Срби муслимани

Иди на навигацију Иди на претрагу

Срби муслимани су припадници српског народа исламске вјероисповијести.

Као специфична етнорелигијска заједница у оквиру српског народа, одликују се неговањем српских народних и исламских верских традиција. Почели су да настају крајем 14. века, када је међу Србима хришћанима дошло до првих појава појединачног прелажења у ислам.[1] Процес исламизације је добио на замаху током 15. века, упоредо са ширењем турске власти над српским земљама, а наствљен је и током наредних векова, попримивши знатне размере у појединим областима. Међу истакнутим Србима-муслиманима из тог раздобља посебно се истичу поједини припадници српског племства који су примили ислам и потом стекли високе положаје у Османском царству, као што су Ахмед-паша Херцеговић и Скендер-бег Црнојевић. Најпознатија личност у историји Срба-муслимана био је велики везир Мехмед-паша Соколовић. Примањем ислама уз специфично задржавање појединих српских народних традиција, већина Срба-муслимана је током раздобља османске власти успела да очува своју етничку и културну посебност у односу на владајуће Турке и суседне Албанце.[2]

Почевши од 19. века, када је дошло до успона националних покрета, међу муслиманима српског порекла у појединим областима почела су да се јављају нека специфична схватања о појединим идентитетским категоријама, што је довело до појаве првих замисли о етнификацији локалних, односно регионалних идентитета. Та појава је након 1878. године била вештачки подстакнута од стране аустроугарске окупационе управе у Босни и Херцеговини, која је активно радила на сузбијању националне свести међу тамошњим Србима-муслиманима у циљу стварања посебне "босанске" или "бошњачке" нације.[3] Иако је тај пројекат након пропасти Ауструоугарске (1918) изгубио званичну потпору, државне власти новостворене Краљевине Југославије су својом новопрокламованом идеологијом интегралног југословенства створиле простор за даљу диференцијацију "југословенских" муслимана у односу на српски национални корпус, за шта се активно залагао знатан део руководства тадашње Југословенске муслиманске организације (ЈМО).[4]

Слична политика је настављена и након стварања нове, социјалистичке Југославије, која је у раздобљу од 1961. до 1971. године спровела порцес озваничења посебне муслиманске нације. Након распада Југославије (1991—1992), појавила се замисао о трансформацији југословенских Муслимана у "Бошњаке". Та замисао је током 1993. и 1994. године озваничена у новоствореној "Републици Босни и Херцеговини", чиме је покренут процес бошњакизације, који се потом проширио и на друге државе. Упркос свим овим настојањима, значајан део Срба-муслимана успео је да очува свест о својој припадности српском народу.[5]

Употреба термина

Песник Осман Ђикић (1879-1912), Србин муслиман

Термин Срби-муслимани има неколико специфичних значења:

  • У историјским и компаративним религијским студијама користи се за означавање муслимана српског поријекла.
  • Коришћен је као национална одредница (Срби-мухамеданци, Срби-муслимани) у бившој Југославији.
  • Кориштен је у историјским студијама за идентификовање Османлија српског поријекла.
  • Кориштен је за муслиманско становништво у Санџаку (Рашка област) у Србији.[6]
  • Српски националисти га користе за све словенске муслимане из Босне и Херцеговине (данашњи Бошњаци), Санџака (данашњи Бошњаци и Муслимани) и Косова и Метохије (Бошњаци, Муслимани и Горанци).

Историја

С обзиром да су Срби били, и даље су, претежно православни хришћани, њихов први историјски значајан сусрет са исламом десио се у другој половини 14. вијека и обижељен је османском инвазијом на српске земље (почевши од 1371. године, а завршивши се почетком 16. вијека).[1] Тај период је обижељен првим таласом исламизације Срба: у неким областима, значајна мањина је напустила хришћанство и прешла у ислам, вољно или по потреби, под утицајем османских власти. Најзначајнији Срби муслимани су велики везири Османског царства Ахмед-паша Херцеговић, Мехмед-паша Соколовић, Сулејман-паша Мурветовић и покрајински намесници Скендер-бег Црнојевић[7] и многи други, а у новојој историји Омер-паша Латас.

Крајем 19. и почетком 20. века, јавља се низ књижевних стваралаца међу Србима-муслиманима, првенствено у областима Босне и Херцеговине.[8] Њихово национално усмерење је дошло до посебног изражаја након аустроугарске Анексије Босне и Херцеговине (1908). Најснажнији покрет међу Србима-муслиманима који су "истакли нацију испред вере" јавио се у Сарајеву и Мостару. У својим књижевним делима, српску националну припадност су између осталих истицали Осман Ђикић и Смаил-ага Ћемаловић.[9] У исто време, Срби-муслимани се укључују у покрет за ослобођење српског народа од турске власти, а међу њима се посебно истакао Хасан Ребац, који је као српски комита деловао у Старој Србији.[10]

Гајрет

Гајрет, од 1929. године познато и као Српско муслиманско просвјетно-културно друштво, било је културно друштво основано 1903. године које је промосисало српски идентитет међу словенским муслиманима у Аустроугарској (данашњој Босни и Херцеговини).[11] Организација је сматрала да су Муслимани Срби који немају националну свијест.[12] Виђење да су Муслимани Срби је вјероватно најстарија од три етничке теорије међу самим босанским муслиманима.[13] Друштво је забрањено у фашистичкој Независној Држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата.[14] Неки чланови су се придружили или сарађивали са југословенским партизанима, док су се остали придружили четницима.

Први свјетски рат

Муслимани су се придружили српској војсци током Првог свјетског рата.[15] Већином су то били муслимани који су имали српски идентитет, изјашњавајући се као Срби. За време балканских ратова јавља се као српски комита филозоф Хасан Ребац, родом из Мостара. Неки од значајних војника били су Авдо Хасанбеговић, Шукрија Куртовић, Ибрахим Хаџимеровић, Фехим Мусакадић, Хамид Кукић, који су се борили као српски официри добровољци на Солунском фронту.[16] Међу најактивнијим муслиманима који су били ангажовани у југословенској пропаганди на аустроугарске заборљенике исламске вјероисповијести били су А. Хасанбеговић, Азис Сарић, Ф. Мусакадић, Алија Џемиџић, Р. Куртагић, Асим Шеремета, Хамид Кукић и Ибрахим Хаџиомеровић.[17]

Краљевина СХС/Југославија

Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), готово сав српски народ се коначно нашао у границама јединствене државе, чиме су створени предуслови за слободну афирмацију свих делова српског народа, укључујући Србе-муслимане и Србе-католике. Међутим, приликом припрема за вршење првог пописа становништва, државне власти су одустале од пописивања етничке припадности. Током пописа који је спроведен 1921. године, прикупљени су само подаци о верској припадности и матерњем језику, с тим што је језик Срба и Хрвата третиран као јединствена категорија, чиме је онемогућено да се накнадним укрштањем података из поменутих категорија дође до јасне слике о бројности и територијалној заступљености поменутих народа и њихових верских подгрупа.[18] Слична методологија је примењена и приликом пописа који је спроведен 1931. године, тако да се ни након тог пописа није могла утврдити тачна бројност Срба-муслимана и Срба-католика. Услед непостојања пописних података о етничкој припадности становништва Краљевине СХС/Југославије, резултати оба пописа су постали предмет различитих тумачења и бројних политичких спорова у домаћој и страној јавности.[4]

Додатну потешкоћу за српски народ у целини, а самим тим и за Србе-муслимане и Србе-католике, представљала је идеологија интегралног југословенства, која је од стране државних власти промовисана у циљу стварања јединственог "југословеснког" народа, уз истовремено свођење српског, хрватског и словеначког народа на степен обичних "племена". Таква политика је посебно погодовала првацима Југословенске муслиманске организације (ЈМО), који су у политичком животу иступали као представници оног дела становништва који је био словенског порекла и муслиманске вероисповести. Истичући "југословенство" наспрам српства и хрватства, поједини прваци ЈМО су активно радили на стварању привида о етнорелигијској посебности тог дела становништва у односу на Србе и Хрвате. Иако је део српске политичке елите указивао на поменути проблем, државне власти су наставиле да воде политику "интегралног југословенства" која је првацима ЈМО омогућавала да се све више удаљавају од српства и хрватства.[4]

Иако је у раздобљу од 1918. до 1941. године живео у јединственој и слободној држави, српски народ се током тог периода суочио са новим изазовима (идеологија "интегралног" југословенства) који су успоравали и спутавали његов национални развој, што се веома негативно одразило на Србе-муслимане и Србе-католике, чији су интереси неретко били занемаривани од стране државних власти ради виших "југословенских" интереса. Таква неодговорна политика није остала без последица, које су у пуном биму постале видљиве тек током наредних периода.[4]

Други свјетски рат

Након избијања Другог светског рата у Југославији (1941) дошло је до тешког нарушавања међуетничких и међуверских односа, што је на многим подручјима довело до дубоких подела, међусобних сукоба и бројих злочина. На подручју Босне и Херцеговине, дошло је до успона Народноослободилачког покрета Југославије (НОП) на челу са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Под окриљем НОП и КПЈ, створено је Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (1943) које је прокламовало равноправност "три народа" у Босни и Херцеговини: Срба, Хрвата и "Муслимана" (као посебне народности, са великим "М").[19] Тиме је био учињен први корак ка "револуционарном" прокламовању нове јужнословеснке народности. Међутим, та замисао није наишла на опште одобравање у редовима НОП и КПЈ, тако да Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (1943) није приступило озваничењу поменуте "нације", а читаво то питање је из политичких разлога одложено за послератна времена.[4]

На другој страни, неколицина муслимана из Босне и Херцеговине се током Другог свјетског рата у Југославији придужила четницима. Они су заговарали српски етнички идентитет међу муслиманима. Најзначајнији од њих је Исмет Поповац, који је командовао Муслиманском војном народном организацијом. Резолуција МВНО тврди да су „Муслимани саставио дио Српства”.[20] Ветеран Првог свјетског рата Фехим Мусакадић се такође придружио четницима.[21]

ФНР/СФР Југославија

Писац Меша Селимовић, који се изјашњавао као Србин-муслиман

Приликом стварања ФНРЈ (1945), нова власт се у склопу решавања националног питања определила за признавање пет конститутивних народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца. У то време нису предузимани даљи кораци ка националној фрагментацији. Међутим, већ током наредних година, у појединим круговима су почеле да се јављају другачије замисли, засноване на тези о етнокултуралној и етнорелигијској посебности оног дела словенског становништва Југославије који је био муслиманске вероисповести. Уочи првог послератног пописа становништва (1948), државне власти су приликом усаглашавања основних критеријума за прикупљање података о етничкој припадности одлучиле да се пописивање словенског становништва муслиманске вероисповести обави путем посебних етнорелигијских категорија, као што су: Срби-муслимани, Хрвати-муслимани и неопредељени-муслимани. Такве категорије су биле методолошки непотребне, пошто се до података о томе колико припадника неког народа следи одређену вероисповест могло доћи на уобичајени начин, путем накнадног укрштања података прикупљених по класичним етничким и религијским пописним категоријама. Међутим, приликом спровођења пописа се показало да је категорија "неопредељени-муслимани" послужила као средство за стварање привида о свесном неопредељивању великог дела словенског становништва муслиманске вероисповести за српски или хрватски национални корпус. Наиме, од упупно 1.036.124 становника Југославије који су били пописани као муслимани словенског порекла, чак њих 808,921 (односно 78,1%) сврстано је у категорију "неопредељени-муслимани", чиме је створен привид да тај део становништва није желео да се изјасни у смислу припадности било којем од пет званично признатих конститутивних народа Југославије.[22][23][24]

Упркос манипулацијама са категоријом "неопредељени-муслимани", део муслиманског становништва је наставио да исказује своју припадност српском народу. Према резултатима пописа становништва из 1948. године, на подручју тадашње ФНРЈ је било пописано 161,036 становника који су се изричито изјаснили као Срби-муслимани, од чега је највећи део живео у НР Србији (87,637) и НР Босни и Херцеговиnи (71,991).[22]

Неки истакнути босанскохерцеговачки муслимни су се отворени изјашњавали као Срби, као што је писац Меша Селимовић.[25]

Југословенски ратови

Током раних преговора о подјели Босне и Херцеговине, Ејуп Ганић је изнио опажање да су Муслимани „исламизовани Срби” и требало би да се придруже српској страни, у вријеме када је Странка демократске акције нагињала на српску страну и настављала борбу са Хрватима.[26]

Српски националисти обично босанске муслимане сматрају Србима који су напустили своју вјеру.[27]

Истакнути Срби муслимани

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Селимовић 2014, стр. 193-205.
  2. ^ Селимовић 2001, стр. 163-181.
  3. ^ Kraljačić 1987.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Димић 2001.
  5. ^ Раковић 2016, стр. 171-183.
  6. ^ Jørgen Schøler Nielsen; Samim Akgönül; Ahmet Alibašić; Brigitte Maréchal; Christian Moe (2009). Yearbook of Muslims in Europe. BRILL. стр. 213—. ISBN 978-90-04-17505-1. »and it is mainly frequented by Serb Muslims from Sandjak.« 
  7. ^ Бојанић 1989, стр. 183-190.
  8. ^ Селимовић 2010, стр. 27-38.
  9. ^ Селимовић 2017, стр. 95-105.
  10. ^ Митровић 1971.
  11. ^ Ramet 1994, стр. 125.
  12. ^ Ramet 1994, стр. 126.
  13. ^ Ramet 1994, стр. 116.
  14. ^ Greble 2011, стр. 121.
  15. ^ Мастиловић 2009, стр. 48.
  16. ^ Мулалић 1936, стр. 172.
  17. ^ Istorijski glasnik: organ Društva istoričara SR Srbije. Društvo. 1980. стр. 113. 
  18. ^ Grupković 1988.
  19. ^ Zapisnik prvog zasjedanja ZAVNOBIH-a (1943)
  20. ^ Redzic, Enver; Robert Donia (13. 12. 2004). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-135-76736-5. 
  21. ^ Prilozi. 20. Institut za istoriju. 1984. стр. 100. 
  22. 22,0 22,1 Novak 1954, стр. XVII.
  23. ^ Friedman, Francine (1996). The Bosnian Muslims: denial of a nation. Westview Press. ISBN 978-0-8133-2097-7. »Promoting that policy, in the 1948 census the Bosnian Muslims were permitted to declare themselves as Serb- Muslims, Croat- Muslims, or nationally "undetermined" Muslims, revealing the stance of Communist leaders that held that Muslims ...« 
  24. ^ Philip Emil Muehlenbeck, ур. (2012). Religion and the Cold War: A Global Perspective. Vanderbilt University Press. стр. 184. 
  25. ^ Trbovich 2008, стр. 100.
  26. ^ Burg & Shoup 1999, стр. 341.
  27. ^ Qureshi, Emran; Michael A. Sells (5. 11. 2003). The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy. Columbia University Press. стр. 323. ISBN 978-0-231-50156-9. 
  28. ^ „Мехмед еф. Спахић”. Српска Босна. Приступљено 27. 5. 2017. 
  29. 29,0 29,1 Stanojević, Stanoje; Jovan Jovanović; Slobodan Jovanović; Nikola Stojanović. Srpski narod u XIX veku. 15. Geca Kon. стр. 90. 
  30. ^ Ljubibratić, Dragoslav (1961). Vladimir Gaćinović. Nolit. стр. 95. 
  31. ^ Zimonjić, Jelena (11. 2. 2016). „Zašto Zuko Džumhur nikad nije prihvaćen u sarajevskoj čaršiji”. Politika. »otac Zuke Džumhura Abduselam Džumhur osuđen je zbog velikosrpskih ideja i odslužio je kaznu u zatvoru u Aradu gde je preležao velike boginje.« 
  32. ^ Konjhodžić, Alija S. Bratstva: 1954-1974 (1974). Spomenica. стр. 381. 
  33. ^ Vojska. 11. Vojnoizdavački i novinski centar. 2002. стр. 175. 
  34. ^ "Политика", Београд 26. јун 1929. године
  35. ^ Marojević, Igor (12. 10. 1995). „Crnogorski pisci i YU - rat”. AIM. 
  36. ^ Anić, Alen (11. 11. 1995). „Dossier: pisci, rat & vlast”. AIM. 

Литертура

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.