Мавро Орбин
| Мавро Орбин | |
|---|---|
 Мавро Орбин | |
| Датум рођења | 1563. |
| Место рођења | Дубровник Дубровачка република |
| Датум смрти | 1610. |
Мавро Орбин, такође познат у венетској италијанској верзији презимена као Орбини, рођен као Франо Орбин (Петар Богдани га назива Марино Урбини[1]), (1563 — 1610) био је бенедиктински монах и историчар из Дубровачке републике 16. века, који је постао славан захваљујући свом чувеном делу Il Regno de gli Slavi (Краљевство Словена). У њему говори о слави и величини „словенске нације“ и настоји да за учени свет на Западу прикаже прошлост тог народа.
Заједно са својим сународницима далматинцима Винка Прибојевића и Јурија Крижанића обликују својеврсно светско тројство раног илиризма и панславизма из 16. и 17. века.
Биографија
Рођен је у Дубровнику 1563., у трговачкој породици пореклом из Котора и добио је име Франо. Са 15 година је ступио у бенедиктински ред и узео монашко име Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету, које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono; оно ни до дан данас није објављено, теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересује за историју. Посвећено је Орбинијевом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који је касније помогао његово главно дело.
У последње две деценије свог живота, Орбин је заузимао важне положаје у црквеној хијерархији Дубровника. Био је најпре опат манастира Свете Марије, па је имао водећу улогу у бенедиктинској конгрегацији на Мљету; био је опат манастира Светог Михајла на Шипану, опат манастира Светог Јакова у Вишњици (најзначајнији бенедиктински манастир на територији Дубровачке републике), да би га папа Клемент VII 1597. поставио за опата манастира у Бачу, који је био седиште бачко-калочке надбискупије, тада под турском влашћу.
Године 1599. Орбин je отишao у Италију да заврши рад на свом главном делу и надгледа његово штампање. У предговору Краљевству Словена он je навeo како је у неколико наврата обилазио Италију посећујући библиотеке у којима је трагао за историјским делима. Највећи број историјских дела нашао је у библиотеци војводе од Урбина у Пезару. Приступ тој библиотеци му је сигурно омогућио његов мецена Марин Бобаљевић, који је преузео и трошкове објављивања Краљевства Словена. Дело је објављено 1601. у Пезару.
Године 1606. Орбин је на молбу богатог дубровачког трговца Рада Сладојевића превео са италијанског дело Анђела Елија Зрцало духовно од почетка и сврхе живота човечанског, које је објављено 1614. године. Орбин то није доживео -- умро је 1610. године.
Краљевство Словена
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
Краљевство Словена[2] се може поделити у три дела:
ПРВИ ДЕО - говори уопштено о Словенима почев од најстаријих времена (позног старог века) и између осталог, о њиховој наводној прапостојбини Скандинавији;
ДРУГИ ДЕО - представља превод на италијански Летописа попа Дукљанина; аутор је Летопис истакао као Српску историју преднемањићког периода, а како за ту епоху није имао других извора, објавио га је у целини;
ТРЕЋИ ДЕО - говори о јужнословенским земљама (Србија, Босна, Хум, Бугарска) и њиховим владарским кућама, са генеалогијом сваке од њих.
У свом излагању Орбин наводи велики број писаца и дела, најчешће западних, али је ретко критички бирао оне изворе на које се треба ослонити. Због тога што помиње неке, у католичком свету непожељне ауторе - православне староседеоце Сибињане, затим Грке и немачке протестанте, Папска курија Орбиново дело 1603. године ставила je на попис забрањених књига. Краљевство Словена је 1722. године преведено на рускословенски и штампано у Петровграду.
Српска историја заузима средишњи положај у делу, и обимом и концепцијски. Такво гледање на прошлост карактеристично је за читаву ренесансну и барокну Далмацију. За разлику од српског средњовековног историзма који почива на издвојености оног дела српске историје који се отвара делатношћу Немање и светог Саве, далматински историзам је идејно био (јужно) словенски. Но, и у њему српска историја заузима привилеговано место.
Референце
- ^ Петар, Богдани (1685). CUNEUS PROPHETARUM (Чета пророка), стр. 95 (PDF). Падова. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 28. 09. 2017.
- ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016.
