монголских војски продире на мађарску територију. Они заузимају читаву Угарску, сем неких утврђених градова и тврђава. Крило монголске војске, под Каданом, гонило је Белу преко Аустрије, Загреба до Приморја, Сплита и Трогира. Угарског краља спасла је смрт великог кана Угедаја, јер је Бату желео учествовати у избору новог врховног кана. Кадан се, по наређењу Батуа, повукао пред неосвојеним Трогиром и преко Далмације, Зете, Рашке и Бугарске, вратио у јужноруске степе. Монголи су оставили Угарску у рушевинама.

Бела је одлучно приступио обнови земље. Он је утврдио стратешки значајна места, а приступио је и формирању нових административних области – бановина. Оне су формиране на граничним деловима Угарске са циљем да штите земљу од напада споља. Тако су формиране Мачванска, Кучевско-браничевска, бановина Соли и Сребреничка бановина[j].

Монголска инвазија

Добре односе Бела је успоставио са српским краљем Урошем (између 1254. и 1256. године). Срби су се 1260. године борили на страни угарског краља у рату против чешког краља Отокара II Пшемисла. Односи су накратко поремећени 1268. године када је Урош неуспешно покушао освојити Мачванску бановину. У рату је српски краљ заробљен и присиљен да престо завешта свом старијем сину Драгутину (који је тада ожењен Белином унуком Каталином)[k]. Поред Каталине, Стефан (Белин син) је имао још три ћерке: Јелисавету (касније супругу краља Милутина), Ану (супругу византијског цара Андроника II Палеолога) и Марију, удату за напуљског краља Карла II Анжујског, која је на тај начин постала родоначелница владарске куће угарских Анжујаца.

На крају своје владавине Бела је морао ратовати са својим сином Стефаном који је, незадовољан губитком Штајерске (Бела ју је као услов за склапање мира морао предати чешком краљу Отокару), тражио на управу читаву источну Мађарску. Грађански рат завршен је поделом на сабору у Пожуну, на коме је део источне Мађарске припао Стефану[l][18].

Последњи Арпадовци

Смрћу Беле, цела Угарска припала је Стефану V (1270—1272). Током своје краткотрајне владавине, Стефан је водио рат против Чешке који је завршен 1271. године Пожунским миром. Стефана је наследио малолетни син Ладислав IV Куманац (1272—1291) уместо кога је на почетку владала мајка Јелисавета и славонски бан Јоаким[m]. Ладислав је 1278. године окончао вишедеценијску борбу Угарске и Чешке, помажући Рудолфа Хабзбуршког против чешког краља Отокара. У бици на Моравском пољу страдао је чешки краљ, а Рудолф се учврстио на аустријском престолу.

Ладислав није остао доследан у својој љубави према Куманима. Он помаже браћу Милутина и Драгутина у борби против Дрмана и Куделина. Рату куманске полубраће са Драгутином претходио је неуспешни напад угарског краља на Браничево, посведочен у Ладислављевој повељи од 8. јануара 1285. године. Иако је рат Угарске и браничевских господара одговарао Ногајевим интересима, Дрман и Куделин нису били вазали татарског кана, већ су од њега најмили војску. У томе им је од помоћи било заједничко куманско порекло. Надаље, терет борби преузео је на себе Ладиславов вазал, Стефан Драгутин, чији су поседи такође били угрожени. Милутин и Драгутин су заједничким снагама протерали Дрмана и Куделина и овладали њиховом земљом. Као што је већ речено, освајање Браничева и Кучева треба сместити у 1292. годину. Ове области дошле су тада под управу српског владара и вратиле се, након скоро двадесет година, под врховну власт угарске круне. Драгутинова „Сремска земља“ тада је била проширена новим територијама[19]. Ладислава су 1291. године убили Кумани.

Ладислав није имао деце, те се веровало да је његовом смрћу изумрла династија Арпадовића. Још за његовог живота јављали су се претенденти на угарски престо: напуљски Анжујци, Немањићи и Хабзбурзи. Ипак, последњи изданак Арпадовића није био Ладислав, већ Андрија III (1291—1301) чије је порекло непознато. Био је син Стефана, посмрчета Андрије II, који је са мајком живео у Италији. Стефан се оженио Томазином Морозини из познате млетачке породице и родио сина коме је дао име свога оца. Унука Томазининог брата Алберта, Констанца, удата је за Владислава, Драгутиновог сина, чиме је Андрија хтео обезбедити подршку сремског краља у борби за престо. Андрија је умро 1301. године. Његовом смрћу гаси се династија Арпад[20].

Анжујци на угарском престолу

Смрћу краља Андрије, питање наследника престола постаје хитно. Око престола су се борили потомци ћерки Стефана V (Марије и Катарине), напуљски Анжујци и српски Немањићи (обе династије са подједнаким правима на угарски престо). Син Марије и Карла Анжујског, Карло Мартел, узео је титулу краља после смрти Ладислава IV, а у тежњи да се домогне угарског престола имао је подршку напуљског двора и Хабзбурга (преко своје жене Клеменције; Хабзбурзи су одустали од претензија на угарску круну). Карло II Анжујски је обезбедио и подршку краља Драгутина признавши његовом сину Владиславу титулу херцега Славоније коју је овај добио од Андрије. Мартел је умро 1295. године, а наследио га је седмогодишњи син Карло Роберт.

Грађански рат у Угарској (1301—1310)

Територије осамостаљених великаша у грађанском рату.

Млади Карло Роберт је, као Напуљац, уживао подршку папе чији је био и вазал. Анжујци су, миром у Калтабелоти, изгубили власт над Сицилијом (за коју су ратовали још од 1282. године), те им је проширење власти над Мађарском сада било потребно како би надокнадили тај губитак. Карло је уживао и подршку хрватских Шубића, као и острогонског надбискупа Гргура Бичкеија. Гргур га је у Острогону крунисао за краља, обезбедивши му подршку већине угарских бискупа. Међутим, већина великаша није хтела признати Карла за краља. Предстојала му је десетогодишња борба за учвршћење власти.

Први кандидат Карлових противника био је чешки престолонаследник Вацлав који је био унук Отакара II Пшемисла и праунук Ростислава Михаиловића и Ане, ћерке Беле IV. Вацлав (Ласло) је крунисан 27. августа 1301. године, али је, будући без сваке власти, одустао од претензија и предао круну свом рођаку, баварском војводи Отону Вителсбаху. Ни Отон није могао да се одржи у Угарској, већ је побегао код ердељског војводе Ладислава Апора. Апор га је ухапсио, одузео круну и протерао. Тако се круна нашла у рукама војводе Ердеља. Он ју је понудио четвртом претенденту, Драгутиновом сину Владиславу.

Карло Роберт је за то време ширио своју власт у јужном делу државе, смештајући се најпре код Угрина Чака у Славонију, затим у петроварадинску опатију и најпосле у Темишвар. Истовремено, подржан од стране пољског краља Владислава и ујака Алберта Хабзбуршког, води борбу са својим противницима: Вацлавом II, Вацлавом III и Отоном. Двојица Вацлава су умрла до 1306. године, након чега се Отон повукао (1307), остављајући Владислава Немањића самог на попришту борбе са Карлом за власт над Угарском. Карлове присталице организовале су сабор на коме је он децембра 1307. године проглашен краљем Угарске. Промена расположења према Карлу Роберту условљена је и променама на папској столици, када је она пренета у Авињон. Ослабљено авињонско папство више се није могло активно мешати у унутрашњу политику Угарске. Папа Клемент V послао је свога кардинала Гентила у Угарску, као подршку Карлу Роберту. Гентил је, под претњом екскомуникације Ладиславу Апору, због преговора о удаји његове ћерке за сина шизматичког краља, натерао ердељског војводу да преда Карлу „свету круну“ којом је он 27. августа 1310. године и трећи пут крунисан за краља. Тиме је он и званично постао општепризнати краљ Угарске[21].

Учвршћење краљевске власти

Грб Карла Роберта.

Ослобађајући се претњи непријатеља, Карло Роберт је почео да се обрачунава са дотадашњим савезницима који су имали великог утицаја у својим областима: Угрином Чаком (западни делови јужне Угарске са седиштем у Пожеги и Илоку), Гисинговци (западна Угарска), Матеј Чаком (северозападна и северна Угарска, односно Словачка), област Борша и Аба североисточно од Матијиних области, Ладиславом Апором (Трансилванија), Бабонићима (Славонија), Шубићима (Угарска). Обласни господари имали су сопствене приватне војске и присвојили су регална права. Карло Роберт је у почетку морао признати Бабониће и Шубиће, као и Матеју Чака (именујући га палатином). Почетак борбе за централизацију власти означила је смрт Угрина Чака (1311), након чега су његове територије подвргнуте Карловој непосредној власти. Потом се устремио на породицу Аба користећи њен сукоб са градом Кошице у Словачкој. Код Рогозња је Карлова војска 1312. године поразила витезове Аба заузимајући њихове области. На ред су дошли Гисинговци који су поражени 1316. године, а већ следеће године и Борше. У трогодишњем рату (1318—1321), Карло је заузео територију Ладислава Апора (Ердељ и велики део североисточне Угарске). Матеј Чак умире 1321. године, те Карло без отпора заузима и његову област. Тиме је централизација власти довршена.

На спољнополитичком плану Карло се око Мачве сукобио са српским краљем Милутином који је ове области заузео од Драгутиновог наследника Владислава. Драгутинов син затражио је помоћ свог некадашњег супарника, што је Карлу Роберту послужило као повод да продре на спорну територију (укључујући и Голубац и Београд) и заузме је (почетком 1317. године). Ратовање је са прекидима трајало до 1320. године, а наставиће се и током владавине Милутиновог унука. Бабониће је Карло поразио 1322. године, освајајући Славонију (до потпуног освајања Славоније дошло је 1326/7. године након последње побуне ове породице), а исте године и Шубиће (одводећи Младена као заробљеника)[n]. Влашки владар, оснивач влашког војводства, Базараб, који је у почетку прихватао Карлову власт, отказао му је послушност 1326. године, уздајући се у помоћ бугарског цара Михаила. Карло је лично кренуо са војском на њега 1330. године, али је претрпео свој највећи пораз од Брђана, након чега је напад на Влашку пропао. При крају своје владавине, Карло Роберт је у два маха ратовао против Србије, односно младог краља Душана, користећи се његовом заузетошћу против Византије. Карло је на лето 1335. године продро све до Жиче, али су Срби, закључивши мир са Андроником, кренули против Карла протеравши га преко Саве и пустошећи Срем. Седам година касније, 1342. године, Карло Роберт поново ратује са Србима[22].

Долазећи на власт, Карло је омогућио стасавање нове, анжујске аристократије, која је заменила арпадску. Њено језгро чинила је малобројна пратња која је са Карлом дошла из Напуља. Од њих вреди поменути породице Другета и Горјанских. Жупанијску војску је, са распадом краљевских жупанија током 13. века, заменила феудална војска великаша, потчињена непосредно краљу као врховном заповеднику. Великашке чете називане су „бандеријама“ (италијански: бандера – застава). Назив је остао до 1918. године. Историјски значај од Карлових бракова има само брак са Јелисаветом Пјаст, ћерком пољског краља Владислава, чији је брат Казимир III 1330. године дошао на власт, на којој ће се задржати до 1370. године. Он није имао деце, те је 1339. године завештао пољску круну Карлу Роберту и његовим потомцима[23].

Угарска као велесила

Лајош Анжујски

Стогодишњи рат довео је до слабљења запада и преношења центра моћи евроспког континента на исток, где су тамошње државе доживеле значајан успон: Чешка под Карлом IV, Пољска код Казимиром III и Угарска под Лајошем I Анжујским (1342—1382). Истовремено, Србија доживљава свој највећи успон под Душаном, који је условљен слабљењем Византијског царства под налетима Турака.

Ладиславови ратови могу се сврстати у три групе: напуљске, млетачке и балканске. Напуљске, који нису имали много везе са Угарском, изазвало је убиство Лајошевог млађег брата Андрије, који са својом супругом Јованом (Александар Дима јој је посветио роман) није био у добрим односима (1345). Лајош је захтевао од папе Клемента VI, сизерена Напуљске краљевине, да власт са Јоване пренесе на њега, што је овај одуговлачио. Лајош је 1347. године закључио десетогодишње примирје са Венецијом и са својом војском упао у Напуљ, прелазећи претходно преко северне Италије. Карла Драчког, кога је сматрао виновником Андријиног убиства, је наредио да убију, док је Јована побегла у Марсеј. На Сицилији се Лајош прогласио краљем, а фебруара 1348. године је тријумфално ушао у Напуљ. Због избијања куге он се већ на пролеће повлачи из Италије, остављајући тамо вођу немачких најамника, Улриха Волфурта. Јована је накратко успела повратити власт у Напуљу, али је све то осујетио нов долазак Лајоша (1350). Свестан да власт у Напуљу не може задржати, уз посредовање папе, угарски краљ се измирио са Јованом 1352. године, одричући се напуљских територија, а за узврат добијајући ослобођење плаћања црквеног десетка папи у Угарској. Једина покрајина Напуљске краљевине која је остала под његовим утицајем је Драчко војводство (средњоалбанско приморје), под Карлом Топијом. Епилог борби око Напуља догодио се 1381. године. У сукобу папе Урбана VI и авињонског противпапе Климента VII, Јована је подржала овог другог, због чега је папа Урбан лишио Јовану напуске круне нудећи је Лајошу. Лајош понуду није прихватио, али је на престо довео свог штићеника и васпитаника, младог Карла Драчког. Јована је ухваћена и затворена. У затвору је задављена.

Лајош је средио прилике у Хрватској где су се, на рушевинама некадашњег господства Шубића, осамостаљивали локални владари. Након заузећа територије Хрватске, Нелипчићи и Шубићи покорили су му се без отпора. Лајош је 1347. године заменио поседе Шубића у Хрватској за поседе у Славонији. Шубићи су том приликом добили тврђаву Зрин, након чега се у изворима помињу и као Зрински. Друга угарска војска заузела је Задар, изазивајући тиме сукоб са Млетачком републиком. Млечани су опсели Задар поразивши краљеву војску која је пошла да га деблокира. Суочен са стањем у Италији, Лајош је закључио примирје са Млетачком.

Борба око Далмације наставила се после осам година. На страни Карла учествовао је у рату и господар Падове, Франческо Карара. Папи је угарски краљ сренуо пажњу да су Млечани савезници шизматичког српског цара Душана. Лајош је напао северну Италију, али се зауставио пред зидинама Тревиза, где је крајем 1356. године закључио примирје. У међувремену, далматински градови су се побунили и збацили млетачку власт. Задарским миром (1358), Млетачка република заувек се одрекла Хрватске и Далмације, односно источне јадранске обале, дозволивши и слободну пловидбу угарских бродова по мору и трговину у Венецији. Далматински градови преузели су обавезу да угарску морнарицу у случају рата помажу са по једном галијом. Заузврат, гарантована им је аутономија. На чело покрајине постављен је бан. Посебним уговором у Вишеграду, врховну угарску власт прихватио је и Дубровник. Након распада Српског царства, угарску власт прихватио је 1371. године и Котор. Угарска власт сада се протезала до Драча одакле је владао његов рођак, Карло Топија.

Нови рат са Млетачком републиком избија 1378. године, када Млечани заузимају слабо брањени Котор. Ратну ситуацију на мору преокренули су угарски савезници, Ђеновљани. Венеција је опседнута са копна и мора (Ђенова, Угари, Верона, Аустријско војводство). Млечани су успели поразити ђеновљанску флоту у Кјођи, истовремено преговарајући са најснажнијим противником, Угарском. Миром у Горину из 1381. године потврђене су одредбе Задарског мира, а Млетачка је пристала и на плаћање годишњег данка од 7000 дуката. При крају Лајошеве владавине, Угарска се налазила на врхунцу моћи.

На Балкану, Лајош се мешао у унутрашња питања Босне, оженивши се 1353. године ћерком Стјепана II Котроманића, Јелисаветом. Стјепанов наследник, бан Твртко, сукобио се са Угарском око Хума (Херцеговине) коју је угарски краљ тражио на име мираза. Лајош 1363. године продире у Босну и зауставља се код града Сокола, а исте године Угари нападају Усору. Иако су ови угарски напади завршени неуспешно, односи су се поправили 1366. године када је Твртко био приморан да тражи помоћ угарског краља у вези побуне свог млађег брата. Односи су добри до Лајошеве смрти.

О Лајошевом рату са Душаном 1342. године нема никаквих података, док су подаци о рату из 1354. године остали. Угарске трупе повукле су се пред српском војском која је заузела Београд. Србија је, међутим, нагло ослабила после Душанове смрти, те су 1356. године Угари заузели Клис. До новог рата долази 1359. године, након напада обласног господара Војислава Војиновића на Дубровник. Током Лајошевог напада на Поморавље, његови вазали постају обласни господари Растиславићи. Нови рат из 1373. године избија када је Никола Алтомановић, Војиновићев сестрић и наследник, хтео од Дубровника, уз млетачку помоћ, освојити Стон и Пељешац. У рату који је уследио, Лајош и кнез Лазар су заједничким снагама уништили Алтомановића и међусобно поделили његове области[24].

Односи са Влашком погоршали су се 1368. године када је влашки војвода Влајко отказао послушност угарском краљу подстакнут од стране бугарског бана Ивана Шишмана. Лајошева војска поражена је у нападу на Влашку, након чега се усталио мир који ће трајати током остатка Лајошеве владавине. Молдавија се у почетку Лајошеве владавине налазила у вазалном односу према Златној хорди. Секељски жупан истерао је Татаре, након чега је Лајош управу над Молдавијом поверио локалном војводи Драгошу. Њега је збацио војвода Богдан против кога се Лајош борио следећих десет година, обнављајући у Молдавији угарску власт тек пред крај своје владавине. Користећи се грађанским ратом у северозападној Бугарској, Лајош је 1365. године заузео Видин и одвео његовог цара Страцимира у ропство. Због немогућности да тамо задржи угарску власт, Лајош га је 1369. године вратио на престо као свог вазала.

Односи са Пољском, одакле је била Лајошева мајка, били су добри током владавине пољског краља Казимира. Након његове смрти (1370), на пољски престо ступа Лајош, чиме су две државе ушле у персоналну унију. Лајош је поразио и заробио свог противника, Владислава Белог из династије Пјаст, након чега је крунисан у Кракову. Персонална унија Пољске и Угарске постојаће од 1370. до 1382. године. Лајошев намесник у Пољској била је његова мајка Јелисавета Пјаст. Током овог периода, Литванци су, користећи се нерасположењем Пољака према мађарском владару, подигли две побуне (1376, 1377) које је Лајош успешно угушио.

Лајош је неколико пута долазио у везу са крсташком идејом са циљем заустављања угарског продора у Европу. Када је у Загребу 1354. године узео крст, он није напао муслимане, већ Душана. Папа 1355. године није прихватио понуду српског цара да стане на чело хришћанске војске због противљења угарског краља. У вези са турским насртајима, угарског краља посетио је 1366. године византијски цар Јован V Палеолог, тражећи помоћ, што је Лајош условио унијом источне и западне цркве. Како идеја није заживела, до сарадње није дошло[25].

Владавина Жигмунда Луксембуршког

Нови грађански рат

Лајош и Јелисавета нису имали мушке деце. Непосредно пред смрт, Лајош је наредио да се за краља (не за краљицу) крунише његова једанаестогодишња ћерка Марија (1382—1395), верена за сина Карла VI, светоримског цара, Жигмунда Луксембуршког. Слабост Угарске под Маријом искористили су Пољаци да се осамостале и заузму Галицију, као и Твртко Котроманић који је заузео Котор и далматинске градове (сем Задра). У Угарској долази до поделе између присталица што скоријег озваничења Маријиног брака са Жигмундом са једне и присталица удаје Маријине старије сестре Катарине за француског Луја Орлеанског (којој је припадала и краљица-мајка Јелисавета и палатин Никола Горјански). Формирала се и трећа страна која се залагала за долазак на власт Карла Драчког, јединог мушког члана династије Анжујаца. Она је имала подршку Твртка и браће Хорват. Делегација предвођена Павлом Хорватом је у Напуљу понудила Карлу угарску круну. У Угарској избија грађански рат. Жигмунд заузима Будим и присиљава своју вереницу на брак. Уживао је подршку свог брата, чешког краља Вацлава. Жигмунд одлази у Чешку да тражи помоћ за наставак борби, што користи Карло Драчки да упадне у Будим. Тамо га је већ чекао сабор кога су организовали браћа Хорват. Тако је и Карло крунисан за краља (1385—1386). Јелисавета је организовала да Карло на превару буде нападнут и рањен. Подлегао је ранама 1386. године. Јован Хорват је успео побећи преко Драве, прогласивши Карловог сина Ладислава за краља. Хорвати су организовали заседу Блажу Форгачу (који је ранио Карла) и Николи Горјанског, побили их и њихове главе послали Карловој удовици у Напуљ. Марија и Јелисавета одведене су у заробљеништво.

Противници напуљске стране ујединили су се око Жигмунда који је проглашен угарским краљем (1387—1437). Жигмунд је покушао да ослободи краљице. Вође напуљске странке удавиле су Јелисавету пред очима ћерке, након чега су побегли у Напуљ. Жигмунд и Марија успостављају власт у Угарској, а присталице Ладислава беже између осталог и код Твртка. Сем Твртка, напуљска страна имала је подршку и српског кнеза Лазара који је, користећи се грађанским ратом у Угарској, заузео Мачву и Београд. Непосредно пред своју погибију 1389. године, Лазар се измирио са Жигмундом прихватајући његову врховну власт. Косовска битка довела је до ступања Лазареве кнежевине у вазалан однос према Бајазиту. Турци упадају и у Угарску, у Срем и Банат. Код Манђелоса су поражени од стране Јована Моровићког, а Жигмунд 1390. и 1392. године два пута упада у Србију. У Босни се стање такође мења у Жигмундову корист. Твртка је наследио слаби Стефан Дабиша кога је Жигмунд брзо приморао на вазалство. У међувремену Турци освајају Бугарску и продиру у Влашку, чији војвода (Мирча Храбри) тражи Жигмундову помоћ. У бици на Ровинама Срби учествују на обе стране. На бојишту су остали Константин Дејановић и Марко Краљевић. Одјеци победе на Ровинама допрли су чак до Париза. Жигмунду је славље покварила вест да је Марија изгубила живот услед пада са коња.

Турци су се 1396. године осветили за прошлогодишњи пораз у тзв. Никопољском крсташком рату. Након победе пред Никопољом, Турци упадају у Банат, пустоше Београд и Сремску Митровицу. Жигмунд се једва спасао погибије, бежећи преко Београда у своје краљевство. Дабишин наследник Остоја наставио је са непријатељском Твртковом политиком према Угарима. Жигмунд је 1398. године водио безуспешни рат против Угара[26].

Владавина

Жигмунд Луксембуршки, Пизанело

Политиком смањивања утицаја племства, Жигмунд је створио широку опозицију својој власти. Жигмунд је укинуо клаузулу Златне буле о отпору, и на значајне функције почео доводити странце. Жигмунд је ухаошен 1401. године, а савет барона, који је привремено преузео власт, позвао је Ладислава да преузме круну. Грађански рат је тако обновљен. Жигмунд се брзо ослободио заробљеништва и, уз помоћ Горјанског, побегао из земље. Ладислав се вратио у Угарску, али није имао храбрости да иде у њену унутрашњост, што користе Жигмундове присталице да обнове власт у неким деловима Угарске. Ладислав се вратио у Напуљ, остављајући у Задру Хрвоја Вукчића као свог намесника. У Босни услед догађаја у Угарској долази до смене на престолу. Остоја, који је пружио подршку Жигмунду, збачен је од стране Хрвоја, а на његово место дошао је Твртко II. Он је нападнут од стране угарске војске, одведен код Жигмунда, где је приморан на вазалство. Битка код Ангоре 1402. године ослободила је на неко време Угарску од турске опасности. У Османском царству избија дугогодишњи грађански рат између Бајазитових синова. Врховну власт Угарске прихватио је 1404. године и Стефан Лазаревић, добијајући заузврат Београд, Мачву и поседе у Угарској. Твртко се 1408. године побунио против угарског краља који упада у Босну, заробљава га и поставља на његово место Остоју. Жигмундову власт тада је прихватио и Хрвоје Вукчић Хрватинић, стварни господар Босне и Далмације. Две године касније, Жигмунд се и сам крунисао за босанског краља.

Отприлике у ово време пада оснивање Жигмундовог витешког „Змајевог реда“ у кога су ушли и Стефан Лазаревић и Хрвоје Вукчић. Жигмунд активно узима учешћа у борби за светоримску круну што ће за неко време одвратити његову пажњу са догађаја на Балкану. Крунисао се за немачког краља и председавао је Сабором у Констанцу у јужној Немачкој. Користећи се заузетошћу Сандаља Хранића у борби око турског престола, Хрвоје је напао и заузео његове територије. Жигмунд га је прогласио издајником и лишио га свих територија. Хрвоје се обратио за помоћ Турцима који упадају у Босну и наносе пораз Мађарима код Лашве. Велики број угарских угледних војсковођа пао је у турско ропство. Тиме су Турци угрозили непосредну угарску власт у Босни. У наредним годинама Турци и Мађари боре се у Влашкој, где је турски претендент Радул однео победу над угарским претендентом Даном. Њих двојица смењивали су се на влашком престолу са променом ратне среће све до 1432. године, када Турци остварују превласт, а на престо долази Влад II Дракул.

Највреднији угарски савезник у борби са Турцима тада су били Срби. Стефан Лазаревић је до краја живота остао веран Жигмундов вазал. Споразумом у Тати Жигмунд је признао за Стефановог наследника Ђурђа Бранковића, његовог сестрића, под условом да му Срби врате Београд и Голубац. Након Стефанове смрти (1427), Београд је враћен Угарској, а управник Голупца, Јеремија, предао се Турцима јер му није исплаћен неки дуг. Пред Голупцем је Жигмунд доживео свој други велики пораз од Турака 1428. године.

Користећи смрт Сандаља Хранића, Жигмунд је покушао да заузме Хум, што му није пошло за руком. Отпор му је пружио Сандаљев наследник и синовац, Стефан Вукчић Косача. Међутим, Жигмунд је надокнадио овај пораз успехом у Босни где је повратио Твртка на власт, заузимајући градове од турског претендента Радивоја Остојића. То доводи до обнове рата са Турцима у којима је највише страдала Србија, преко које су крстариле обе војске.

Млечани су 1399. године престали плаћати данак Угарима утврђен Торинским миром (1382). Они су 1409. године купили далматинске поседе од Ладислава, а хтели су платити и Жигмунду, на шта овај није хтео пристати. Око Далмације су до 1432. године вођене борбе, након чега је, уз посредовање папе Евгенија IV закључен мир на основу статуса кво. Угари су заувек изгубили Далмацију. Далматинско залеђе заузеће делимично Турци, а Франц I Хабзбуршки успоставиће своју власт тамо након пада Млетачке републике 1797. године. Након Наполеонових ратова, Далмација је враћена у посед Хабзбурговаца где ће остати до 1918. године, када ће ући у састав Краљевине СХС[27].

Доба Хуњадија

Битка код Варне 1444. године.

Жигмунд је умро децембра 1437. године. Не желећи да прихвате владавину Жигмундове ћерке, Мађари су круну поверили Алберту V Хабзбуршком (1438—1439). Тако су се Хабзбурговци коначно, након више векова, домогли угарског престола. Турци за то време напредују. Они 1439. године заузимају Смедерево и последње остатке Српске деспотовине. Ђурађ Бранковић бежи у Угарску, па у Зету. Алберт је умро октобра 1439. године остављајући иза себе трудну супругу Јелисавету. Неки великаши сматрали су да треба сачекати да се дете роди, па ако је мушко да преузме власт, а ако не да изаберу новог краља. Међутим, услед турске опасности, великаши су одлучили да за краља поставе петнаестогодишњег пољског краља Владислава III Јагелонца (1440—1444) рачунајући и на пољске ресурсе. Уколико Јелисавета роди сина, он ће наследити Владислава, а уколико роди ћерку, она ће се удати за Владислава који ће тако задржати круну. Јелисавета је у међувремену родила сина и, по савету Улриха Цељског, повукла пристанак на споразум. За краља је прогласила свог новорођеног сина Ладислава V (1440—1457). Нови грађански рат избио је услед турске опасности. Већина великаша подржавала је Владислава, али су они најјачи, укључујући и Ђурђа Бранковића, подржавали Ладислава. Присталице Владислава су на крају превладале. Турци допиру до Београда кога безуспешно опседају. Тих година на историјску позорницу попео се Јован (Јанош, Јанко) Хуњади, северински бан из времена краља Алберта.

Победа Јанка Хуњадија код Сентимре над војском Мезид-бега охрабрила је хришћане да организују крсташки рат у циљу спречавања даљег турског продора. Прва фаза Варнинског крсташког рата позната је и као Дуга војна. Духовни подстрекач рата био је папски кардинал Јулијан Чезарини, а вође Владислав и Ђурађ Бранковић. Преко Ниша и Пирота, хришћани су стигли чак до Софије. Даље нису могли напредовати због зиме, те су се вратили у Угарску. Вешт дипломата, султан Мурат је одвојио Ђурђа од крсташа пристајући Сегединским миром на обнову Српске деспотовине. То је продужило постојање српске средњовековне државе следећих 15 година. Остатак хришћанске војске поражен је 1444. године у великој бици код Варне. Чезарини и Владислав су на бојном пољу изгубили животе, а Хуњади се спасао[28].

Власт у Угарској након Владиславове погибије преузима државни савет и седморица капетана. Сабор је одлучио да не бира новог краља, већ да потврди избор Ладислава, под условом да га његов рођак, Фридрих Хабзбуршки, врати заједно са угарском круном. Овај је то одбио. Године 1446. Јанко Хуњади преузима власт у Угарској са титулом гувернера. Његов крсташки рат из 1448. године завршен је великим поразом на Косову. У Угарску је 1452. године враћен Ладислав кога је Фридрих под притиском грађана Беча морао ослободити. Као гувернер, Хуњади је по мишљењу својих противника, сада био непотребан. Турци у међувремену освајају делове Српске деспотовине и поново опседају Београд. Хуњади је успео да издржи опсаду, али је умро непосредно након победе од куге. До краја 1456. године, умро је и Ђурађ Бранковић. Турцима више нико није стајао на путу ка потпуном освајању Србије. У Угарској након Хуњадијеве смрти избија отворен грађански рат између његових синова (Ладислава и Матије) и краља. Вођа Хуњадијеве странке био је Михаило Силађи, бранилац Београда. Ладислав је приморан да напусти земљу, водећи са собом Матију Хуњадија као заробљеника. Умро је у Прагу 1457. године[29].

Владавина Марије Корвина

Матија Корвин

Хуњадијева странка изабрала је Матију за краља (1458—1490) под условом да се овај ожени Аном, ћерком палатина Ладислава Горјанског. До Матијиног повратка у Угарску, земљом је управљао Михаило Силађи. Међутим, после смрти Ладислава Посмрчеа 1457. године, изабран је и нови народни краљ, Ђорђе Побједарски, који је угарским посланицима забранио да Матији кажу да је изабран за краља док овај не пристане да се ожени његовом ћерком Катарином. Ништа не слутећи о веридби коју су му уговориле присталице у Угарској, Матија је пристао на захтев чешког краља и тиме заоштрио своје односе са палатином, Михаилом Силађијем (својим ујаком) и Николом Илочким (старим противником породице Хуњади). Матија је ипак уживао подршку већине у Угарској. Силађи је 1461. године заробљен од стране Турака и одведен у Цариград где је и умро. Две године раније је освајањем Смедерева султан Мехмед окончао постојање српске средњовековне државе. У међувремену је умро и Ладислав Горјански. У Угарској се Матији супротстављао једино Фридрих III Хабзбуршки који је већ 20 година држао угарску круну у свом поседу. До споразума је дошло 1463. године. Ладислав је пристао на откуп, да Фридрих задржи титулу угарског краља коју су му устаници дали и узајамно наслеђивње само да би добио круну.

У Босни су обновљени сукоби Угарске и Турске. Турци 1463. године освојили последње остатке Босанске краљевине. Стефан Томашевић, последњи краљ Србије и Босне, страдао је у борби са Турцима. Матијина војска је као реакција на пад Босне продрла на њену теритрију, ослобађајући Јајце и Сребреник. Тамо су формиране две угарске бановине. У службу Матије Корвина ступио је унук Ђурђа Бранковића, Вук Григоријевић (Змај Огњени Вук).

Након смрти свог таста Ђорђа Побједарског, Матија је покренуо борбу за угарску круну. Његова војска је продрла у Моравску где се у Оломицу 1469. године прогласио чешким краљем. Његову титулу, међутим, нису прихватили ни Фридрих ни папа ни немачки кнежеви, те је се Матија одрекао у корист Казимира IV, пољског краља и сина Владислава.

Борбе против Турака настављају се у Србији (где Мехмед 1470. године гради тврђаву Шабац на Сави) и Влашкој (где су Мађари пружали подршку Стефану Великом). Опсада Шапца 1476. године последња је битка против Турака коју је Матија лично предводио. Касније ће руковођење преузети његове војсковође. Смрт Мехмеда Освајача (1481) довела је до наставка борби. Међутим, Бајазит II је успео да одржи турску власт на Балкану. Борбе са Угарима трајаће до 1483. године када је закључено примирје које се више пута продужавало.

У обновљеном рату са Фридрихом Хабзбуршким, Матија заузима Штајерску. Његови поданици постају Јован и Ђорђе Бранковић којима је доделио поседе у Срему. Србе је угарски краљ користио за борбу са Турцима, те је Белмужевићима дао поседе у Бачкој, а Јакшићима у Банату. Врхунац Матијине владавине био је заузимање Беча 1485. године. Држао га је две године. Матија је умро 1490. године[30].

Јагелонци и пад Угарске под Турке

Након Матијине смрти појавило се више претендената на престо: Хабзбурзи Фридрих и Максимилијан, пољски краљ Јан Олбрахт и његов брат, чешки краљ Владислав. Великаши су се одлучили за Владислава (1490—1516) како би сачували Матијина освајања у Чешкој. Максимилијан и Јан нису одустали од престола. Напали су Угарску. Владислав се споразумео са својим братом, а потом је истерао Максимилијана из земље.

Примирје са Турском истекло је 1491. године. Пљачкашки напад Турака покушао је 1493. године зауставити хрватски бан Емерих Деренчењи који је поражен на Крбавском пољу. На бојишту је изгинуло много хрватских племића. Са Турцима је 1495. године склопљено примирје које је због сталних чарки обнављано 1498. и 1503. године. Заузетост Османског царства у рату са Персијом спасла је на одређено време Угарску.

После смрти Владислава 1516. године, наследио га је десетогодишњи син Лајош II (1516—1526), последњи средњовековни краљ Угарске. Уместо њега управљало је намесништво које није водило рачуна о државним интересима. Суочен са финансијским тешкоћама краљевски двор је био приморан да позајмљује огромну суму новца од банкарске куће Фугера која је заузврат тражила право на експолатацију угарских рудника. Снага угарске владајуће класе раздирана је међусобним борбама у жељи за стицањем власти[31].

Мохачка битка

Мохачка битка

Сулејман, једини преживели Селимов син, у младости је био намесник Манисе. Свога оца је замењивао у престоници док је овај био на далеким походима. Побуњеници на Порти сматрали су да се Сулејман неће успети одржати на престолу, али су се преварили. Сулејман је учврстио тековине свога оца и постигао је унутрашњи мир Царства. Сулејман је предузимао више похода ка Европи, Блиском Истоку и Медитерану. Главни правац продора Сулејманове војске био је ка Средњој Европи коју је нападао девет пута, док је ка Блиском Истоку продирао три, а на Медитерану два пута. Први поход Сулејмана у Средњој Европи уперен је против Угарске. Као повод је искористио недолично Лајошево понашање према турском посланику у Будиму. Сулејман је из Истанбула кренуо маја 1521. године и стигао пред Београд. Овај значајан град на Дунаву неуспешно је опседао Мехмед II Освајач. Чувени Сулејманов прадеда није успео да освоји Београд, али је Сулејману то пошло за руком. Град је пао 29. августа. Поред Београда, Турци освајају још неколико утврђења на Дунаву. Султан се након освајања Београда вратио у Истанбул. Непријатељства са Угарском обновљена су 1525. године због низа пограничних чарки. Априла 1526. године Сулејман је кренуо ка Угарској и сукобио се са непријатељем у мочварној равници код Мохача. Битка је трајала два сата. Краљ Лајош је погинуо у бици, а пут за Будим био је отворен. Сулејман га заузима 11. септембра и за Лајошевог наследника поставља Јована Запољу, војводу Трансилваније. Угарско племство, противници Запоље, изабрали су два месеца касније за краља Фердинанда Хабзбуршког, брата Карла V[32].

Епилог

Фердинанд је покренуо борбу против Запоље који тражи султанову помоћ. Сулејман је 1529. године покренуо свој трећи поход на Угарску (том приликом је својој титули додао и титулу беглербега Румелије). Будим је поново заузет, Запоља потврђен за краља, али Сулејман наставља даље и 27. септембра стиже до зидина Беча. Прва опсада Беча завршена је неуспешно. Султан је подигао опсаду октобра исте године. Турска је досегла своје крајње границе ка западу. Четврти поход на Европу османски хроничари називају „походом на Немачку“. Сулејман 1532. године опседа Кесег и допире допире до Граца, али прекасно (у септембру када је ратна сезона већ била завршена) те се мора повући. Овај поход завршен је примирјем без територијалних промена[33].

Становништво

У почетку су већинско становништво у Краљевини Угарској чинили Словени, док су Мађари представљали владајући слој друштва. Велики део Панонских Словена се временом помађарио и утопио у Мађаре, чиме су Мађари као етничка група изгубили неке од својих првобитних етничких особина. Ово претапање Словена у Мађаре се углавном дешавало у централним деловима Угарске (северна Панонија), док су се у периферним подручјима Словени одржали као посебна етничка група, што је било посебно изражено на подручју јужне Паноније, односно средњовековне Бановине Славоније чије словеско становништво (етнички Славонци) није подлегло мађаризацији. Међутим, чак и у областима северне Паноније, у културном и лингвистичком наслеђу мађарског становништва Панонске низије очували су се многи трагови етничке и језичке посебности првовитног словенског становништва.[34]

У Угарској је такође било и Влаха и Немаца, као и неких мањих етничких група попут Секеља, Кумана, Печенега и Јаса.

Види још

Напомене

  1. ^ Дуго се међу Мађарима веровало да су они били сродни са Хунима. И данас је ово уверење део националне свести многих Мађара, иако је оно историјски погрешно. Од 19. века, ова теорија део је школског образовања, што се одржало до данас.
  2. ^ Савин биограф пише да су Мађари најпре били покрштени у православној вери, али, пошто грчки свештеници нису хтели да им дају књиге на мађарском језику, они су прешли у латинску јерес.
  3. ^ Документ није сачуван у оригиналу, већ у препису из 14. века због чега га мађарска историографија одбацује као неверодостојан. Неки споразум је ипак морао постојати, јер су Хрвати задржали нека обележја државности попут институције бана.
  4. ^ Угарски краљ је своју нећаку Пирошку (Ирину, ћерку краља Ладислава) удао за сина византијског цара Алексија, Јована II, који ће 1118. године и сам постати византијски цар.
  5. ^ Алмош је у Цариграду примио православну веру и име Константин. Цар Јован му је дао на управу један град у Македонији који је по њему понео назив Константинијана. Константинијана је постала стециште опозиције краљу Стефану.
  6. ^ Маргарета је била бивша жена енглеског краља Хенрија Младог Краља, сина и савладара Хенрија II Плантагенета. Оптужена за прељубу, она је истерана из Енглеске. Могуће да је из овог брака Маргарета изашла као неплодна, те Бели није родила деце.
  7. ^ Сам Андрија оженио се ћерком латинског цара, своју ћерку удао је за бугарског цара, свог сина Андрију верио је ћерком малојерменског краља, а свог најстаријег сина оженио ћерком никејског цара.
  8. ^ Од 1202. године угарски краљ у својој титулатури носи и „Србију“. Како се Андрија из крсташког рата вратио крајем 1218. године, српско-угарски рат треба сместити у 1220. годину. Савини биографи пишу о његовом посланству угарском краљу. Сава је носио велике дарове, међу којима и златом опремљене коње. Дарови су добро дошли угарском краљу који се налазио у оскудици са новцем. Биографи помињу и чудо Светог Саве у угарском логору. Услед летње жеге, није се могло пронаћи леда за хлађење његовог вина. Зато је Сава измолио од Бога град који је био толико јак да је побио коње мађарских витезова. Видевши то, Андрија се „преобратио“ и пристао на склапање мира. Прави разлози престанка рата нису познати.
  9. ^ Бела је био експонент властеле у сукобима двадесетих година. Отац га је под притиском 1220. године поставио за хрватско-славонско-далматинског бана, а 1226. године преместио на чело Ердеља. Бела је северозападно од Видина у Олтенији створио бановину са седиштем у Турн-Северину.
  10. ^ Управу над бановинама краљ је додељивао својим сродницима. Тако је управу над Мачванском бановином поверио свом зету Ростиславу Михаиловићу, мужу своје ћерке Ане и черниговском кнезу који је у Русији изгубио у борби за власт.
  11. ^ О српско-угарском рату који је вођен 1268. године сазнајемо на основу пет угарских повеља, док домаћи извори о њему ћуте. Урош је запосео део бановине, након чега је немоћни Бела (син Ростислава Михаиловића) тражио помоћ свога деде. Овај му је послао помоћ предвођену пожунским жупаном Стефаном. Дошло је до одсудне битке у којој је српски краљ био поражен и заробљен. Угледни заробљеници, међу којима вероватно и сам Урош, морали су се откупити. Већина историчара сматра да је брак између Драгутина и Каталине закључен по завршетку овог рата. Драгутин се као зет Стефана V по први пут помиње у мировном уговору Стефана и Отакара II Пшемисла из 1272. године. Урош је такође обећао да ће поделити земљу са својим сином Драгутином, слично онако како је Угарска била подељена између Беле и његовог сина Стефана V, Катилининог оца. У Србију се том приликом уводи титула „младог краља“ за одређивање престолонаследника.
  12. ^ Стефан је ратовао против бугарског цара Јакова Светислава стајући на страну Константина Тиха. То су основе помена „Бугарске“ у угарској краљевској титулатури.
  13. ^ Јелисавета Куманка је била ћерка куманског краља Котана. Бела се њоме оженио ради побољшања односа са Куманима, након завршетка монголске најезде. И Ладислав је примио куманске обичаје под утицајем своје мајке, те је и он понео исти надимак.
  14. ^ Младена Шубића је на власт поставио управо Карло Роберт 1312. године. У међувремену, користећи се краљевом заузетошћу на другој страни, Младен је самостално овладао Хрватском. У борби против Младена, Карло се користио помоћу покорених Бабонића, Стјепана I Котроманића и Млетачке републике.

Референце

  1. ^ Рокаи 2002.
  2. ^ Рокаи 2002, стр. 6-9
  3. ^ Рокаи 2002, стр. 9-11
  4. ^ Рокаи 2002, стр. 9-10
  5. ^ Рокаи 2002, стр. 13-5
  6. ^ Рокаи 2002, стр. 15
  7. ^ Рокаи 2002, стр. 15-20
  8. ^ Рокаи 2002, стр. 22
  9. ^ Рокаи 2002, стр. 23-5
  10. ^ Рокаи 2002, стр. 28
  11. ^ Рокаи 2002, стр. 30-2
  12. ^ Рокаи 2002, стр. 32
  13. ^ Рокаи 2002, стр. 33
  14. ^ Рокаи 2002, стр. 34
  15. ^ ИСН 1 1999, 295-301
  16. ^ ИСН 1 1999, 304
  17. ^ Рокаи 2002, стр. 35-8
  18. ^ Рокаи 2002, стр. 41-6
  19. ^ ИСН 1 1999, 446-7
  20. ^ Рокаи 2002, стр. 50-3
  21. ^ Рокаи 2002, стр. 53-7
  22. ^ ИСН 1 1999, 511-2
  23. ^ Рокаи 2002, стр. 57-62
  24. ^ ИСН 2 1982, 38-9
  25. ^ Рокаи 2002, стр. 62-70
  26. ^ Рокаи 2002, стр. 70-4
  27. ^ Рокаи 2002, стр. 74-86
  28. ^ ИСН 2 1982, 235-9
  29. ^ Рокаи 2002, стр. 86-92
  30. ^ Рокаи 2002, стр. 92-9
  31. ^ Рокаи 2002, стр. 110-18
  32. ^ Мантран 2002, стр. 235-8
  33. ^ Мантран 2002, стр. 238-40
  34. ^ Richards 2003.

Литература

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.