Србија

За друга значења, погледајте Србија (вишезначна одредница).
За другу употребу, погледајте страницу Република Србија.
Република Србија
Flag of Serbia.svg
Coat of arms of Serbia.svg

Крилатица:
Само слога Србина спасава
Химна:
Боже правде
{{{alt}}}
Главни град Coat of Arms Belgrade.png Београд
44°48′N 20°28′E / 44.800° СГШ; 20.467° ИГД / 44.800; 20.467Координате: 44°48′N 20°28′E / 44.800° СГШ; 20.467° ИГД / 44.800; 20.467
Највећи град Београд
Службени језик српски1
Владавина
Облик државе Парламентарна република
 — Председник Томислав Николић
 — Председник Владе Александар Вучић
 — Председник Народне скупштине Маја Гојковић
Историја
Стварање и независност
 — Оснивање Србије 626.
 — Проглашење краљевине 4. јануар 1217.
 — Проглашење царства 16. април 1346.
 — Први српски устанак 15. фебруар 1804.
 — Други српски устанак 23. април 1815.
 — Први српски устав 15. фебруар 1835.
 — Међународно признање 13. јул 1878.
 — Оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембар 1918.
 — Одвајање Црне Горе од СЦГ 3. јун 2006.
Географија
Површина
 — укупно 88.361 km2(113)
 — вода (%) 0,13
Становништво
 — 2015. 7.095.383 (без КиМ) [1](102)
 — 2011. 9.024.734 (са КиМ) (92)
 — густина 92/km2(107)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2010
 — укупно 79.940[2] (80.650)[3] милиј. $(75.)
 — по глави становника 10.830[4] $(74.)
ПХР (2012) Раст 0.769[5](64.) — висок
Валута српски динар2
 — код валуте RSD
Остале информације
Временска зона UTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен .rs3
.срб
Позивни број +381

1 У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо, док су у Војводини званични и мађарски, словачки, румунски, русински и хрватски; на Косову и Метохији и албански;
2 На Косову и Метохији и евро;
3 До 30. марта 2010. године .yu.

Србија, или званично Република Србија, континентална је држава која се налази у јужној Европи,[6] већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију.[7] Главни град је Београд. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска).

Србија је од завршетка Првог светског рата била оснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори Државна заједница је престала да постоји и Република Србија је, на основу Уставне повеље наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија.[8] Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) су прогласиле независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу. Такође је званичан кандидат за чланство у Европској унији и војно неутрална држава, а има и статус земље посматрача у Организацији Уговора о колективној безбедности.

Садржај

Етимологија

Према званичној историографији назив Србија се први пут помиње код Грка средином 10. века, и то најпре као Σερβλία (Сервлија, Серблија), а затим и Σερβια (Сервија, Сербија), што значи земља Срба.[9] У истом веку, арапски путописац Масуди ову земљу назива Сарабин, а њене становнике Сараби.[10] Срби међутим пре овог, своју домовину су једноставно називали Српске земље.

Етимологија титуларног народа Срба, је много више загонетнија. Сличан етноним се појављује код неких древних народа много векова пре Христа, али званична наука, у већини случајева, не налази њихову директну повезаност са словенским Србима. Постоје многе теорије о настанку имена Срби, а највероватније је да је оно изведено из старе словенске речи са кореном серб, што значи исто.[11] Друге теорије корен речи проналазе у индоевропској речи сер- што значи: пазити, штитити, а из које је и изведеница у латинском servare: (о)чувати, стражарити, заштити, (п)осматрати.[12]

Географија

Главни чланак: Географија Србије

Положај

Ушће Саве у Дунав код Београда

Србија се налази на Балкану — региону југоисточне Европе (око 75% територије) и у Панонској низији — региону средње Европе (око 25% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.397 km, од чега је 1.717 km сувоземних и 680 km речних.[13] Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 122 km, Босна и Херцеговина 391 km, Бугарска 371 km, Хрватска 315 km, Мађарска 166 km, Република Македонија 252 km, Црна Гора 236 km, Румунија 544 km.[13]

Рељеф

Северни део Републике заузима равница (види: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 m надморске висине,[13] а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 m.[13] Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском,[14] на ушћу Тимока у Дунав, на 28-36 m надморске висине.[15] Делиблатска пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. У њој је клима полустепска, налази се у јужном Банату и једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости.

  • Највиша тачка: Ђеравица, Проклетије (2.656 m).
  • Најнижа тачка: Ушће Тимока у Дунав (28 m).
  • Највеће језеро: Ђердапско језеро (163 km²).
  • Најдужа река: Дунав (587,35 km).
  • Највећи град: Београд (1.659.440 ст.)
Главни чланак: Планине Србије
Југозападне падине Суве планине.
Голија, поглед на језеро Тичар.

Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од запада ка истоку протеже се од босанско-херцеговачке до бугарске границе.

Планине Србије се деле на:

Највиши врхови Србије су:

Врх Висина Планина
Ђеравица 2.656 m Проклетије
Црни Врх 2.585 m Шар планина
Гусам 2.539 m Проклетије
Богдаш 2.533 m Проклетије
Жути Камен 2.522 m Проклетије
Љуботен 2.498 m Шар планина
Ветерник 2.461 m Копривник
Црни Крш 2.426 m Проклетије
Хајла 2.403 m Хајла
Горње Подунавље код Апатина, једна од преосталих мочвара.

Панонска низија представља веома значајну област Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунава и Саве. Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу” ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре. Острвске планине представљају остатке спуштеног дела старе масе тј. унутрашњих Динарида. Протежу се од запада према истоку. Изграђене су од стена различите старости: палеозојских шкриљаца, мезозојског кречњака итд. Падине Фрушке горе и Вршачких планина изграђени су од органских неогених седимената и плеистоцених наслага леса.

Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеан Тетис, чијим повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије”. За просторе ове регије особена је црница (или чернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв. деградирани чернозем, као и плодно алувијално тло и гајњаче.

Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево и Пожаревац. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а највише се гаје од воћа: шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње, вишње, кајсије, брескве; од поврћа: купус, пасуљ, парадајз и паприка; од житарица: кукуруз, пшеница, раж, јечам; од индустријских биљака: сунцокрет, шећерна репа, хмељ, мак. Најзначајнија пољопривредна производња је производња винове лозе и производња вина.[16]

Воде

Реке и речни сливови у Србији

Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 km² тј. 92,4 %[17]), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 km.[18] Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке: Сава (206 km), Тиса (168 km) и Бегеј (75 km), а делимично су пловне Велика Морава (3 km од 185 km) и Тамиш (3 km од 118 km).[13] Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200 km, су[13]: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 km² тј. 5,4 %[17]) које теку ка Јадранском мору. Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговиштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944 km² тј. 2,2 %).[17] Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km, од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km.[13] Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Канал Дунав—Тиса—Дунав, према називима река које повезује.

Већина језера у Србији је полигенетског порекла,[19] а највеће међу њима је Ђердапско језеро, површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²),[13] које је по настанку вештачко-акумулационо језеро, направљено преграђивањем Дунава. Друга већа вештачка језера у Србији, са површином већом од 10 km², су[13]: Власинско језеро (на реци Власини, 16 km²), Перућац (на реци Дрини, 12,4 km²) и језеро Газиводе (на реци Ибру, површине 11,9 km²). Највећа природна језера су Палићко језеро површине 5,6 km² и Бело језеро површине 4,8 km², која се налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије, јављају се глацијална језера, попут Ђеравичког на Проклетијама или језера на Шар-планини,[19] док се на крајњем северу јављају, иначе ретка[19], еолска језера, Палићко (5.6 km²) и Лудошко.[19] Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: крашка (Жагубичко врело) и речна језера (Русанда, Царска бара), док су тектонска језера, која су постојала у прошлости, током времена нестала. У неким пећинама Србије, јављају се подземна тј. пећинска језера, каква су на пример, језера у Раваничкој пећини.

Највиши водопад у Србији је Копрен на Старој планини североисточно од Пирота. Висок је 103,5 m и састоји се од неколико каскада, са просечним падом од 56,4 степена.[20] Други по висини је Јеловарник (71 m) на Копаонику,[21] који сачињавају три узастопне каскаде, а трећи је Пиљски на Старој планини (64 метра).[22] Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је Ђердап на Дунаву[21], док је највеће речно острво Србије Острово у Дунаву код Костолца, површине 60 km².[21]

Клима

Климатски дијаграм Београда

Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу, умереноконтинентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је –39,5 °C (13. јануара 1985. у насељу Карајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9 °C (24. јула 2007. у Смедеревској Паланци).[23] Просечна годишња температура у Србији је: 10,9 °C (предели испод 300 m надморске висине), 10 °C (300—500 m), 6 °C (1000—1500 m), 3 °C (изнад 1500 m).[23] Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.

Најзначајнији ветрови Србије су:

  • кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
  • северац (хладан и сув северни ветар)
  • моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
  • јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
  • југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)

Флора и фауна

Обични рис је у Србији законом заштићена врста, услед малобројне популације, редован лов на риса није дозвољен.

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти.

Фауна Србије је доста разноврсна, што значи да је велики број животињских врста које су регистроване на територији Европе присутно и у Србији. По прецизном попису — чак 43,3%. Подаци кажу да се у водама и око њих налази 110 врста риба и 20 врста водоземаца, да на територији Србије живи најмање 45 врста гмизаваца, око 260 врста птица гнездарица и 94 врсте сисара.[24] Најчешће врсте дивљачи на које се може наићи у Србији су европски јелен, јелен лопатар, срна, дивокоза, муфлон, дивља свиња, медвед, куна златица, куна белица, јазавац, веверица, обични пух, зец, ласица, вук, обични рис, шакал, риђа лисица , ракунолики пас и твор. Остале животињске врсте које настањују Србију су јежеви, гуштери, змије, као и разни инсекти попут лептира.

Србију насељавају и следеће врсте дивљих птица: врабац, славуј, кос, дрозд, сива чапља, дивља гуска, дивља патка кржуља, дивља патка риђоглава, јастреб кокошар, лештарка, јаребица камењарка, пољска јаребица, препелица, фазан, лиска црна, шумска шљука, голуб гривнаш, голуб пећинар, голуб дупљаш, гугутка, грлица, сојка (креја), гачац, сива врана и сврака.

Многи канали, природна и вештачка језера одличан су потенцијал за разноврсност рибљег фонда. У најчистијим водама могу се пронаћи поточни и речни ракови, а уобичајено се на различитим локацијама пеца кечига, шаран, поточна и језерска пастрмка, смуђ, штука и велики број врста беле рибе.

Главни чланак: Шуме у Србији
Липовичка шума се простире на северу Шумадијског побрђа, лежи на Ибарској магистрали око 25 km југозападно од Београда.

Некада је Шумадија са разлогом носила то име, због густих и непроходних шума које су се у њој налазиле. Ретко ко би разумео жалбе путника из прве половине 19. века да су се са великим потешкоћама пробијали кроз изузетно густе и непроходне шуме Кнежевине Србије. Те жалбе су биле оправдане, и на нашим прецима је одговорност што су дозволили уништавање шума. Ни ситуација око нас није боља.[25] Србија има 2 000 000 хектара шума и оне годишње произведу око 8 000 000 тона кисеоника. У Србији се годишње сагори 4 000 000 тона огревног дрвета што значи да је допринис Србије светском билансу угљен-диоксида око 6 000 000 тона годишње.[25]

На нашим просторима има много различитих врста шума. Ако знамо да на овим просторима живи око 50 различитих врста високог дрвећа, и да готово свака та врста на одређеним местима изграђује своју шуму, можемо замислити колико су разноврсни шумски екосистеми.[26] Веће шуме у Србији: Кошутњак, Молинска шума, Шалиначки луг, Липовичка шума, Валмиште, Бојчинска шума и друге.

Национални паркови

За више информација погледајте: Национални паркови Србије

У Републици Србији постоји пет националних паркова:

Име Основан Површина (ha) Мапа Слика
Национални парк Ђердап 1974. 93.968
Национални парк Ђердап на мапи Србије
Национални парк Ђердап
IronGate.jpg
Национални парк Копаоник 1981. 11.810
Национални парк Копаоник на мапи Србије
Национални парк Копаоник
Smrce na Kopaoniku.jpg
Национални парк Тара 1981. 22.000
Национални парк Тара на мапи Србије
Национални парк Тара
Planina tara.jpg
Национални парк Шар-планина 1986. 39.000
Национални парк Шар-планина на мапи Србије
Национални парк Шар-планина
Šar Mountains, view from the Republic of Macedonia.jpg
Национални парк Фрушка гора 1960. 25.393
Национални парк Фрушка гора на мапи Србије
Национални парк Фрушка гора
Fruska Gora.JPG

Резервати природе

За више информација погледајте: Резервати природе Србије и Седам српских чуда
Кањон Увца.

У Србији је издвојено и законом заштићено око 463 резервата и природних добара, највише специјалних и строгих, а значајан део односи се и на научно-истраживачке и опште.[27] Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени искључиво очувању природног фонда и научно-истраживачком раду и посматрању. Специјални резервати имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум, а на основу намене могу се издвојити хидролошки, орнитолошки, геолошки, ихтиолошки, палеонтолпошки и др.

Специјални резервати природе
Обедска бара се налази у југоисточном Срему и простире на површини од 9820 хектара, а заштитна зона на 19.611 хектара.

Историја

За више информација погледајте: Историја Србије
Овај чланак је део серије о историји Србије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Праисторија

За више информација погледајте: Праисторија на тлу Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају из времена последњег глацијала, око 40.000. године пре н. е.[28] Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца.[28]

Лепенски Вир: Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисторијских култура,[28] културу Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума пре н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Фигурина из Винче, данас у Британском музеју

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча — Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету.[29] Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...).[30]

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године пре н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта.[28] Између 1200. и 1000. п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пре н. е. (период од 1125. до 750. п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана).

За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска,[28] који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Стари век

За више информација погледајте: Историја Србије у старом веку
Феликс Ромулијана - царска палата.

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем 3. века пре н. е, сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током илирско-римских и македонско-римских ратова, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV FlaviaСингидунуму, данашњем Београду) и VII ClaudiaВиминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом територијалном врхунцу.[28]

Упади варварских племена из средње Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северозападни део Србије) припали Западном римском царству.

Средњи век

Средином 5. века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим десетлећима 6. века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

За више информација погледајте: Насељавање Срба на Балканско полуострво
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Српске кнежевине на Балкану

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима Између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу.[31][32] Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.

Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Прабугари, који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем 8. века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини 9. века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених каном Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син кана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са дванаест угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство,[а] а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску.[31] Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти.[31] Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Константинопољ као ратни трофеји.[31] Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требало да буде постављен за новог кнеза.[31] Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу.[31] Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској.[33] Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник.[31] Средином 10. века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у Летопису Попа Дукљанина, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине 10. века.

Темнићки натпис са краја X или почетка XI века, пронађен код Варварина

Неколико десетлећа касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије.[33] Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило.[33] После продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина.[33] Почетком 11. века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти.[33] Већ 1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор.[34] Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом.[34] Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019. године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три десетлећа касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају дукљанског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Главни чланак: Рашка
Границе краљевине Зете у доба краља Бодина

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 10831112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Угарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог 12. века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.

Раздобље династије Немањић

Велики жупан Стефан Немања родоначелник династије Немањић

Против великог жупана Тихомира ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредна три десетлећа водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Приморје, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епархије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ

Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела експлоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара.[35] Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Републике Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч. Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак 14. века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског споразума, којим је Драгутин 1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка”.

После Немањића

Битка на Косову, Адам Стефановић

Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у бици на Косову пољу.

Стефан Лазаревић као османски вазал је предводио српске помоћне одреде у бици код Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота 1402. чиме Србија постаје деспотовина. У време његове владавине у Србији се развија Ресавска школа средњовековне књижевности.

Турци су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године, за време владавине познатог османског султана Мехмеда II.

Срби су на подручју данашње Војводине присутни од средњег века под влашћу Угарске. У 15. и 16. веку су на подручју Срема, Баната и Бачке поседе имали српски деспоти. У 16. веку су Срби на подручју данашње Војводине формирали две краткотрајне државне творевине, првом од њих је владао самозвани цар Јован Ненад, а другом војвода Радослав Челник.

Османска владавина

За више информација погледајте: Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине.

1594. године су Срби у Банату подигли велики устанак против османске власти, који се завршио поразом.

Сеоба Срба, слика Паје Јовановића.

Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву.

Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Модерна Србија

Српска револуција

За више информација погледајте: Српска револуција
Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико десетлећа.

Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда”.[36] Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћ између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.

Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.

Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне служне и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.

1808. година је прошла без већих окрашаја, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).

Поход Наполеона на Русију је принудио једног савезника Срба да оконча рат са Турском. Русија је 1812. године склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиром Хурсид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена да краја октобра 1813. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.

Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. У Такову 23. априла 1815. је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против турске власти. Устаници су водили борбу само против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.

Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.

Кнежевина Србија

За више информација погледајте: Кнежевина Србија
Кнез Милош Обреновић

Кнез Милош Обреновић је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова сазвао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први модерни српски устав и први устав на Балкану. Сретењски устав је био врло либералан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под спољним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

Априла 1841. јужно од Кнежевине Србије избила је безуспешна Нишка буна против турске власти.

Последње османске трупе су 1867. године напустиле Кнежевину Србију, а кнез Михаило добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје дефакто независна. После устанка у Херцеговини 1875. Србија објављује рат Турској 28. јуна 1876. и до 1878. успева да ослободи југоисточну Србију. Коначним актом Берлинског конгреса - Берлински споразум - Србија је 13. јула 1878. добила међународно признање.

Срби у Хабзбуршкој Монархији

За више информација погледајте: Војна крајина и Историја Војводине

Срби у Хабсбуршкој Монархији су средином 19. века имали крунску земљу унутар Аустријске царевине под именом Војводство Србија и Тамишки Банат.

Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство.[37] А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Током хабзбуршке управе, Срби су, на основу српских привилегија, уживали народну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије, а остварили су и црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије. Током револуције 1848. године, Срби су формирали аутономну Српску Војводину, да би 1849. године била формирана једна посебна хабзбуршка крунска област названа Војводство Србија и Тамишки Банат. Ова област је укинута 1860. године.

Распадом Хабзбуршке монархије (Аустроугарске) 1918. године, Срби са подручја данашње Војводине улазе у састав Краљевине Србије, а потом и новоформираног Краљевства Срба и Хрвата и Словенаца, касније названог Краљевина Југославија.

Краљевина Србија

За више информација погледајте: Краљевина Србија

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књежевом прокламацијом 7. марта 1882. године

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. до 1918. године. У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.

Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долазе Карађорђевићи, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима (Стара Србија). Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела великој победи Савезника у Првом светском рату.

Већина народа у Црној Гори је преко велике Народне скупштине у Подгорици 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом.

Краљевина Србија је као независна држава престала је да постоји 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић.

Југословенске државе

Такође погледајте: Југославија

После 1918. Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, преименованог 1929. у Краљевина Југославија.

Србија под немачком окупацијом и период после рата до данас

У Другом светском рату, територија данашње Србије је била под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске профашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска, док је у Србији владала Влада народног спаса под генералом Недићем до 1944. године. У Србији су током окупације постојала два супротстављена покрета који су се борили за власт у послератној Југославији: Народноослободилачка војска Југославије и Југословенска војска у отаџбини. Устанак против окупатора избио је у лето 1941.

Током Другог светског рата забележена су велика страдања српског народа. Процењује се да је страдало преко милион и по припадника свих народа, међу којима је највише било Срба.

Непосредно после рата, 1945, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом Титом. Исте године 29. новембра прогласом републике држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. уставним променама променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Уставом СФРЈ из 1974. године покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су далеко већу аутономију и права него што су имала раније, добиле су државна и партијска председништва.

Јануара 1990. на четрнаестом конгресу долази до распада до тада владајућег Савеза комуниста Југославије.

Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном ГоромСавезну Републику Југославију.

2000. долази до смене Социјалистичке партије Србије са Демократском опозицијом Србије на септембарским савезним изборима и децембарским републичким изборима чиме долази до политичке транзиције.

Од 2003. уставном повељом Србија је саставни део Државне заједнице Србије и Црне Горе. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност.

Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава (као наследница Србије и Црне Горе).

Дана 8. новембра 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Устав Републике Србије.

Политички систем и уставно-правно уређење

Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.[8]

Политика Републике Србије функционише у оквиру парламентарне демократије, тачније као парламентарна република. Власт је подјељена на три гране и то:[8]

Политичка ситуација

Садашњи председник Републике Србије је Томислав Николић који је победио у другом кругу председничких избора 2012. године.

После ванредних парламентарних избора одржаних 24. априла 2016., Србија је 11. августа 2016. добила коалициону Владу листе окупљене око Српске напредне странке и листе окупљене око Социјалистичке партије Србије на челу са председником Владе Александром Вучићем.

Тренутни председник Народне скупштине Републике Србије је Маја Гојковић из СНС-а.

Народна скупштина Републике Србије је 26. децембра 2007. године усвојила Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије којом је проглашена „војна неутралност Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању”.[38]

Спољни односи

За више информација погледајте: Спољни односи Србије

Залаже се за приступање Европској унији, статус кандидата је добила 2012.

Србија је чланица Организације уједињених нација (ОУН), Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Савета Европе (СЕ), НАТО програма Партнерство за мир, Међународне организације за миграције и Организације за црноморску економску сарадњу и многих других међународних организација. Има статус посматрача у Светској трговинској организацији и у ОДКБ.

Државни симболи

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине СрбијеБоже правде”, уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба Обреновића из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано са лева на десно на плавом пољу стоји и мали грб Србије.

Војска

Главни чланак: Војска Србије
Гарда, једна од најелитнијих јединица Војске Србије.

Војска Србије (скраћено ВС) је оружана формација Републике Србије. Званично је створена 8. јуна 2006. године уредбом Народне Скупштине Републике Србије. Настала је након проглашења независности Црне Горе од оних делова Војске Србије и Црне Горе који су се налазили на територији Србије.

По Уставу Републике Србије, Војска Србије је оружана сила Републике Србије намењена за одбрану земље од оружаног угрожавања споља, као и за извршавање других мисија и задатака, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије се може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.

Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра.[39]

Војска Србије је организована[40] на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу, у команде јединице и установе. Начелно је чине видови, родови и службе. Видови Војске Србије су: Копнена војска и Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана. Принцип организовања је хибридни, с измешаним елементима видовског, под једним главним штабом и с елементима поделе на оперативне групације и службе.

Правосуђе

За више информација погледајте: Правни систем у Републици Србији
Зграда Врховног касационог суда

Устав Србије одређује да су судови самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.

Судска власт припада судовима и независна је од законодавне и извршне власти. Судске одлуке се доносе у име народа и заснивају се на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку. Свако је дужан да поштује извршну судску одлуку.

Судови републичког ранга: Уставни суд, Врховни касациони суд, Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд

Судови опште надлежности:

  • Основни судови — за територију града, односно једне или више општина
  • Виши судови — за подручје једног или више основних судова
  • Апелациони судови — за подручје више виших судова
  • Врховни касациони суд

Судови посебне надлежности:

  • Привредни судови — за територију једног или више градова, односно више општина
  • Привредни апелациони суд — непосредно виши суд за привредне судове
  • Прекршајни судови — за територију града, односно једне или више општина
  • Прекршајни апелациони суд — непосредно виши суд за прекршајне судове
  • Управни суд

Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.

Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији, који је непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе судове.

Апелациони суд је непосредно виши суд за више судове и основне судове.

Виши суд је непосредно виши суд за основне судове када је то одређено законом.

Напомена: нови систем уређења судова примењује се од 1. јануара 2010.

Административна подела

Мапа Републике Србије са аутономним покрајинама.

Због велике етничке, културне и економске неуједначености, а у циљу задовољења и лакшег остваривања права човека и грађанина, на територији Републике Србије формиране су две аутономне покрајине:

Ове покрајине имају јасно утврђене надлежности и за свој рад су одговорне републичкој власти.

Напомена: До формирања статистичких региона у Србији 2009. године, део територије Републике Србије који се налазио изван подручја аутономних покрајина називао се колоквијално ужа Србија. Ужа Србија није представљала посебну административно-управну јединицу, већ је била под непосредном управом државе. Уставом из 1990. територија Републике је јединствена и недељива. На истом становишту је и Устав из 2006. године.

Градови

Главни чланак: Градови у Србији

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167[41] насеља.

Градови у Србији су територијалне јединице утврђене Законом о територијалној организацији Републике Србије,[42] која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника.

Ако постоје економски, географски или историјски разлози град може бити и територијална јединца са мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме предвиђене законом.

Територија за коју се образује Град, представља природну географску целину, економски повезан простор који поседује изграђену комуникацију међу насељеним местима са седиштем града као гравитационим центром.

На територији Србије службено постоји 26 Града, док главни Град Београд има посебан статус. Службени градови су:

Док су Београд, Нови Сад, Ниш, Врање и Пожаревац своју територију поделили на 2 или више градских општина, остали градови су организовани као јединствена јединица локалне самоуправе.

Окрузи

Подела Републике Србије на округе
За више информација погледајте: Административна подела Србије

Територија Србије је подељена на 29 управних округа и територију града Београда, управни окрузи су облик деконцентрације власти тзв. деаташирани центри, на челу управног округа налази се начелник, који нема велике надлежности, али је одговоран Влади за спровођење прописа Владе на подручју округа, практично он има положај емисара, но његове надлежности су знатно веће у случају великих несрећа или елементарних непогода. Округ се састоји од неколико јединица локалне самоуправе — општина (комуна), које за разлику од округа представљају вид децентрализације власти, и као такве имају своје оригинерне приходе и органе локалне власти.

Управни окрузи нису облик локалне самоуправе нити део територијалне организације Републике Србије, већ начин обављања државне управе. Према Закону о државној управи[43] је одређено да се управни округ образује ради вршења послова државне управе изван седишта органа државне управе.

Уредбом Владе Републике Србије, од 29. јануара 1992. године, одређени су послови државне управе које министарства обављају изван својих седишта у окрузима као подручним средиштима државне власти. Према уредби Владе Србије из фебруара 2006. године окрузи мењају име у управни окрузи.[44]

Статистички региони

Подела Републике Србије на статистичке регионе.
За више информација погледајте: Статистички региони Србије

У фебруару 2010. године, скупштини Србије предложен је закон којим је формирано пет статистичких региона на територији Србије.[45] Статистички региони Србије су:

Становништво

Етнички састав у насељима по попису становништва у 2011. године.

Према попису из 2002. године, који није извршен на целој територији Републике Србије, јер није извршен на југу Србије, у АП Косово и Метохија, пописани део територије Републике Србије имао је 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.

Проценат писменог становништва је 97,8%.[46] (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).

Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 75,3 године (мушкарци 71,25; жене 77,1).

Према попису из 2011. године, који ни овог пута није спроведен на територији Косова и Метохије, а није обухватио ни Албанце са југа Србије који су га бојкотовали, број становника Србије без Косова и Метохије износио је 7.186.862. Тај број представља пад од 311.139 пописаних у односу на претходни попис из 2002.

Према одвојеном косовском попису, који није спроведен на Северном Косову, на Косову су 2011. живела 1.733.872 становника.

Процењује се да на југу Србије живи још око 36.000 Албанаца који нису учествовали у попису, а да на Северном Косову живи још око 68.000 становника.

Народи и националне мањине

Срби чине већину од 83,32% становништва, следе Мађари 3,53%, Роми 2,05%, Бошњаци 2,02%, Хрвати 0,80%, Словаци 0,73%, Црногорци 0,54%, Власи 0,49%, Румуни 0,41%, затим Југословени, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

Србија Централна Србија Београд Војводина
укупно % укупно % укупно % укупно %
укупно 7.186.862 100 3.595.613 100 1.659.440 100 1.931.809 100
Срби 5.988.150 83,32 3.193.067 88,80 1.505.448 90,72 1.289.635 66,75
Мађари 253.899 3,53 953 0,02 1810 0,10 251.136 13,00
Роми 147.604 2,05 77.888 2,16 27.325 0,01 42.391 2,19
Бошњаци 145.278 2,02 142.902 3,97 1.596 0,09 780 0,04
Хрвати 57.900 0,80 3.115 0,08 7.752 0,46 47.033 2,43
Словаци 52.750 0,73 325 0 2.104 0,12 50.321 2,60
Црногорци 38.527 0,53 6.484 0,18 9.902 0,59 22.141 1,14
Власи 35.330 0,49 34.978 0,47 182 0,01 170 0
Румуни 29.332 0,40 2.640 0,07 1.282 0,07 25.410 1,31
Југословени 23.303 0,32 3.066 0,08 8.061 0,48 12.176 0,63
Македонци 22.755 0,31 5.393 0,14 6.970 0,42 10.392 0,53
Муслимани 22.301 0,31 14.945 0,41 3.996 0,24 3.360 0,17
Бугари 18.543 0,25 15.866 0,44 1.188 0,07 1.489 0,07
Буњевци 16.706 0,23 65 0 172 0,01 16.469 0,85
Русини 14.246 0,19 73 0 245 0,01 13.928 0,72
Горанци 7.767 0,10 1.260 0,03 5.328 0,32 1.179 0,06
Албанци 5.809 0,08 2.306 0,06 1.252 0,07 2.251 0,11
Украјинци 4.903 0,06 283 0 418 0,02 4.202 0,21
Словенци 4.033 0,05 679 0,01 1.539 0,9 1.815 0,09
Немци 4.064 0,05 294 0 498 0,03 3.272 0,16
Руси 3.247 0,04 773 0,02 1.301 0,07 1.173 0,06
Остали 17.558 0,24 3.765 0,10 7.083 0,42 6.710 0,34
Регионална припадност 30.771 0,42 915 0,25 1.289 0,07 28.567 1,47
Неизјашњени и неопредељени 160.346 2,23 40.357 1,12 38.971 2,34 81.018 4,19
Непознато 81.740 1,20 43.221 1,20 23.728 1,42 14.791 0,76
Србија 2011.‍
Срби
  
5.988.093 83,32 %
Мађари
  
253.899 3,53 %
Роми
  
147.604 2,05 %
Бошњаци
  
145.278 2,02 %
Хрвати
  
57.900 0,80 %
Црногорци
  
38.527 0,53 %
Југословени
  
23.303 0,32 %
Албанци
  
5.809 0,08 %
остали
  
17.558 7,35 %

Језик

Такође погледајте: Српски језик
језички састав у насељима по попису становништва у 2011. године.

Службени језик је српски писан ћириличним писмом. На подручју АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског користе се и језици националних мањина мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински и албански.

Попис 2002 Попис 2011
укупно % укупно %
РЕПУБЛИКА СРБИЈА 7.498.001 100 7.186.862 100
Српски 6.620.699 88,30 6.330.919 88,09
Мађарски 286.508 3,82 243.146 3,38
Бошњачки 134.749 1,80 138.871 1,93
Нису се изјаснили и непознато 63.877 0,85 128.191 1,78
Ромски 82.242 1,10 100.668 1,40
Словачки 57.498 0,77 49.796 0,69
Влашки 54.818 0,73 43.095 0,60
Остали језици 83.775 1,12 39.463 0,55
Румунски 34.515 0,46 29.075 0,40
Хрватски 27.588 0,37 19.223 0,27
Бугарски 16.459 0,22 13.337 0,19
Македонски 14.355 0,19 12.706 0,18
Русински 13.458 0,18 11.340 0,16
Албански 63.835 0,85 10.040 0,14
Буњевачки - - 6.835 0,10
Руски 2.199 0,03 3.179 0,04
Црногорски - - 2.519 0,04
Словеначки 3.024 0,04 2.269 0,03
Немачки 2.279 0,03 2.190 0,03

Модалитет „Остали језици” садржи збирне податке за језике које мање од две хиљаде лица сматра својим матерњим (украјински, горански, кинески, чешки и сл.).

Модалитет „Нису се изјаснили и непознато” садржи збирни податак за број лица која нису желела да се изјасне, затим укупан број нечитких одговора, одговора који не представљају изјашњавање о матерњем језику (домаћи, људски, билингвиста, полиглота, ћирилица, нишки, лалински итд.) и укупан број неуписаних одговора.

Попис 2011. године није спроведен на територији АП Косово и Метохија, док је у општинама Прешево и Бујановац и делимично у Општини Медвеђа забележен смањен обухват јединица пописа услед бојкота од стране већине припадника албанске националне заједнице.[47]

Религија

Такође погледајте: Религија у Србији
Верски састав по општинама према попису из 2011. године.

Највећи број верника у Србији је православне вере (84,59%). За њима следе католици (4,97%), муслимани (3,1%), који су великом већином сунити, и протестанти (0,99 %), док су друге религије слабије заступљене. Становништво чини и 1,11% атеиста.[48]

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, што се у пракси и поштује, иако слобода вероисповести није остварена у потпуности. Примери овога су постојање две исламске заједнице у Србији и њихов међусобно напет однос, питање национализоване имовине верских заједница, као и спорадични напади на вернике, службенике и објекте мањих верских заједница.[49]

Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике, као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест (први дан Божића, Ускрс, крсне славе, Рамазанског и Курбаског бајрама и Јом кипура).[50]

Уредбом Владе Србије о организовању и остваривању верске наставе, од школске 2001/2002. године се као изборни предмет у свим основним и средњим школама Србије учи веронаука.[51] Постоји више врста верске наставе, која се иначе одвија кроз један час седмично — православна (катихизис), исламска, католичка, протестантска и јудаистичка (јеврејска). Осим похађања овог предмета, други избор је грађанско васпитање.

Генетика

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Србије су најзаступљеније следеће патрилинеарне ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома:[52]

Привреда

За више информација погледајте: Привреда Србије

Привреда на територији Србије се налазила у колапсу током 1990их. Просечна плата у децембру 1993. износила је 21 немачку марку (DM). Хиперинфлација, у укупном трајању од 24 месеца[53] је достигла врхунац у јануару 1994. године, када је просечна инфлаторна стопа износила 313.563.558, односно дневна стопа је износила 62,2%, на сат – 2, 03%. У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности ОУН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара.[54]

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара (види још: Пољопривреда Србије). Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама. Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе, Александровачка Жупа и део Метохије по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији.

Србија располаже са око 2 971 220 радно-способног становништва, са стопом незапослености од 22,4%.[55] Најнижа стопа незапослености забележена је у Београдском региону (17,9%), а највиша у јужне и источне Србије (27,3%).[56] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије).[7]

Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицама Европске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (1.094,2 милиона долара); Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) и Црна Гора (950,9 милиона долара).[57]

Енергетика

Главни чланак: Енергетика у Србији
Термоелектрана Никола Тесла је највећа термоелектрана у Србији
Хидроелектрана Бајина Башта

Највећи део енергије у Србији се производи у термо- и хидроелектранама, при чему се 25,4% производи у хидроелектранама, што је само 34 % од укупних инсталисаних електроенергетских потенцијала за производњу струје. Термоелектране у Србији раде на угаљ. Највећа термоелектрана у Србији је Термоелектрана Никола Тесла која са 14 блокова чини трећину производног потенцијала Електропривреде Србије и највећи је произвођач у југоисточној Европи.

Највећи произвођач нафте и гаса је компанија Нафтна индустрија Србије, која се налази у већинском власништву руске компаније Газпром њефта. НИС и Газпром њефт заједно са Републиком Србијом су планирали да направе српски део гасовода Јужни ток, али је тај пројекат стопиран.

Мада енергетски ресурси у Републици Србији нису у довољној мери истражени, познато је да Србија располаже енергетским потенцијалом у нафти, природном гасу, квалитетном угљу и нуклеарним минералним сировинама. Нафта и гас чине мање од 1%, а остало су различите врсте угља, од чега доминира нискокалорични угаљ (лигнит), у Колубарском, Костолачком, Ковинском и Косовско-метохијском басену. Експлоатација квалитетнијих врста угља (мрких и камених) се врши углавном јамским путем. Од већег значаја су рудници са подземном експлоатацијом угља у „Соко” (Сокобања[58]), „Рембас” (Ресавица[59]), Лубница[60] и „Штаваљ” (Сјеница[61]), уз могуће одржавање производње, до исцрпљења резерви у Боговини,[62] „Јасеновцу” (Крепољин[63]), Вршкој Чуки (Грљан[64]) и „Ибарским рудницима” (Баљевац[65]). Знатно увећање производње, могло би се постићи великим улагањима и савременијим техничко-технолошки приступ, те отварањем нових рудника у Мелници, Пољани, Ћириковцу и у оквиру Деспотовачког угљеног басена.[66]

Највеће резерве нафте и гаса откривене су на територији Војводине, а у мањем значају у Подунављу и Поморављу. Рудне појаве уљни шкриљци, најбоље су истражени у Алексиначком и Врањском басену, али за њих тренутно није обезбеђена економична технологија прераде.[66]

Чланом 267 кривичног закона Републике Србије забрањена је свака изградња нуклеарних постројења,[67] а Србија је шеста земља у свету која је уклонила високообогаћени уранијум са своје територије.[68] У складу са тим, систематска геолошка истраживања нуклеарних минералних сировина (урана и торијума) у новије време су прекинута.[66]

У погледу коришћења енергије ветра, Србија у односу на земље ЕУ касни око 20 година. Још према првој студији за потребе Електропривреде Србије из 2002. године, на територији Србије процењен је потенцијал енергије ветра на инсталисану снагу од око 1300 MW, а могућа годишња производња електричне енергије из ветра на 2.3 TWh.[69] Као најперспективније локације за изградњу електрана на ветар процењене су Миџор на Старој Планини, са просечном брзином од 7.66 m/s, Вршачки брег 6.27 m/s, Крепољин 6.18 m/s, Дели Јован 6.13 m/s, Јухор и Јастребац, као и области у долини Дунава, Саве и Мораве.[70] Ово кашњење у изградњи ветроелектрана, пружа Србији могућност да искористи више од две деценије искуства земаља са развијеном ветроенергетиком, као што су Данска, Немачка и Шпанија.[69]

Интензитет сунчевог зрачења на територији Србије се креће од 1,1 kWh/m²/дан на северу до 1,7 kWh/m²/дан на југу током јануара, а током јуна се интензитет креће од 5,9 до 6,6 kWh/m²/дан. Ови подаци указују на чињеницу да је потенцијал сунчевог зрачења у Србији за око 30% виши него у Средњој Европи, а интензитет сунчеве радијације међу највећим у Европи. Инсталациони потенцијали за фотонапонске системе до 2012. године износили су око 20 MW. Тренутно се осећа потреба за подстицањем научних институција да организују пројекте који обухватају основна и примењена истраживањаа, чији се резултати могу користити у фотонапонској технологији, као и упознавањем шире јавност са садржајем нових уредби о повлашћеним произвођачима електричне енергије и подстицајним откупним ценама електричне енергије произведеним у таквим система.[71]

Енергетски потенцијал биомасе у пољопривреди процењује се у ратарству на око 3 милиона тона, а у воћарству и виноградарству око 1,1 милион тона. Постоји и могућност гајења тзв. енергетских шума на око 200.000 хектара необрађеног земљишта, на којем би се могле засадити брзорастуће шуме (топола) и остварити приноси између 3 и 4 милиона тона дрвне биомасе, које би се даље користиле у енергетске сврхе. Употреба биомасе до сада је нашла примену у загревању домаћинстава, коришћењем брикета и палета од биомасе.[72] Употреба биомасе, дрвних отападака и пољопривредних култура за сагоревање и производњу струје постаје све популарнија,[73] али тренутно за њихову широку примену нема довољно инвестиција.[74]

Пољопривреда

За више информација погледајте: Пољопривреда Србије
Плодна поља у Војводини (Бачка)

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара.[75] Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70 одсто укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30 одсто под шумама.

Клима је умерено-континентална, а просечна температура у току године износи 11 до 12 степени Целзијуса. Просечна температура у јануару је од минус један до плус један степен, а у јуну 22 до 23 °C. Просечна годишња количина падавина износи 600 до 800 mm у равничарским пределима, а у планинским од 800 до 1.200 mm.

Повољни природни и климатски услови поспешују развој пољопривреде. Равничарски региони Војводине, Косова Поља, Метохије, Поморавља, Посавине, Тамнаве, Крушевачког и Лесковачког поља погодни су за механизовану ратарску и повртарску производњу.

Брдовити и брежуљкасти предели повољни су за развој воћарске, виноградарске и сточарске производње. Брдско-планинско подручје Златибора, Рудника, Старе планине, Копаоника и Шар-планине су погодни за развој овчарства, говедарства и шумарства.

У Републици Србији има укупно 1.305.426 пољопривредника који чине 17,3 одсто укупне популације.

Саобраћај

Главни чланак: Саобраћај у Србији
Ауто-путеви у Србији:
  завршени
  у изградњи (2015)
  планирани
Аеродром Никола Тесла у Београду матично чвориште националног авио-превозника Ер Србија

Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Путна мрежа Србије има 40.845 km, од тога су око 5.500 km путеви првог реда. У мрежи је 498 km ауто-пута под наплатом путарине и 136 km полуауто-путева под наплатом путарине.[76]

Железнице Србије А. Д. обављају главну делатност промета роба и путника на националној мрежи пруга. Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски).[77]

Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички европски коридор 10 (ауто-пут A1, СуботицаБеоградНишПрешево; са својим краковима ауто-пут A4 Ниш — Димитровград као и ауто-пут A3 Шид — Београд). Коридор је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, те спајао Блиски исток и средњу Европу.

Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Велика Морава и Тиса, као и канал Дунав—Тиса—Дунав.

Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром Никола Тесла у Београду, аеродром Кοнстантин Βелики у Нишу, аеродром Слатина у Приштини и аеродром Морава у Краљеву.

Туризам

Главни чланак: Туризам у Србији

Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990—2000. године међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%). То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова. У 2016-тој Србију је посетило 2,753,591 туриста од тога 46,54% страних који их је било за 13,22% више у односу на претходну годину. Највећи број страних туриста долази из земаља Балкана.[78]

Сеоски туризам се у Србији третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности). У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство).

Такође, у Србији су развијени и бањски, планински и урбани (градски) туризам.[79]

Туристички центар „Сунчани врхови” на Копаонику је један од највећих туристичких центара у Србији.
Ђавоља варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије.