Морал

Алегорија са портретом венецијанског сенатора (Алегорија морала земаљских ствари), приписана Тинторету, 1585.

Морал (од лат. mōrālis — „манир”, „карактер”, „правилно понашање”) je критеријум који се примењује на поступке. Дефинише се као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно.[1] Морал може бити скуп стандарда или принципа изведених из кодекса понашања одређене филозофије, религије или културе, или може произаћи из стандарда за који особа верује да треба да буде универзалан.[2] Морал такође може бити специфично синоним за „доброту“ или „исправност“.

Морална филозофија укључује мета-етику, која проучава апстрактна питања као што су морална онтологија и морална епистемологија, и нормативну етику, која проучава конкретније системе моралног одлучивања као што су деонтолошка етика и консеквенцијализам. Пример нормативне етичке филозофије је Златно правило, које каже: „Човек треба да се односи према другима онако како би волео да се други понашају према њему“.[3][4]

Неморал је активно супротстављање моралу (тј. супротстављање ономе што је добро или исправно), док се аморал на различите начине дефинише као несвесност, равнодушност према или неверовање у било који одређени скуп моралних стандарда или принципа.[5][6][7]

Порекло и појам морала

Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човек је, најпре, живео у малим групама где је било потребно ускладити своје потребе са потребама других. На основу изналажења решења за то, формирана су правила људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.[8]

Морал је објективна друштвена појава која је одређена скупом правила или норми која регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице, али и навикама понашања. Процењивање морала или морални суд се доноси на основу поступака, расуђивања, понашања или уопште карактера неког човека. У складу са тим и са сложеном комуникацијом која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, усмеравају своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.[8]

Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена. Такође, као битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност, наметнутост и сл.[8]

По Сигмунду Фројду је потпуно усвајање моралних норми које једно друштво прописује практично недостижно. Због нагонске, импулсивне стране људске природе, човек тек делимично усваја те норме, посебно оне којима се одређена понашања забрањују.[8]

Према тумачењима Христових учења, „моралност је доброта према слабијима“. Ниче је дефинисао моралност као „смелост јачих“, a Платон као „стваралачку хармонију целине“.

Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вредности, мада се између њих често може повући заједнички именитељ. Према гледању на различитост вредности и историјски развој морала постоје морални релативизам, морални апсолутизам и морални универзализам.

Морал и обичај

Обичај је најстарија форма регулисања друштвених односа и понашања. У почетним фазама развоја људског друштва, бројна правила понашања су настајала стихијски, а у вези са анимизмом, култом и магијом. Та понашања, односно обичаји, временом су изгубили на својој сврсисходности или се, једноставно, заборавило зашто су успостављени, а прерасли су у моралне норме.[8] Пример за то је руковање; некада се то радило како би се показало другој страни да у руци нема оружја. Данас за тим не постоји потреба, али је обичај задржан.[9]

Морал и право

Због потребе да се регулисање понашања људи не препушта стихији, држава одређује друштвене правно-политичке норме, чије непоштовање санкционише. Ове норме се садржински разликују од моралних. Исто тако, морална дужност и правна обавеза нису увек у складу и због тога што правна радња може да буде исправна, али не мора да буде морална. Дешава се и да је правна норма на вишем етичком нивоу у односу на одређени морални систем. Оно што је слично је да се санкција за прекршај моралних норми углавном изражава као реакција друштва. Ипак, санкције за прекршај правних и моралних норми се разликују.[8] Морална санкција може бити индивидуална (унутрашња, рецимо грижа савести), о којој је говорио и Имануел Кант[9] и друштвена (спољашња; презир, па чак и искључење из друштва). Међутим, правим моралним чином се сматра онај који је почињен из моралних побуда, а не из страха од санкција или због стицања већег угледа или чак славе.[9]

Морал у историји

Види још

Референце

  1. ^ Long, A. A.; Sedley, D. N. (1987). The Hellenistic Philosophers: Translations of the Principal Sources with Philosophical Commentary. 1. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 366—67. ISBN 978-0521275569. 
  2. ^ Stanford University (2011). „The Definition of Morality”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Приступљено 22. 3. 2014. 
  3. ^ Antony Flew, ур. (1979). „golden rule”. A Dictionary of Philosophy. London: Pan Books in association with The MacMillan Press. стр. 134. ISBN 978-0333262047. »The maxim 'Treat others how you wish to be treated'. Various expressions of this fundamental moral rule are to be found in tenets of most religions and creeds through the ages, testifying to its universal applicability.« 
  4. ^ Walter Terence Stace argued that the Golden Rule is much more than simply an ethical code. He posits that it "express[es] the essence of a universal morality." The rationale for this distinction occupies much of his book The Concept of Morals (1937). Stace, Walter T. (1937). The Concept of Morals. New York: The MacMillan Company; reprinted by Peter Smith Publisher Inc, January 1990. стр. 136. ISBN 978-0-8446-2990-2. 
  5. ^ Johnstone, Megan-Jane (2008). Bioethics: A Nursing Perspective. Confederation of Australian Critical Care Nurses Journal. 3. Elsevier Health Sciences. стр. 102—03. ISBN 978-0-7295-3873-2. PMID 2129925. 
  6. ^ Superson, Anita (2009). The Moral Skeptic. Oxford University Press. стр. 127—59. ISBN 978-0-19-537662-3. 
  7. ^ „Amorality”. Dictionary.com. Приступљено 2010-06-18.  "having no moral standards, restraints, or principles; unaware of or indifferent to questions of right or wrong"
  8. ^ а б в г д ђ e-learning: „Појам морала и етике“, аутор: Јелена Живковић[мртва веза], Приступљено 13. 4. 2013.
  9. ^ а б в Митровић, М. & Петровић, С. (1994) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд

Литература

Спољашње везе