Милић од Мачве

Иди на навигацију Иди на претрагу
Милић од Мачве
Milić od Mačve wiki photo.jpg
Милић од Мачве у Србу, 1990.
Пуно имеМилић Станковић
Датум рођења(1934-10-30)30. октобар 1934.
Место рођењаБелотић
Краљевина Југославија
Датум смрти8. децембар 2000.(2000-12-08) (66 год.)
Место смртиБеоград
СР Југославија

Милић од Мачве, право име Милић Станковић, (Белотић, 30. октобар 1934Београд, 8. децембар 2000) је био један од најпознатијих српских сликара 20. века.

Биографија

Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Уписао је студије архитектуре у Београду, а потом Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности)[1] где је дипломирао 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медиала“.

Атеље Милића од Мачве на Златибору

На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.

Прва међународна монографија његових слика и цртежа је била публикована у Риму 1982. године у којој је 51 колор репродукција његових слика, преко 20 црно-белих илустрација, око 40 цртежа пером, и 10 фотографија. Аутор ове монографије, чији је наслов био Militch de Matchva, је био сам Милић којој је додано пет прегледа-есеја ликовних критичара о његовом раду[2].

У своме родном месту, селу Белотићу, Милић од Мачве подигао је Радован-кулу (по оцу Радовану) и основао Мачванску сликарску и песничку школу[3].

Поводом комеморације 600. годишњице Косовке битке, 28. јуна 1989, Милић од Мачве је приредио изложбу слика у дворишту манастира Грачанице. Милић се на овој изложби представио са 40 слика у уљу и двадесетак цртежа инспирисаних косовском епопејом и легендом. Отварању изложбе, постављене у шатору у манастирском дворишту, претходио је церемонијал који који је уметник извео са својом "женском четом" (женом и његове четири кћери) и сарадницима[4] Поред изложбе слика, на овој комеморацији, кнежеву трпезу је осмислио Милић.

Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.

Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.

Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.

Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Политичка активност и ставови

Милић је једну своју изложбу слика 1962, која је тада била забрањена, посветио сликару Сави Шумановићу, „од усташког звериња умореног” како он тада рече, зато што је био Србин и што је своје слике потписивао ћирилицом, коју су усташке власти забраниле 1941. године[5].

Небојша Попов[6] пише да је Милић прославио посету Горбачова Југославији сликом на којој је Горбачов приказан као арханђел Михаило са шајкачом на глави и српским опанцима на ногама.

Граубар (Stephen Richards Graubard) пише да је Милић сликар-екстремист који тврди да је папински продор на исток заснован на креацији вештачке хрватске нације, а плод екстремног прозелитизма је Независна Држава Хрватска[7].

Хрватска ауторица Мирјана Прошић-Дворнић [8] признаје да је Милић био светски познат академски сликар високог и неупитног уметничког нивоа, али га у исто време оптужује да је био "етно-генетички и етимолошки експерт" који је покушао да докаже, на основи псеудонаучних митова, да су Срби пранација света, пупак Европе. Деведесетих година 20. века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд..."[9]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле.

Види још

Референце

  1. ^ Током студија Милић од Мачве илустровао текстове за „Политику“ („Политика“, 9. новембар 2014)
  2. ^ Serbian Studies, Volumes 11-12, North American Society for Serbian Studies, 1997 - p. 198
  3. ^ Слободан Ристановић: Кроз Србију и Црну Гору, КСЕ-НА, 2005 p. 120
  4. ^ Ђорђе Јевтић: Битка за Косово: шест векова после, свеска 1 Нови свет, 1995 p. 189
  5. ^ Milan Bulajić: Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine, Book 3 Izdavačka radna organizacija "Rad", 1988 pp. 35
  6. ^ Nebojša Popov: Radiographie d'un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, Editions de l'Atelier, 1998 p 146
  7. ^ Graubard, Stephen Richards (1993). Exit from Communism. Transaction Publishers. стр. 163. ISBN 978-1-4128-2318-0. 
  8. ^ Mirjana Prošić-Dvornić: Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology, and Soothsaying as part of Political Propaganda in Ethnologia Balcanica, Vol 4 (2000), LIT Verlag Münster page 174.
  9. ^ Теслино тајно оружје Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 21, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 13. 4. 2013.

Литература

  • Graubard, Stephen Richards (1993). Exit from Communism. Transaction Publishers. стр. 163. ISBN 978-1-4128-2318-0. 

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.