Српски динар

Иди на навигацију Иди на претрагу
Динар
1 динар 2016 лице.jpg 1 динар 2016 наличје.jpg
1 динар аверс1 динар реверс
ISO 4217 кодRSD
Централна банкаНародна банка Србије
 Веб-сајтwww.nbs.rs
Корисници Србија
Инфлација2% (децембар 2018 и годишњи просек 2018)[1]
Симболдин. / д.
Део валуте100 пара

Динар је званична валута Републике Србије. Вредност једног динара је еквивалентна вредности 100 пара. Међународна ознака валуте за динар је RSD, а шифра валуте 941. На садашњим новчаницама и кованом новцу су приказани портрети људи значајних за историју Србије, Народне банке Србије и српски споменици културе.[2]

Издавање новчаница и кованог новца, утврђивање апоена и њихових основних обележја, доношење одлуке о пуштању у оптицај и повлачењу из оптицаја новца врши Народна банка Србије, док се штампање врши у Заводу за израду новчаница и кованог новца – Топчидер, у специјализованој организацији Народне банке Србије.[3]

Садржај

Новац у оптицају

Доношењем Уставне повеље Србије и Црне Горе 4. фебруара 2003. године, промењен је назив државе у Државна заједница Србија и Црна Гора, што је забележено и на новцу, који је издала Народна банка Србије.[4]

Од 2003. године издате су прве монете, које нису имале југословенске атрибуте. Током 2003. и 2004. године издаване су кованице и новчанице које су уместо назива државе и њеног грба носиле амблем Народне банке Србије, а од 2005, још пре иступање Црне Горе из државне заједнице са Србијом, након препоруке о коришћењу грба Републике Србије, започело се са издавањем новца који носи име Србија и српски грб.[5]

Од 1. новембра 2006. године за динар се примењује међународна ознака према ISO 4217 стандарду. Словна ознака је РСД (RSD), којој одговара бројна ознака 941. По том стандарду, прва два слова означавају име државе, Република Србија („Р” - Република, „С” - Србија), а треће означава име националне валуте („Д” - динар). Пре тога, према ICC (International currency code) стандарду, динар је имао бројну ознаку 891, а словне ознаке су се мењале. У Државној заједници СЦГ, словна ознака је била CSD, динар издаван у СР Југославији је имао словну ознаку YUD, док је словна ознака у СФРЈ била YUM.[6]

Новчанице

У оптицају су новчанице у апоенима:[3]

Диспозиција лица новчаница је хоризонтална, а наличја је вертикална.

Новчанице носе потписе гувернера Млађана Динкића, Кори Удовички, Радована Јелашића, Дејана Шошкића и Јоргованке Табаковић. На њима је знак Народне банке Србије или велики грб Републике Србије.

Прва серија новчаница која се налази у употреби, носи знак Народне банке Србије. Прва новчаница у тој серији је од 1000 динара, пуштена у оптицај 24. марта 2003. Исте године издатe су новчанице од 100 и 5.000 динара, а наредне 2004. је издата новчаница од 500 динара. Изглед ових новчаница је промовисан још 2000. и 2001. године, мада је накнадно дотериван.[16]

Новчанице које су носиле ознаку Народна банка Југославије и биле са потписима гувернера Млађана Динкића, налазиле су се у паралелном оптицају до 31. децембра 2006. године, када су коначно повучене и замењене искључиво новчаницама које носе ознаку Народна банка Србије. Изузев ознаке, старе и нове новчанице готово су истоветног дизајна, осим апоена од 500 и 2.000 динара, који нису имали верзију са ознаком Народна банка Југославије, јер су издате касније.

Прва новчаница из серије са великим грбом Републике Србије, била је новчаница од 200 динара, која је пуштена у оптицај 2. јула 2005. године. То је уједно и прва новчаница на којој се налази познати женски лик и прва новчаница на којој се налази кинеграм, покретне слике, које се преливају једна у другу мењајући боје,[16] зависно од угла гледања.

Исте године је пуштена у оптицај и новчаница од 50 динара. Новчанице од 10, 20, 100 и 1.000 динара су издате у току наредне 2006.[7][8][10][13]

Идејно решење новчанице од 20 динара је измењено у односу на њено претходно издање Народне банке СРЈ из 2000. године. На лицу новчанице се поново налази леви профил Његоша са белом камиловком на глави, према портрету аутора Уроша Кнежевића из 1846, који се чува у епоскопском двору у Темишвару, с тим што је на новчаници леви профил обрнут и приказан као десни. Међутим, десно од портрета, линијским цртежом је приказан Цетињски манастир, уместо раније Маузолеја на Ловћену. Наличје је такође измењено, па се са леве стране налази лик Његоша у народном оделу, овога пута са оригиналним левим профилом, према фотографији из 1848, коју је израдио Анастас Јовановић у Бечу, уместо скраћене фигуре Његоша из Маузолеја на Ловћену, док су детаљ са украсне минијатуре из првог словенског октоиха, штампаног на Цетињу 1494. године и планински масив Комова, остали исти као на издању из 2000. године.[17]

Затим је 2007. уследила новчаница од 500 динара[12], новчаница од 5.000 издата тек 2010,[15] а наредне 2011. је издата и новчаница од 2.000 динара.

На новчаницама се налазе ћирилични и латинични натписи.

С намером да се унапреде дизајн новчаница и техника израде, 31. децембра 2007. године Народна банка Србије је упутила јавни позив за израду идејних ликовних решења за нову серију новчаница - апоена од 10, 20, 50, 100, 200, 500, 1000, 2000 и 5000 динара. Рок за подношење идејних решења је био 30. јун 2008. Међутим, одзив на јавни позив је био неочекивано мали, а понуђена идејна ликовна решења нису била ни приближно на нивоу жеља и намере Народне банке Србије. Из тог разлога, у оптицају је остала већ постојећа серија новчаница.[16]

Заштита новчаница

Животни век папирних новчаница, у просеку износи три године, тако да ЗИН годишње одштампа 30 одсто новчаница за НБС.[18]

Новчанице се штампају на заштићеном папиру, од чистих памучних влакана, потребне еластичности, чврстине, константне дебљине и карактеристичног реског звука приликом савијања. Приликом израде папира, у влажној фази, уграђују се елементи заштите,[19] применом голим оком видљивих и невидљивих елемената заштите, комбиновањем различитих техника штампе и специјалних боја. Квалитет штампе се контролише на сваком табаку. После контролног бројања, новац се пакује у термопластичну фолију.

У елементе заштите на новчаницама спадају:

  • заштитна пластична-степ нит са ћириличним и латиничним микротекстом динар-dinar у вертикалном низу, која се при дневној светлости слабо назире, а јасно види. на лицу и на наличју, као непрекидна нит у маси папира, уперивањем према јачем извору светлости.
  • водени жиг урађен заштићеним технолошким поступком, чини саставни део масе папире. Водени жиг се при дневном светлу само назире, а усмеравањем новчанице према јачем извору светлости јасно се уочавају унутрашње и спољашње контуре, са светлијим и тамнијим тоновима.
  • серијски број на наличју, израђен техником високе штампе. Састављен је од две словне и седам нумеричких ознака. Налази се на два места, испод увећане номиналне вредности са леве стране, као и у горњем десном углу.
  • ултраљубичаста заштита - под ултраљубичастом светлошћу виде се кончићи жуте и црвене боје, неправилног облика и неправилно распоређених по новчаници. Серијски број на наличју са леве стране, под ултраљубичастим зрацима флуоресцира у жуто зелену боју, а серијски број у горњем десном углу под ултраљубичастим зрацима флуоресцира у јарко црвену боју. Окержута боја под ултраљубичастим зрацима флуоресцира жуто на лицу (10, 20, 100, 1.000, 5.000) и на наличју такође код новчаница (10, 20, 100, 500, 1.000). Код новчаница: од 200 динара црвени тонови флуоресцирају у наранџасто, а на лицу и текст двеста динара и детаље око фигуре Надежде Петровић у жуто. На новчаници од 500 динара зелени и наранџасти тонови флуоресцирају у жуто и зелено на лицу. На новчаници од 2.000 наранџасти тонови номиналне ознаке флуоресцирају у жуто, наранџасти тонови флуоресцирају у наранџасто на лицу и интензивно жуто на наличју, плави тонови флуоресцирају у дискретно плаво на лицу и наличју. Код новчанице од 5.000 на наличју светлозелени тонови флуоресцирају дискретно плаво.
  • кип ефекат елипсоидног облика, који приказује знак Народне банке Србије и слова НБС, зависно од угла под којим се посматра (код новчаница од 10, 20, 50, 100, 200, 500 днара). Овални знак мења боју зависно од угла посматрања: златно жута и зелена (1.000, 2.000), бордо и зелена (5.000 динара).
  • кип ефекат правоугаоног облика на лицу у десном делу беле површине новчанице, са ћириличним натписом НБС, који се уочава само при посматрању новчанице под одређеним углом. Израђен је техником дубоке штампе (новчанице од 50, 100, 200, 500, 1.000, 2.000, 5.000 динара).
  • кинеграм на лицу новчанице у ефекту дугиних боја номинална вредност у контурама и: четкице (200), глобус и купа (500), приказ „Свети Ђорђе убија аждају” (1.000 динара), стилизовани приказ шеме торња (2.000), знак Народне банке Србије (5.000 динара), наизменично се смењују при промени угла посматрања.
  • микротекст ћирилични и латинични НБСNBS на лицу израђен техником равне штампе (новчанице од 10 и 20 динара), или дубоке штампе, рељефне на додир (новчанице од 50, 100, 200, 1.000, 2.000, 5.000 динара)
  • микротекст у формату „број (номинална вредност) динара-број (номинална вредност динара) dinara” на наличју у позадини око детаља прозирне штампе на лицу
  • микротекст у формату „(номинална вредност динара)бројдинара(номинална вредност динара)бројdinara”,у горњем десном испод номиналне вредности
  • минитекст у формату „број - номинална вредност”, на наличју, испод горњег дела грба израђен техником равне штампе
  • микротекст у формату „број - номинална вредност”, на наличју, испод доњег дела грба израђен техником равне штампе
  • текст „Народна банка Србије”, са леве стране ћирилицом и са десне стране латиницом израђен је у дубокој штампи, рељефан на додир (новчанице 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5.000 дианра)
  • главни мотив на лицу израђен је у дубокој штампи (новчанице 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5000 динара)
  • прозирни регистар - детаљи на лицу и наличју, при усмеравању новчанице ка извору светлости формирају: два јасно видљива шестоугла (10), правоугаоника (20 динара), дирке на клавиру (50 динара), стилизовани Теслин калем (100), по два наспрамна троугла који формирају квадрат (200), шаре пироротског ћилима (500), квадрат са два мања троугла који формирају већи троугао (1.000 динара), путању планета Сунчевог система, са Сунцем у средишту (2.000 динара), квадрат са кругом у средишњем делу (5.000). Изведени су равном штампом.
  • инфрацрвена заштита - новчанице имају елементе видљиве под инфрацрвеном светлошћу
  • ознаке за слепе и слабовиде на лицу изведене су техником дубоке штампе: правоугаоник у средини квадрата (50), круг (100), круг у квадрату (200), четири квадрата (500) једна изнад друге две једнаке хоризонталне линије (1.000), графички приказ спиралне галаксије у квадратном облику (2.000) три хоризонталне линије различите дужине (5.000)

Изглед новчаница

Вредност Датум пуштања у оптицај Потпис гувернера Портрет Аверс Реверс Димензије Боја
10 динара 19. мај 2006. Радован Јелашић Вук Стефановић Караџић 10RSD Front.jpg

Портрет Вука Стефановића Караџића, отворена књига и Вуков прибор за писање (експонати сталне поставке Музеја Вука и Доситеја у Београду), три слова модерне српске азбуке.

10RSD Reverse.jpg

Фигура Вука Стефановића Караџића (детаљ са фотографије), учесници "Првог светословенског скупа" одржаног у Прагу 1848. године (детаљ са фотографије), фриз од слова, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на окер подлози.

62 × 131 mm окер-жута, браон и зелена
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
20 динара 18. јул 2006. Радован Јелашић Петар II Петровић Његош 20RSD Front.jpg

Портрет Петра II Петровића Његоша, десно од портрета приказан је, линијским цртежом, Цетињски манастир.

20RSD Reverse.jpg

Фигура Петра II Петровића Његоша према фотографији Анастаса Јовановића (1846), уместо његове статуе из маузолеја на Ловћену, детаљ са украсне минијатуре с првог словенског октоиха, штампаног на Цетињу 1494. године, планински масив Комова, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на зеленој подлози.

64 × 135 mm зелена, окер-жута и дискретна црна
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
50 динара 15. новембар 2005. Радован Јелашић Стеван Стојановић Мокрањац 50RSD Front.jpg

Портрет композитора Стевана Стојановића Мокрањца, стилизовани приказ дела виолине, клавијатура и нотни запис из Мокрањчеве заоставштине.

50RSD Reverse.jpg

Фигура Стевана Стојановића Мокрањца, мотив илуминације са Мирослављевог јеванђеља, нотни запис, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на љубичастој подлози.

66 × 139 mm љубичаста и тон окер боје
20. јун 2011. Дејан Шошкић
28. фебруар 2014. Јоргованка Табаковић
100 динара 2. јул 2003. Млађан Динкић Никола Тесла 100RSD front.jpg

Портрет научника Николе Тесле, формула за јединицу магнетне индукције, приказ електричног пражњења, приказ једног Теслиног постројења.

100RSD reverse.jpg

Фигура Николе Тесле (мотив са фотографије из Музеја Николе Тесле у Београду), цртеж Теслиног електромотора, ” Теслина голубица”, знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на плавој подлози.

68 × 143 mm плава, окер-жута и зелена
17. септембар 2004. Радован Јелашић
20. октобар 2006. Радован Јелашић
11. мај 2012. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
200 динара 2. јул 2005. Радован Јелашић Надежда Петровић 200RSD Front.jpg

Портрет Надежде Петровић, приказ скулптуре Надежде Петровић, обриси цркве манастира Грачаница, сликарска четкица.

200RSD Reverse.jpg

Надежда Петровић, као добровољне болничарке у време Првог балканског рата, према фотографији из 1913. (Призрен), приказ цркве манастира Грачаница, део композиције с једне од слика Надежде Петровић, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на плавој подлози.

70 × 147 mm браон-црвена уз додатак плавих тонова
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
5. јул 2013. Јоргованка Табаковић
500 динара 17. септембар 2004. Радован Јелашић Јован Цвијић 500RSD 2007 obverse.jpg

Портрет Јована Цвијића, приказ картографске пројекције земље и Балканског полуострва у позадини.

500RSD 2007 reverse.jpg

Фигура Јована Цвијића, стилизовани приказ етно мотива, знак Народне банке Србије/ велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на зеленој подлози.

70 × 147 mm плаво-зелена, плаво-зелена, зелена и жута
4. јун 2007. Радован Јелашић
30. децембар 2011. Дејан Шошкић
7. децембар 2012. Јоргованка Табаковић
1000 динара 24. март 2003. Млађан Динкић Ђорђе Вајферт 1000RSD front.jpg

Портрет Ђорђа Вајферта, приказ комплекса некадашњег објеката Вајфертове пиваре, кинеграм "Свети Ђорђе убија аждају”.

1000RSD reverse.jpg

Фигура Ђорђа Вајферта у седећем положају, део ентеријера зграде Народне банке Србије (његов дугогодишњи радни простор), приказ пригодне медаље; знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на црвеној подлози.

72 × 151 mm црвена, окер-жута и плаво-зелена
15. септембар 2003. Кори Удовички
18. јул 2006. Радован Јелашић
30. децембар 2011. Дејан Шошкић
25. јул 2014. Јоргованка Табаковић
2000 динара 30. децембар 2011. Дејан Шошкић Милутин Миланковић 2000RSD front.jpg

Портрет Милутина Миланковића, централним делом новчанице доминира фигура Милутина Миланковића за радним столом, испод које је графички приказ његових прорачуна померања снежне границе за протекли део квартара од 600.000 година.

2000RSD revers.jpg

Фигура Милутина Миланковића, фрагмент стилизованог приказа сунчевог диска, а у централном делу доминира приказ Миланковићевог рада „Путања северног небеског пола”, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на маслинастој подлози.

74 × 155 mm доминирају сиво-маслинасти тонови уз додатак жуто-наранџасте и плаве
7. децембар 2012. Јоргованка Табаковић
5000 динара 2. јул 2003. Млађан Динкић Слободан Јовановић 5000 front.jpg

Портрет Слободана Јовановића

5000 back.jpg

Фигура Слободана Јовановића, фрагмент зграде Народне скупштине и стилизован приказ ентеријера скупштинске сале; знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на љубичастој подлози.

76 × 159 mm тонови зелене, љубичасте и жуте
26. новембар 2010. Дејан Шошкић
6. мај 2016. Јоргованка Табаковић

Фалсификати

Јуна 2016. године оптицај је износио 299,65 милиона новчаница или 168,65 милијарди динара, од чега је најчешћа новчаница била од хиљаду динара (64.424.950 комада). До тада у 2016. години је на милион оригиналних комада новчаница, у оптицају откривено 10,1 лажних, односно на милијарду динара је било 26.540,2 динара фалсификованог новца. Највише су фалсификован апоени од 2.000 (1.354 новчаница), затим 1.000 (970 комада), као и новчанице од 500 динара (521 комад). Ова три апоена чине 94,1 % откривених лажних новчаница.[19] Током 2016. године укупно је пронађено 6.171 комада фалсификованих новчаница.[20]

Последњег дана децембра 2017. године, у промету се налазило 331,06 милиона комада оригиналних новчаница у износу од 197,93 милијарде динара. На милион оригиналних комада новчаница, у оптицају је током године откривено 17,6 комада лажних, односно на милијарду динара је било 36.006 динара фалсификованог новца. У периоду јануар децембар 2017. откривено је 5.834 комада лажних новчаница, у износу од 7,12 милиона динара. Међу фалсификатима доминирају апоени од 1.000 динара (2.770 комада или 47,48 %), од 2.000 динара (1.510 комдада или 25,88 %) и 500 динара (1.372 комада или 23,5 %), који заједно чине удео од 96,9 % лажних новчаница.[21] Током 2017. године откривено је 5,5 % мање фалсификованих новчаница него у истом периоду 2016. године.[20]

Провера новчаница грађанима се не препоручује испитивањем само једног њеног дела, с обзиром да се појављују фалсификати чији је један део оригиналан, а други фалсификован, додат лепљењем за оригинал. Код оригинала сви штампани делови имају изражену оштрину и јасно се виде. Фалсификована новчаница је у највећем броју случајева глатка, без имитације рељефне штампа, водени жиг у белом правоугаонику често није имитиран, а ако се појављује, нема јасних и прецизних контура, док је заштитна нит имитирана испрекиданом светлосивом фолијом, без микротекста.[22]

Пуштање фалсификоване новчанице у оптицај представља кривично дело, које се гони по службеној дужности. Новчаницу за коју се сумња да је фалсификат, најбоље је уопште не примити, јер се теже може доказати од кога је добијена конкретна новчаница. У случају да се накнадно дође до сазнања или сумње да се ради о фалсификату, грађани су дужни да такву новчаницу предају било којој банци или организационој јединици МУП-а, о чему се добија потврда о привременом одузимању. Сумњива новчаница се шаље Народној банци на експертизу, која о резултату експертизе обавештава банку или МУП. У случају да се експертизом констатује фалсификат, НБС задржава новчаницу без накнаде. Накнада штете једино се може тражити од особе од које је новчаница добијена, а за успех таквог захтева потребни су докази. У случају да се експертизом утврди да је новчаница оригинална, НБС новчаницу враћа назад.[20]

Кованице

У Србији се сада у оптицају налази новац који се кује од 2003, номиналне вредности од[3]:

Прва серија кованица, која се налази у употреби, носи знак Народне банке Србије. Серија се састоји од апоена од 1, 2, 5, 10, 20 динара, који су у оптицају од 2. јула 2003. Циркулисале су паралелно са ранијим издањима кованог новца Народне банке Југославије, од 50 пара, 1, 2 и 5 динара. Све кованице из 2003. су начињене од легуре истог састава 70% бакар, 12% никл, 18% цинк. Због таквог састава, оне су биле нешто теже од југословенских кованица истих номиналних вредности.[28]

Издавање серије кованица које су имале исто лице као и кованице из 2003, а на реверсу велики грб Републике Србије, уместо знака Народне банке Србије, као и назив државе (ћирилицом и латиницом) је започело 2. јула 2005. године, издавањем апоена од 1, 5 и 10 динара. Апоени од 1 и 5 динара, израђени су од јефтиније, а апоен од 10 динара од исте легуре као они из 2003. Новина на том кованом новцу је био и обод, који је израђен са вертикалним наизменично заобљеним и равним површинама. Аутор дизајна није познат, дизајн је представљен као резултат тимског рада стручњака из Завода за израду новчаница.[29] Први ковани новац након осамостаљивања Републике Србије је био апоен од 20 динара, који је издат 30. јула 2006. године. Серија са државним грбом и називом државе је завршено 27. децембра 2006, када је у оптицај пуштен последњи апоен из те серије, од 2 динара.[30]

Од 1. јануара 2007. престао је да важи ковани новац у апоенима од 1 новог динара, у издању Народне банке Југославије.[30] Због мале платежне вредности и високих трошкова израде, који вишеструко превазилазе њихову номиналну вредност, апоени у парама се не израђују. Последњи новац у апоенима од 50 пара, који се ковао до 2000. године, повучен је из оптицаја крајем 2007. године.[31]

До краја 2009. повучен је из оптицаја ковани новац у апоенима од 1, 2 и 5 динара са ознаком Народна банка Југославије, који је искован у периоду 2000—2002. Исте године 2009. први пут су пуштени у оптицај апоени од 1 и 2 динара од новог вишеслојног материјала, са језгром од нискоугљеничног челика, обострано електрохемијски платираног основним слојем бакра и завршним слојем месинга, за разлику од ранијих емисија које су израђиване од легуре бакра, цинка и никла, мада се ковани новац од новог материјала визуелно не разликује од већ постојећег.[32]

За потребе редовног годишњег готовинског плаћања, године 2010. пуштене су у оптицај кованице у апоенима од 1, 2, 5, 10 и 20 динара, које су имале иста обележја као и претходна издања, осим апоена од 20 динара који на аверсу има лик Ђорђа Вајферта.[33]

Ковање

Уметнички атеље за израду кованица се састоији из вајарског атељеа и атељеа за граверске радове. У вајарском атељеу се припремају идејна решења и комплетне креације, све до гипсаног модела. У гравреском атељеу, гипсани модел служи као матрица за израду дефинитивног копир еталона од аралдитних маса. Посебним машинама овај модел се умањује, додаје се конвексност и конкавност на челику машински угравирани рељеф, димензија будућег одкова, који се више пута ручно гравира и уметничко дотерује. Модел се затим механички дорађује и термички обрађује на одељењу за алтанице. Како би се постигла радна чврстоћа, неопходна у експлоатацији, врши се каљење у вакууму, термичко отпуштање у пећи и галванско високо полирање, а по потреби се врши и галванска заштита, техником тврдог-сјајног хромирања.[34]

Новац се кује на жетонима прописаног састава и масе, уз помоћ прег преса.[34] У минуту машина избацује по 700 новчића од динар, за једно пре подне 300.000.[35] Бројање жетона и готовог новца, паковање и мерење, такође се врше машински, на посебним линијама.[34]

Производња кованог новца је три пута скупља од производње папирног новца у истом апоену, због цене легуре од које се прави ковани новац.[18] Израда кованица од једног динара кошта нешто више од динара, два динара су скупља од два динара, слична ситуација је и са кованицом од пет динара, док се од десетодинарца па навише уложени новац - враћа.[35] С друге стране, ковани новац не рђа и готово да нема шкарта.[18] Исковани новац се броји на аутоматским линијама, а затим пакује у термопластичне фолије, мери и на крају предаје овлашћеним лицима Народне банке.

Пригодне оптицајне кованице

Кованице од 10 динара:

Кованице од 20 динара:

  • поводом обележавања 150. годишњице рођења Николе Тесле, 30. јуна 2006. пуштене су у оптицај кованице са његовим ликом у ограниченом тиражу од милион комада
  • поводом обележавања јубилеја 200. годишњице доласка у Доситеја Обрадовића Србију, децембра 2007. издати су апоени од 20 динара, с његовим ликом, у ограниченом тиражу од милион комада, три месеца након што је издат пригодан златни и сребрни новац с његовим ликом.[36]
  • лик Милутина Миланковића (2009)
  • поводом обележавања 150. годишњице рођења Ђорђа Вајферта, 16. јуна 2010. су пуштене у оптицај кованице са његовим ликом [33]
  • поводом обележавања јубилеја 50 година од добијања Нобелове награде за књижевност, 20. маја 2011. су пуштене у оптицај кованице са ликом Иве Андрића
  • кованице са Михајла Пупина издате су 2012.

Изглед кованица

Вредност Година издања Године ковања Слика Опис аверса Опис реверса Легура Пречник Маса
1 динар 2003. 2003. и 2004. 1-dinar-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), рељеф зграде Народне банке Србије, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 20 mm 4,34 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2008. и 2009. 1Dinar.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 4,26 g
2009. 2011. и 2013. 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2016, 2018. и 2019. 1 динар 2016 лице.jpg1 динар 2016 наличје.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 4,20 g
2 динара 2003. 2003. 2-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Грачаница, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 22 mm 5,24 g
2006. 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010. 2-dinara-2006-tile.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 5,15 g
2009, 2011 и 2013. 2009, 2011, 2012, 2013, 2014, 2016, 2018. и 2019. 2Dinara.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 5,05 g
5 динара 2003. 2003. 5-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Крушедол, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 24 mm 6,23 g
2005. и 2011. 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2011. и 2012. 5Dinara.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 6,13 g
2013. 2013, 2014, 2016, 2018. и 2019. 5-A-2013-tile.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 5,78 g
10 динара 2003. 2003. 10-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Студеница, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 26 mm 7,77 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2010, 2011. и 2012. 10DinaraK.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом).
2009. 2009. Uni1.jpgUni2.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), мотиви 25. летње Универзијаде у Београду, ознака године ковања.
20 динара 2003. 20DinaraK.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање храма светог Саве на Врачару, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 28 mm 9,00 g
2006. TeslaN.jpg Ознака номиналне вредности, (бројем и словима), лик Николе Тесле, ознака године ковања. Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом).
2007. ObradovicDositej.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Доситеја Обрадовића, ознака године ковања.
2009. MilankovicMilutin.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Милутина Миланковића, ознака године ковања.
2010. VajfertDj.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Ђорђа Вајферта, ознака године ковања.
2011. AndricIvo.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Иве Андрића, ознака године ковања.
2012. PupinM.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Михајла Пупина, ознака године ковања.

Историја

Порекло

Назив „динар” (арап. и перс. دينار) води порекло од најпознатије римске монете „денаријуса” (lat. denarius, множ. denarii), што означава десетицу или десетку. Сребрни денаријус су средином 3. века пре нове ере, увели стари Римљани, уместо дотадашњег бакарног новца.[37] У почетку је денаријус вредео 10 бакарних аса (лат. arius), а касније му је вредност порасла на 16 аса.[38] Године 160. п.н.е., годишња плата римског војника је износила 108 денаријуса, а године 46. п.н.е., за време Цезара, 210. За време Цезара денаријус је имао 4 грама сребра и 98% чистоће.[39] Назив денаријус се није мењао и кован је у Римској империји током 500 година,[38] и налазио се у оптицају по читавом Средоземљу.[37] Иначе, та реч означава и новац уопште, посебно код Латина.[39]

Назив денаријус је на истоку добио старогрчки облик „денарион”, који се на новом грчком изговарао „динарион”. По узору на византијске златнике, Абдул-Малик, калиф Дамаска је 696. године исковао свој златни новац, који је тада први пут добио назив „динар”. Арапи, који су завладали Блиским Истоком, северном Африком и Шпанијом су свој златни динар, путем трговине, нарочито током 8, 9. и 10. века, пренели у Европу, где се он убрзо проширио.[38]

Средњи век

Када је у средњем веку дошло до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. У почетку се ковао само сребрни новац. Осим њега, у Европи је дуго била у употреби и јединствена златна монета, византијски „солидус”, чији назив потиче од речи „солдат”, што значи војник, а служио је за исплаћивање војске.[40]

У раном средњем веку у трговини, роба се мењала често за другу робу без новца.[41] На Балкану се уместо новца често користила стока. Тако се на територији Хрватске дажбина плаћала кожом куне, док су се у Србији од XIII до XV века казне, осим у металном новцу плаћале у коњима, воловима и овцама. Плаћање у стоци посебно је било развијено код народа чија је најразвијенија грана била сточарство. Неке казне су се плаћале у платну, а у дубровачким списима забележено је да се осим кованог новца плаћало и сирем.[42] Таква трампа робе за робу одржала се и током позног средњег века.[41]

У периоду борбе за рестаурацију Византије (12031261) новац су ковали сви претенденти на византијску круну.[43]

„Динар” се међу Србима први пут помиње у архивским документима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Од тог времена, па све до пада деспотовине 1459. године,[44] у распону од 230 година, новац је ковало више од 20 српски владари 15 жупана и великаша и 10-так градова, а исковано је око 350—400 врста новца.[45]

Динар је представљао једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Сав средњовековни новац Србије се, због повлачења злата из оптицаја, појаве карактеристичне за тај период свуда у Европи, ковао у сребру.[44]

Мада се у разним средњовековним повељама помињу старосрпски перпер (као златни новац) и денари или грошеви (као сребрни новац), у оптицају је углавном циркулисао сребрни новац.[44] Назив перпера се употребљавао као обрачунска јединица новца. У Србији у 13. веку перпер је износио 12 сребрњака.

Рудници

За појаву српског кованог новца, осим економских и политичких услова, од великог значаја је било и богатство Рашке области сребром.[46]

Експлоатација рудника започело је средином 13. века у Брскову.[47] У писаним изворима се први пут помиње Рудник (1293), затим Трепча, Рогозна и Грачаница (1303), Ново Брдо (1308), Трешњица у Подрињу (1312), Липник (1319). До средине 14. века отворени су и рудници у Копаоничкој области: Копорићи, Плана (Копаоник) и Остраћа, затим јужније Јањево. Током 14. века са радом су започели и рудници у Македонији: Кратово и Злетово. У другој половини 14. века отворен је рудник у Железнику код Кучева.[48]

Технологија вађења руде и њена прерада је била таква да су рудници исцрпљивани након свега неколико деценија, па су многи од поменутих рудника затворени још у средњем веку.[48]

Уз богата рудишта формирана су насеља и тргови, центри тадашњег привредног живота.[49]

Ковнице

У средњовековној Србији није постојала централа државна ковница.[50] Српски средњовековни новац је кован у више места, обично у близини бројних рудника сребра[51] или у градовима. Прва ковница српског средњовековног новца се налазила у тврђави Рас.[52] Ковнице или цеке, како су их називали у писаним изворима или на самом новцу,[53] у време деспотовине[50] су постојале у Брскову (брсковски динар), Руднику, Новом Брду, Скопљу, Призрену, Трепчи, Ариљу и Сребрници.[44]

Ковање

Новац се у Европи, све до 16. века ковао ручно.[54] За ковање су коришћени сребро и бакар у сировом стању.[54] Метал је најпре пречишћаван.[55] Мајстори су изливали легуру додавањем утврђене количине бакра одређеној количини сребра. Легура спремна за ковање се изливала у обле шипке.[54] Слитци су затим искуцавани у веће плоче дебљине новца, које су исецане, потом мерене, а да би се свеле на праву масу, фино опсецале и затим се вршило ковање у калупима.[56]

Калупи за израду новца са словима и разним представама, су се најпре ковали, а затим,[54] на основу цртежа, гравирањем помоћу финих шила[57] или утискивањем пунци од метала са деловима испупчених представа и натписа у позитив, од чега се добијао негатив, који се дорађивао длетом.[56]

Мајстори за резање калупа су били међу најважнијим радницима у ковници. То је било једно од најтраженијих занимања. За једну велику ковницу, један мајстор је био довољан.[58] Стручњаци за резање су се често селили од ковнице до ковнице, у потрази за већом зарадом.[57]

Калупи су обично прављени од гвожђа. Састојали су се из два дела, доњег непокретног, везаног за постоље - наковањ, који је обично служио за аверс кованице, и горњег покретног, који је био причвршћен за дугачка гвоздена клешта и који је служио за израду реверса. О горњи део се ударало чекићем, тако да се он дупло брже трошио од доњег. Ударањем се постизало утискивање аверса и реверса са калупа на плочицу.[56]

Нису остали сачувани средњовековни калупи за израду српског новца, што се објашњава чињеницом да су уништавани након употребе, како би се избегло фалсификовање новца.[57] Израда калупа је била веома тешка, па су калупи искоришћавани до крајњих граница, а неки су регравирани или оправљани како би се употребили за нове емисије.[58]

Осим ковања новца, у ковницама се вршило болање полуга сребра, које су се продавале као роба.[55]

Организација ковница

Експлоатација рудника и ковање новца су били неприкосновено право владара.[59] Владар је одређивао масу, врсту метала који се користио за ковање и квалитет новца.[50] Вредност новца одређивана је првенствено према количини племенитог метала у њему, а увећавана је за трошкове ковања.[60] Приход који је владар убирао могао је да се састоји у задржавању дела искованог новца или је новац убиран унапред, у тренутку када је ковница давана у закуп.[50]

У појединим периодима ковања српског средњовековног новца владари су делимично уступали своје право ковања. Тако је цар Душан уступио право Бранку Растиславићу, цар Урош краљу Вукашину, а Вук Бранковић својој властели. Посебан вид присвајања права на ковање новца је била узурпација обласних господара у време распадања Српског царства.[59]

Ковање новца је владарима доносио значајне приходе, јер се убирао порез на производњу и извоз метала, на увозну робу, као и од самог становништва, које је живело у близини рудника,[61] где су формирани рударски тргови, односно центри занатства и трговине.[62]

Богата рударска средишта, привлачила су предузетнике, а рударски тргови су били повезани густом мрежом караванских путева, насталих на старим античким трасама, или грађених као локални путеви.[62]

Српски владари су обично давале царине у закуп појединим трговцима на одређено време.[63] Царина се наплаћивала на тргу, само на робу која се продала на њему, а износила је око десетину вредности робе. Цариник је због тога морао направити списак робе донесене на трг ради продаје.[64] Цариници су често били људи из Котора и Дубровника, који су добро познавали локалне привредне прилике. По истеку закупа царина, владари су сваком царинику издавали „разрешеницу рачуна” - писмену потврду о измирењу новчаних обавеза према држави. Царине су биле мерило о промету и рударској производњи у неком крају.[63]

Владари су осим тога водили монетарну политику, одређивали се стопе динара, што им је давало велике приходе, нарочито у периодима великих осцилација. Благајном владара је у време краљевине управљао чиновник са титулом казнац, у царском периоду протовестијар, а у време деспотовине челник ризнички.[61]

Маса новца у српским ковницама је одређивана за групе новца, а не за сваки примерак. Није вршена прецизна контрола масе плочица припремљених за ковање. У ковницама су радили административно особље и радници разних специјалности.[65] Рад ковница и квалитет кованог новца су контролисали руководиоци ковница. То су најчешће били приватни трговци, који су ковнице закупљивали на одређен број година. Они су били задужени и да новац обележавају тајним ознакама.[55]

Ради контроле ковања емисије новца, кованице су обележаване сиглама у виду знакова и слова. Сигле су представљале ознаку одговорних лица у ковници или одређену ковницу. У почетку, сигле су биле у облику крстића, тачака, кружића, цветова, затим у облику слова (једно слово или два слова), а касније су уведене представе у виду птица, биљака, звезда и других симбола.[66]

Великих број сигли до сада нису разјашњене. Неки аутори поједине словне ознаке приписују појединим ковницама. Тако на пример ознака S или S-S би могла да се припише ковници у Скопљу. Постоји и мишљење да се ради само о украсима. Постоје и теорије о томе да се ознаке односе на различите мајсторе, односно калупаре, те да би различите словне ознаке истог мајстора могле представљати њихову личну евиденцију о броју израђених калупа, од чега би зависила и висина њихове зараде.[45]

Симболи

На старом српском средњевековном новцу се откривају источни и западни утицаји, али и аутохтоне словенске компоненте, стари словенски митови и веровања. Најзначајнији симболи власти на кованицама средњовековне државе су били престо, круна или венац, док су скиптар или жезло били симболи монархије и друге власти. Осим њих коришћени су крстови, шар или глоб, као симболи владарске моћи. акакија или свитак, симболисали су потребу да владар треба да чува божанске законе. Од одеће су коришћени појас, код предаје власти, царска риза, сакос и дивистион.[67]

Језик и писмо

Језик и писмо на новцу су одраз политичке ситуације. На рашком новцу су заступљени грчки, латински, италијански и највише старословенски језик.[68] Страни језици су се користили на почетку ковања, а од краља Вукашина преовлађује ћирилица, што се може објаснити чињеницом да је најпре био намењен спољној трговини.[45]

Ради уштеде простора, ћирилични натписи су често писани настављано (у лигатури), изостављана су слова, нарочито код дужих текстова, а неке скраћенице имају знак за скраћење у облику црте или лука изнад слова[69]:

  • R(E)X
  • ST(EFAN)
  • I(СУ)С Х(РИСТО)С

Производња

Најзначајније емисије српског средњовековног новца по обиму представљају ковања краља Милутина и ковања цара Душана,[70] која су настала у време највеће експанзије динара.[71]

Хронолошки гледано, могу се издвојити четири периода ковања новца[72]:

  • краљевски период 1276—1346, током владавине краљева Драгутина (1276—1282/1316), Милутина (1282—1321), Уроша III Дечанског (1321—1331) и за време краљевског периода Стефана Душана (1331—1346)
  • царски период 1346—1371, током владавине цара Душана (1346—1355), цара Уроша (1355—1371) и краља Вукашина (1365—1371)
  • период обласних господара 1371—1402, током владавине кнеза Лазара (око 1370—1389), Балше III (1403—1421), Вука Бранковића (око 1375—1396),
  • деспотски период 1402—1456, током деспотовања Стефана Лазаревића (1389—1427), Лазара и Ђурађа Бранковића (око 1402—1410).

Стефан Радослав

Електрон - сребрни трахеј Стефана Радослава. Аверс: попрсје арханђела Михаила, са нимбом у дивитисиону, манијаку и лоросу,[73] у десној руци држи усправљен мач, а у левој канију.[74] Са стране су његови иницијали лево:„МN” и десно:„АР”.[75] Реверс: лево краљ у дивитисиону, манијаку и лоросу, држи глоб са крстом, десно Христ са нимбом, у туники и колобиону држи јеванђеље у левој руци и крунише краља.[74][73] Натписи на грчком који значе: лево „Стефан краљ Дука” и десно десно „ИС” - „ХС” (од Исус Христос) и „ПАNТОКРАТОР” (сведржитељ).[75] Маса 2,55 g, пречник 29 mm[46]

Досадашња истраживања упућују на краља Радослава (12271234), најстаријег сина Стефана Првовенчаног, као првог српског владара који је ковао сопствени новац.[51] Његов новац се звао „динар српски” или на латинском „рашки грош” (лат. grosus de Rascia).[38] Ковао га је по угледу на новац свог деде Алексија III Дуке, [43] последњег византијског цара.[76]

Његови новчићи су били од сребра и бакра. Носили су све карактеристике византијског новца тог времена,[77] како по представама, тако и по техници израде.[43] Византијски новац је на простору средишњег дела Балкана у 12. веку и у првој половини 13. века представљао основу новчане циркулације, док је у северним деловима, у Подунављу, уступао место средњоевропском новцу, посебно угарском, односно фризатицима.[78]

Динар Стефана Радослава је једини српски новац чанкастог облика (трахеј).[43] Постоје две претпоставке о месту израде овог новца: у Солуну у ковници Радослављевог таста, краља Теодора Анђела или у тек отвореном руднику Брсково, где су радили саски рудари, пристигли у Рашку након пада Теодора I,[77] с обзиром да је мало вероватно да би му Теодор ковање новца, што је у то време било искључиво царско право.[79] Разлози за ковање новца могли би се тражити у његовим политичким амбицијама, видевши себе као природног наследника византијске круне.[76]

Калупе за новац су израђивали солунски мајстори или њихови ученици, који су се налазили у Солуну или у Србији. Са византијског новца преузети су одевни детаљи као што су: стема, лорос, дивитисион и други.[80]

Ковао је две номинале:

  • електрон - сребрни трахеј. На аверсу има попрсје арханђела Михаила,[80], са нимбом[a], у дивитисиону, манијаку и лоросу држи усправљен мач у десној и канију[43] у левој руци. Арханђел Михаило, заштитник свих ратника, на симболичан начин представља божанско порекло владарске моћи.[81] То је једина представа арханђела Михаила, у српском средњовековном новчарству.[82] Представу допуњује легенда „МN-АР” или „АР-М”.[83] На реверсу је Христ који благосиља краља[43] и легенда „C/TE/ФA/NOC/PIZ/O” „Δ/YK/AC–” IC–XC/O” „Π/AN/TO/KP/AT/OP”.[83] Просечна маса сребрног трахеја је износила 2,75 грама.[84]
  • билон (франц. Billon) - бакарни трахеј. То је једини бакарни државни новац.[43] Постоје три типа:
    • један на реверсу има исту представу као и електрон, Христа који благосиља краља.[80]
    • други тип на аверсу има попрсје Христа Емануела,[80] са нимбом, у туници и колобиону, док десном руком благосиља, у левој држи свитак. Ово је једина представа Христа Емануела на српском новчарству,[85] симбола оваплоћења и искупљења жртве.[81] Представу прати натпис „IC–XC” „O” „EM/M/A-NY/HΛ”. На реверсу је Богородица, која благосиља краља уз легенду „CTEФANOC” „PIZ” „O” „Δ–MP–ΘV”.[85]
    • трећа врста на аверсу има Христа који седи на престолу, а на реверсу су Свети Константин и краљ.[80] Просечна маса бакарног трахеја је износила од 3,54 до 3,23 грама.[84]

Натписи на његовом новцу су на грчком. Као и за сав средњовековни новац, карактеристично је да су новчићи временом „губили” слова. [86]

Приликом археолошких и конзерваторских радова у Расу су 1970. пронађени добро очувани остаци ковања,[43] нешто плочица припремљених за ковање, нешто недорађених и неистањених плочица, као и нешто откованих билон бакарних трахеја, које имају само реверсу. Очуван је цео поступак израде бакарног новца.[80] Није познато место налаза електрон сребрних трахеја.[87] Тврђава Рас је пред почетак 1234. напуштен и спаљен и више никада није обновљена.[79]

До данас је од краља Радослава сачувано свега око 40 новчића свих врста.[43] Новац је кован у малим емисијама и веома је редак. Није имао утицаја на каснија издања рашких владара, која су ковали у бољим околностима.[86]

Његово ковање је било мањег обима. Новац се налазио у оптицају претежно у централном делу земље, са средиштем у Расу. По одласку краља Радослава с политичке сцене,[78] пред почетак 1234.[76] године, након брзе вајне акције домаће властеле,[76] ковање динара у Србији је прекинуто.[78]

Након смене Радослава с престола, на престо је дошао његов брата Владислав. У новим политичким околности, за време владавине бугарског цара Ивана Асена II, најмоћнијег владара на Балкану, нови владар у Србији није ковао свој новац.[76]

Стефан Урош I

У време Стефана Уроша I (краљ 1243—1276), најмлађег сина Стефана Првовенчаног је кован сребрни новац типолошки сличан млетачким матапанима.[88] С обзиром да се преко жене Ане налазио у родбинским везама са млетачким дуждом Дандолом, као и интерес Млетака за богате рашке руднике, одлука да се кује по узору на млетачки новац, може се схватити као потреба за развојем трговине. За време његове владавине Рашка је постала позната по најквалитетнијем сребру у Европи.[89]

У његово време израђиван је новац који је на аверсу имају представу краља и светитеља који држи заставу низ чију дршку тече натпис „REX” (краљ), што представља разлику у односу на млетачке матапане, који су носили натпис „DVX”, од речи дужд. На реверсу је Исус Христос који седи на трону с Јеванђељем на крилу.[89] Мада се Урошев новац не може са сигурношћу издвојити из новчане масе његових синова, Драгутина и Милутина, сматра се да Урошу припада врста матапана са именом „STEFANVS”.[88]

Први српски нумизматичари су му приписивали више врста новца. Током времена, млађи нумизматичари су доказивали за једну по једну од тих врста да није припадала њему. Међутим, тешко је поверовати да краљ Урош уопште није ковао новац.[76]

Стефан Драгутин

Други рашки краљ за кога се са сигурношћу зна да је ковао новац је краљ Драгутин,[90] (краљ Рашке 1276—1282, владар Срема 1284—1316),[86] Радослављев братанац. Издавао је динаре на којма су се први пут појавиле словне ознаке.[91]

Као млади краљ и сувладар Уроша Првог, издавао је у периоду од 1270. до 1276. две врсте динара са две фигуре.[91] На првој владар без круне прима заставу од Светог Стефана, заштитника престола Немањића.[91] На другој је крунисани краљ, који прима двоструки крст,[74] што је уведено као новина на српским динарима.[91] Ова представа, која одсликава поимање места владара на земљи и његово саображење са небеском власти, задржала се на српском новцу током читавог краљевског периода, а нешто ређе се може наћи и касније. Узор овакве иконографије је у византијској иконографији, где су чести прикази владара и заштитника.[92]

Новац се ковао у Брскову, у долини Таре код Мојковца, а рађен је по узору на венецијански грош.[74] На првим емисијама владар је представљен без браде, са дугом косом и најчешће са крстом на грудима. Измађу заставе и главе светитеља налази се издвојена скраћеница „S” од (лат. sanctus), а са стране је вертикално, целом висином новчића постављена легенда „REX”. Новац је носио сигле у облику кружића.[93]

Као самостални владар Рашке у периоду 1276—1282[91] je започео ковање динара по угледу на венецијанске гроше, односно сребрни новац типа матапана.[87] Највероватније око 1280. појавила су се ковања са Христом на престолу и владарем који седи на трону и држи скиптар и глоб са двоструким крстом. Кованице су рађене по угледу на средњоевропске печате и новац, а биле су прототип за већи број емисија краља Милутина. Овај новац је кован у Брскову и носио је сигле у облику тачкица и крстића.[93]

Највероватније само док је био самостални владар кова је новац са титуларним именом на латинском „REX STEFANVS”.[90]

Динар краља Драгутина познат као први динар са ћириличним натписом и владаром који стоји. Владар са круном држи скиптар у руци са крстом на врху, док му друга рука почива на грудима.

Након предаје престола у Дежеви (1282), управљао је територијом која је обухватала северне крајеве српске државе, у чији је састав улазио и значајан рударски центар Рудник. Задржао је право на ковање новца.[87] Тада су се појавили заједнички динари са заставама краљева Драгутина и Милутина.[91] Драгутин је наставио са ковањем динара са заставом и са крстом, који су емитовани паралелно са сличним динаром краља Милутина.[87] Њихове прве емисије су стилски и метролошки биле врло блиске и разликују се једино по натписима: „STEFANVS R/E/X S STEFAN” (Драгутин) и „VROSIVS R/E/X S STEFAN” (Милутин). Временом су се слова трансформисала и постајала неправилна, а број сигла на аверсу и реверсу се умножавао, док је маса новца почела да опада.[94] Милутин и Драгутин су током три деценије упоредо ковали новац. Новац је кован у великим количинама и био је врло распрострањен. Њихови примерци су пронађени на широкој територији од обала Медитерана до обала Црног мора.[74]

Године 1284. Драгутин је проширио своју област добијањем Мачванске и Босанске бановине, а касније је припојио Кучевску и Браничевску област.[87]

Након сукоба са братом око наследника, до чега је дошло најкасније 1301. године Драгутин је изгубио Рудник, те постоји могућност да је смањио, чак и прекинуо ковање новца.[87]

У трећем раздобљу, око 1311. године, у време помирења између браће, Драгутин је започео самостално ковање новца са новим емисијамa.[87] У првој деценији 14. века су успостављена два монетарна систем у држави, Милутинов у Брскову и Драгутинов, у Руднику. Драгутинов руднички динар је био веће финоће и масе.[74] На њему су се први пут појавили натписи (династичко име) на ћирилици. То је уједно и први српски новац са представом владара који стоји сам.[91] У последњој емисији новца, након што је постао краљ Срема, Драгутин је довео Сасе на Рудник, северозападно од Крагујевца, где је почело да се експлоатише рудно богатсво. Рудник је после Брестова постао најважнији рударски центар српских земаља и тамо је отворена рудничка ковница, у којој се израђивао посребрен руднички динар.[91] Пред крај владавине Сремом није користио титуларно име, већ натпис „Стефан раб Христу”.[90] На динару се налази представа владара који стоји и држи скиптар са крстом у једној руци, док му друга рука почива на грудима. Оно је обележено различитим словима и знацима, као што су звездица, крст, цвет и круна. Знаци су се појављивали углавном на реверсу.[94] Њихова финоћа је износила између 92,94 и 91,4 % сребра, а маса 2,18 грама.[78]

Стефан Милутин

Под краљем Милутином Рашка је доживела развој у сваком погледу. Проширио је територију на југ, према Византији, а на северу припојио Брaничево. У његово време били су активни рудници Брсково, Ново Брдо, Рудник. Његов новац је уједначен и солидне масе, преко 2 грама.[95] Милутинове ковнице су у закуп држали махом Которани.[96]

Према иконографији, кованице краља Милутина се могу поделити у четири групе[97]:

Владар (лево) прима заставу од Светог Стефана (десно), низ чију дршку тече натпис „R/E/X”, док је около натпис „VROSIVS - STEFAN”. Реверс: Христос на престолу држи јеванђеље на крилу. Лево и десно су сигле „IC-XC”. Маса 1,79 g, пречник 19-20 mm.
Новац краља Милутина. Аверс: Христос на престолу с наслоном држи јеванђеље. С леве и десне стране су два крина.[74] Реверс: краљ с рачвастом круном на глави и у дугој хаљини седи на престолу. У десној руци држи скиптар с круном на врху, а у левој куглу са двоструким крстом. Маса 2,12 g, пречник 19mm.
  • динари налик на матапане, са краљем лево и Светим Стефаном десно. Краљ носи рачвасту круну, у левој руци му је свитак - акакија, десном руком од светитеља прима заставу, а светитељ у десној руци држи јеванђеље на грудима. На реверсу је Христос на престолу.
  • динари на којима краљ с рачвастом круном на глави и у дугој хаљини седи на престолу. У десној руци држи скиптар с круном на врху, а у левој куглу са двоструким крстом. На наличју је Христос на престолу.
  • на реверсу је краљ који носи кратак мач у десној руци, а у левој заставу. Мач симболизује небеску правду, коју владар дели на земљи и победу владара.[98] На аверсу је Богородица Царица[99] на престолу са високим наслоном. Носи дугу хаљину са огртачем и има рачвасту круну западног типа и вео. У десној руци носи кринов цвет са дугачком дршком. Око престола су гранчице, које се завршавају листовима винове лозе[97] (дечанска лоза Јесејева), на којима је са сваке стране престола приказана по једна птица. Својим иконографским решењем обе стране новца у потпуности одговарају западним узорима.[99]
  • крунисани краљ у ратничком оделу, седи на престолу без наслова. У десној руци носи скиптар, а у левој руци балчак мача, положеног на крилу. На реверсу је Христ на престолу са високим наслоном.[97]

Главно његово ковање су представљали крстасти динари са 93,2% чистоће, али је проценат временом опао на 78,9—77,7% сребра, просечне масе 1,93 грама.[100]

И након његове смрти настављена је подела на крстасте динаре у јужним и централним областима и владаром који стоји са скиптаром, по вишој стопи, у северним областима.[100]

Стефан Владислав II

Сребрни динар Стефана Владислава II, облежен сиглом „L”. Аверс: краљ са рачвастом круном седи на престолу, у десној руци држи скиптар са крстом на врху.[101] Около је латинични натпис „MONETA VLADISLAV”.[69] Реверс: Исус седи на трону и држи јеванђеље.[101] Лево и десно скраћенице „IС” „ХС”.[69] Маса 2,20g, пречник 21mm[101]

Драгославов старији син Владислав II, био је наследник рашког престола према Дежевском споразуму. Пред очеву смрт је самостално управљао Сремом и за то време ковао је исто као и отац, новац без титуле. Након очеве смрти, његову земљу су поделили Милутин и Карло Роберт. По Милутиновој смрти прогласио се за краља Рашке и тада је ковао новац са титуларним именом Стефан Владислав.[69] Ковао је четири типа новца, од којих су три биле динарске и једна полудинарска:

  • владар који стоји и држи скиптар са крстом. Поред мањих ознака, обележена је и словима М-А на аверсу, или „L-В”, односно „В-L”
  • владар који стоји и држи скиптар са крстом.
  • владар који седи на трону и држи скиптар са крстом. Легенда на новцу је исписана латиницом, а динари су обележени сиглом у облику слова „L”.[102]
  • полудинар са представом владара који седи и држи усправљен мач, на реверсу има скраћени натпис „V”.[102]

Претпоставља се да је латиничне натписе користио након смрти краља Милутина, пошто је тада имао подршку Угарске и босанског краља Стефана II Котроманића. Ковао је новац сличан очевом и држао се његове монетарне политике. Није имао времена да битно промени тежинске стопе новца.[101]

Стефан Дечански

Крстасти динар Стефана Дечанског. Аверс: владар са рачвастом куном, прима двоструки крст од Светог Стефана. Около је натпис „[S]TEFAN REX S STEFAN”. Реверс: Христос на престолу и ознака „P-R”. Маса 1.65 g, пречник 21mm.

Стефан Урош III Дечански, најстарији син краља Милутина је наставио монетарну политику својих претходника, свог оца, затим Драгутина и Владислава II, прихватањем две различите новчане стопе: „рашке” са крстастим динарима, која се у документима помиње као „de cruce” и „српске” са рудничким динарима са мачем, која се у документима помиње као „de Rudinico”. Ове две врсте су најбројније:[103]

  • Крстасти динари су са владаром који прима двоструки крст од Светог Стефана и представљају наставак Милутиновог ковања, с том разликом да краљ није гологлав, већ носи рачвасту круну, док је натпис на реверсу динара исти. Крстасти динари ковани су једним делом у Брскову. Најбројнија је обележена словним ознакама „М-В” на аверсу и „S” на реверсу. Поред њих јављају се и комбинације словних ознака: „N-G”, „N-O”, „M-Ю”, „Ю-M”, „P-R”, „T-R” и друге.
  • Руднички динари су са владарем који седи и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила. Настале су након преузимања Рудника. Обележене су сиглама, односно различитим словним знацима, а било је и емисија без сигли. На аверсима су обележени великим бројем слова на: „L-P”, „O-P”, „P-”, „P-B”, „n-P”, као и комбинованим сиглама „P-B”, „P-R” и „P-T”, док се на реверсу налази само сигла „n”.
  • Поред ова два типа у северним областима коване су још две ретке врсте, такође са представом владара који седи на трону и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила, а легенде су исписане латиницом.

Својим динаром је покушавао да врати стару новчану стопу. Његов новац је био доста неуједначен. Почео је са 2,17, а завршио с масом око 1,20 грама.[104]

Стефан Душан

Бројност, разноврсност и лепота српског средњовековног кованог новца, дошли су до изражаја у време краља (13311346), а потом цара (13461355) Душана, када је српска држава обимом монетарне производње превазишла суседне земље тога времена.[51] Огромне количине његовог новца су се ковале у четири ковнице: Брсково, Ново Брдо, Рудник и Котор.[74] Душанов новац је био врхунац српског новчарства, у техничком, уметничком и нумизматичком погледу.[38]

Иконографија његовог новца је била мешавина елемената западног и византијског новчарства, али је уносио и новине: представе цара и царице, који између себе држе крст, представљање цара на коњу, као и вишередни потпис. Новчићи су рађени у латиничним и ћириличним издањима.[74]

Током своје владавине више пута је уводио нове врсте динара, са великим бројем варијаната у представама круне, одеће, скиптра, облика слова у ћириличним и латиничним натписима, чиме је знатно обогатио српско новчарство. Његово ковање може се поделити на два основна раздобља: краљeвски и царски.[105]

Краљевски период карактерише наставак ковања типова новца заступљених код његовог оца краља Стефана Дечанског, крстастих динара, динара са мачем и нове врста динара са шлемом,[105] као ратничка инсигнија и симбол витештва и челенком.[105]

Крстасти динари краља Душана су са представом владара који прима двоструки крст од Св. Стефана. Руднички динари су са представом краља који седи на престолу и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила.[106]

Динар цара Душана- Аверс: Христос на престолу, сигле „IC-XC” и „Ŋ-O”. Реверс: шлем са челенком и легенда „STEFAVS - INPERATOR”. Маса 1,01 g, пречник 18 mm

Динари са шлемом и челенком су нове врсте, које је увео ради уједначавања новчаних система.[107] Шлем је западног порекла и једноставног облика. Покрива целу главу. Предња страна шлема је извучена напред и преломљена по висини, а изнад отвора за гледање шлем је закошен ка врху, док је део изнад темена заобљен. Правоугаона челенка (дашчица или јастуче) са конкавним страницама је додата на шлем и састоји се од чекрка (точка) на чијем је врху група од трију, до пет пера. Чекрк почива на металном подножју челенке правоугаоног облика, које служи да се челенка фиксира на темену шлема.[108] Представу допуњује легенда „+MONITA–REX STEFA”.[109] На аверсу новца је Христ који седи на престолу са полукружним наслоном,[107] под легендом „IC–XC”.[109]

Постоји и варијанта код које је на реверсу хералдичка представа троугаоног штита са шестокраком звездом, на коме стоји шлем са челенком, дашчицом, розетом и прерјаницом и аналогна је новцу Стјепана II Котроманића.[107] Шлем са челенком, уз незнатне измене, на чекрку, у броју и форми пера, као и у стилизацији јастучета је присутна и на Душановим царским ковањима.[108]

Током краљевског периода је објединио новчани систем и повукао из оптицаја старе рудничке кованице у корист нове врсте динара, мање вредности са шлемом, смањујући му проценат сребра са 88,1 на 76,4—74,9% и масу, што је за државну благајну представљало велику добит.[110]

Царско раздобље Стефана Душана одликује велики број врста динара кованих у периоду 1345, 1346. до 1355. године[111] и хронологија њихових ковања је позната само у основним цртама.[112] На почетку царског периода повећана је финоћа динара на 93,4% сребра, док је средња маса износила 1,4 грама.[113] Маса је временом опадала.

Крунидбени динар цара Душана

Прва емисија у овом раздобљу је његов најпознатији динар, који је издао поводом свог крунисања за цара, такозвани „крунидбени динар”.[111] Израђен је од квалитетног сребра, веће вредности и финоће од емисија ранијег раздобља, у високој техници рада и представљао је монету високог стандарда тадашње Европе. На њему је Душан приказан у стојећем положају, обучен у свечаној одежду византијских царева, дивитисиону са жезлом у руци, док му два анђела (симболично не добија власт од Бога), стављају богато украшену круну византијског типа на главу.[114] На њему је и кратак ћирилични натпис „СТЕФАН ЦАР”.[38] Царска титула је исписана у легатури.[114] Представе на овом крунидбеном Душановом новцу су виђене на раним византијским издањима, где две Викторије крунишу цара, дају му моћ и овенчавају га непобедивошћу. [115] Ипак, Душанова представа крунисања није нашла свој узор у византијском новцу, већ у српском зидном сликарству, у композицијама Лозе Немањића у Грачаници и Пећи.[114] Оваква представља је била плод све присутнијег византијског дворског церемонијала на српском двору, као и владарске идеологије која је Душанов „крунидбени динар“ ставила у службу култа који је Божијим посредовањем, што симболично потрврђује представа Христа (легенда „IC-XC”) на другој страни новца, требало да оправда титулу.[114]

Интересантна врста Душановог сребрног царског динара. Новчић је масе 1,55 грама и пречника 20mm. Владар с круном на глави седи на коњу у скоку. Коњ је окренут удесно. Владар на глави носи круну. У десној руци владар држи жезло са крстом на врху[116]

Самопрогласивши се за цара Срба и Грка, без дозволе византијског цара и византијског патријарха, преко новца је показивао свој суверенитет и легитимитет своје титуле.[74] Познато је да је ова врста динара кована од сребра високе финоће,[107] веће вредности од претходни издања. Овај новац је радо приман као средство плаћања у трговини и ван граница средњовековне Србије.[114]

Динар са представом цара на коњу, која истиче улогу владара као ратника и подвлачи симболику победе, оплођену освајању нових територија, представља једну од последњих царских емисија.[107] Владар на коњу је био омиљен мотив селџучких династа, који су касније преузели јерменски краљ Хетум I, трапезунтски цар Алексије II и бугарских царева.[117]

Чест је мотив царице заједно са царем, уместо светитеља, који између себе држе крст, преузет из византијске иконографије,[117] а експлоатишу се и разни флорални орнаменти. Цар Душан увео је и ситнији номинал, са разноврсним представама, масе око 0,70 грама.[115]

Душан је издао мноштво новчаних типова, са сталном тенденцијом смањења масе.[113] Царски новац би се по месту ковања могао поделити на[118]:

  • северне области, у првом реду Рудник и одликују се претежно латиничним легендама
  • централне и јужне области земље - северна и централна Македонија, који садржи искључиво ћириличне натписе
  • Котор, где су ковани динари слични грошу Дубровачке републике.[119] На аверсу је представа патрона града Светог Трифуна, који стоји у мандорли, са нимбом, у далматици, држећи у десној руци палмову грану, а у левој глоб са крстом. Представу допуњује легенда STRIPhON–CAThAREN.[120] На ревесу је цар на престолу, са отвореном круном, у плашту и хаљини, држи скиптар са крином и глоб са крстом.[119] На реверсу је и легенда STEPhANVS–IMPERATOR.[120] Динари су тежили око 1,64 грама.[119]

Ковање новца уређено је Душановим закоником,[121] донетом 1349. у Скопљу и проширеном на Сабору у Серу 1354, чиме је први пут у историји Србије, емисија новца уведена у правно оквире,[74] члановима 168, 169 и 170. Према законику, новац се могао ковати искључиво у градовима.[122] Чланом 169. кривотворење новца је било строго кажњавано спаљивањем златара,[123] а примењивана је и колективна одговорност, јер ако је златар ковао лажни новац у граду, град је морао да плати глобу, док ако је ковао у селу, село је морало да се расели.[59]

Динаре су ковали српски владари, краљеви, цареви и деспоти, властелини и други средњовековни феудалци. Међу њима, Јован Драгаш, Јован Угљеша, који су ковали сребрне динаре са двоглавим орлом на реверсу.[124]

Бранко Растислалић

Бранко Растислалић је један од првих феудалаца, чије се ковање датира четрдесетих и почетком педесетих година 14. века. Заједно са своја два брата заузимао је високо место међу Душановим саветницима. Управљао је Подунављем, са Браничевом и Кучевом као главним центрима. Ковао је динар са представом Христа који седи на престолу на аверсу и са шлемом са челенком на реверсу. Његови динари су обележени сиглама „P-L”, а њихова средња маса износи 1,31 грама.[125]

Стефан Урош V

Динар цара Уроша. Аверс: цар са куполастом круном седи на престолу. Држи скиптар са крстом на врху у десној руци. Реверс: шлем са челенком и перјаницом од три пера. Маса кованице 1,10 грама, пречник 20 mm.[126]

Након Душана, власт је преузео његов син Урош Нејаки, који није био у стању да одржи централну власт. Његов новац, у почетку доброг квалитета, временом се израђивао са све нејаснијим текстом, због све аљкавијих калупа.[127] У почетку његове владавине, монетарна политика је била по узору на ону коју је водио цар Душан. Касније, исто као и управљање државом, монетарна политика је препуштена другима.[126]

Новчарство цара Уроша се може сврстати у три основне групе[128]:

  • јужне и централне области:
    • на аверсу владар који јаше на коњу, на реверсу шлем са челенком. Означен је малим бројем сигли: „–Т” и „Т-”[129]
    • на аверсу владар који седи на престолу, на реверсу шлем са челенком. Обележена је сиглом „–Т” или чешће сиглом „–G”[129]
    • на аверсу Христ на престолу, на реверсу цар на престолу без наслона. Ова врста је означена малим бројем сиглама „С-” и „-Е”.[130]
    • на аверсу Христ на супеданеуму, а на реверсу представа цара и царице који држе између себе крст.[130]
    • у Звечану, једном од најстаријих градова српске средњовековне државе, је кован новац, на чијем аверсу је шлем са челенком, дашчицом, розетом и перјаницом који допуњује легенда „IMPERATOR-VROSIVS”, на реверсу ведута (слика) Звечана, на којој доминирају делови Горњег града: градска кула кружног облика над улазном капијом, са чије десне стране је представа црква Св.Ђорђа са крстом, а са леве представа још једне грађевине, вероватно владарске палате.[130][131] Слику града допуњује легенда „ЗВЕЧАНЬ - ГРАДЬ”. Начин на који је град Звечан приказан карактеристичан је за новац и печате са Запада.[131] Овај утицај је могао доћи из Приморја, посредством закупаца ковница и мајстора-ковача, који су долазили због оближњег рудника Трепча, богатог сребром, оловом и гвожђем, чија је експлоатација у првој половини 15. века достигла максимум.[132] Ова емисија динара је кована у малом броју примерака, од којих су очувана само два.[131]
  • северне области се може поделити у више подгрупа[130]:
    • на аверсу владар који стоји, а на реверсу Христ на престолу. Носи сигле у облику слова „С-” и „R-V”.[133]
    • упрошћени стил са искривљеним натписима.
    • Христ на престолу, на аверсу, а на реверсу цар и царица који стоје и држе двоструки крст. Обележени су сиглом „R-V”.[133]
    • на аверсу Христ који седи на престолу, а на реверсу стилизовани шлем са челенком и наглашеном розетом.[128]
  • приморски градови Котор и Улцињ: У Котору је Урош наставио да кује новац, који је започео цар Душан,[134] с том разликом да је легенда на реверсу носила натпис „VROSIVS-IMPERATOR”

Поред динара у Котору су се ковали и полудинари са представом попрсја Светог Трифуна под легендом „SANTVS TRIPhO” на аверсу и попрсјем цара Уроша под стемом, допуњен легендом „IMPERAThORAS” на реверсу.[120] У Улцињу су се ковали фолари. Носе легенде „VROSIVS REX”, односно „VROSIVS”. Осим на Приморју, циркулисали су и у другим областима, нарочито у источном делу Балканског полуострва.[134]

Обласни господари

Након слабљења и распада централне власти, најјачи обласни господари су наступали самостално.[135]

Обласни намесници који су контролисали руднике повећавали су своју добит на рачун квалитета кованица. Плашећи се војне интервенције, они се у почетку нису усуђивали да кују новац само са својим именом, па су уз своје стављали и царево име. Такав новац ковали су Растислалићи, деспот Угљеша и краљ Вукашин.[126]

Политички разлаз цара Уроша V и краља Вукашина око 1367. користили су и други обласни господари, међу њима кнез Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који су тада почели са ковањем свог новца.[135]

Након гашења династије Немањића 1371, обласни господари су наставили да кују новац, који више није могао да достигне ни циркулацију, нити квалитет и распрострањеност коју је имао за време Душана.[74] Отпочео је процес распарчавања Српске царства истицањем неколицине обласних господара. Сви они су на неки начин покушавали да се прикажу наследницима лозе Немањића, по сродству, као законити носиоци власти или рачунајући на право по сродности преко неке побочне линије.[136]

Појавили су се нови обласни господари, који су користили прилику за своја територијална проширења. Балшићи су 1372. заузели Призрен, кнез Лазар Ново Брдо, Вук Бранковић нека места на Косову. С ковањем новца започели су и Марко Мрњавчевић, краљица Еуфросима - Јелена Мрњавчевић, затим Андреаш Вукашиновић, Андрија Гропа, Константин и Драгаш Дејановић и Вук Бранковић. Ковање новца доносило им је знатне приходе. Обласни господари са јужних територија бившег царства убрзо су постали турски вазали и престали су с ковањем новца, па су њихова ковања ретка, а њихови узори су новац краља Вукашина и цара Уроша.[135]

Новац су ковали и сами градови: Призрен, Скопље, Смедерево.[40]

Царица Јелена

Царица Јелена, удовица цара Душана и мајка цара Уроша је након смрти цара Душана управљала Серском облашћу,[134] у југоисточној Македонији, која је формирана приликом распада и феудализације српске државе.[137]

Она је након 1360. године иступала као самостални господар – деспина, а од 1365. од ње је власт преузео деспот Угљеша. За време своје кратке владавине царица Јелена је ковала три врсте динара, које се једино разликују само по натписима.[134] На њиховом аверсу је представа владара, цара Уроша, на престолу без наслона, окренут лицем.[138] Цар је са стемом, у сакосу, манијаку и дијадими, у десној руци држећи скиптар са крстом, а у левој акакију.[139]

На реверсу једног од три типа динара које је она издавала, налази се једина самостална представа владарке у српском средњовековном новцу. Царица Јелена је представљена у репрезентативном ставу, како стоји фронтално окренута посматрачу, са нимбом, у сакосу, манијаку и дијадими. У десној руци држи скиптар, а у левој акакију. Са њене леве и десне стране приказан је цвет.[138]

Просечна маса њеног новца је износила од 1,13 до 0,86 грама.[140]

Краљ Вукашин

Динар краља Вукашина, основно ковање. Аверс: Христ на трону, држи јеванђеље. Реверс: петоредни натпис: „ВБ ХА / БА БЛГP / БѢРNНO / КРА BЛБ / КАШb”. Маса 1,18 g, пречник 19 mm.

Краљ Вукашин је био један од најзначајнијих феудалаца свог времена. Цар Урош му је 1365. године доделио краљевску титулу, али је иступао самостално од 1367. године. Центри његове власти су били градови Прилеп, Скопље и Призрен. На северу, границу његове државе су чинили Приштина и Ново Брдо, на западу Призрен, а на истоку језеро Пору. Ковнице његовог новца налазиле су се у Призрену, а вероватно и у Новом Брду. Ковао је бројне емисије новца, које би се могле поделити у три групе[141]:

  • на аверсу је краљ Вукашин како јаше на коњу, док је на реверсу шлем са челенком и натписом около „Vrosius imperator”. Највероватније припада период 1365—1367.[141]
  • на аверсу Христ који стоји на супеданеуму или седи на трону. На ревресу су краљ и краљица, који између себе држе крст. Новац је кован по угледу на емисију цара Уроша са истим представама аверса и реверса. Ова емисија је веома ретка.[141]
  • на аверсу Христ, на реверсу вишередни натпис, по угледу на динар цара Душана. Представља његово основно ковање. Кованице су биле присутне на ширем простору, укључујући централне и северне области некада јединственог царства. Једина је врста обележена бројним сиглама.[141]

Сребрни динар краља Вукашина и деспота Угљеше садржи шлем са челенком (знамења Немањића) у облику крунисане женске главе (знамење Мрњавчевића), што указује на вазални однос Вукашина према Немањићима.[142] Женска глава је са отвореном круном и минђушама, налик портретима српских владарки на фрескама из 14. века.[143]

Средња тежина његових главних емисија износила је од 1,15 до 1,05 грама.[140]

Јелена Мрњавчевић

Јелена Мрњавчевић, жена краља Вукашина је ковала динаре који на аверсу носе коњаничку представу владара под легендом „КР–ЛЬ”,[137] а на реверсу шлем са челенком, дашчицом, розетом и главом,[134] окренутом надесно, праћену легендом ’КРAЛHЧA–A ЄЛѢNA. Њена је вероватно и врсте динара са вишередним натписом „Благоверна краљица” на реверсу.[144]

Јован Угљеша

Динар деспота Угљеше. Аверс: двоглави орао. Реверс: Христос са зрнастом нимбом, левом руком држи јеванђеље. Тежина 1,12 g, пречник 20 mm.[145]
Заједнички динари Јована Угљеше и Вукашина Мрњавчевића.[134] Аверс: крст чији се краци завршавају кратким дебелим попречним цртама, из којих полазе два рељефна листа са три дела. Листови се завршавају са три дела. Између кракова крста налази се натпис: ДЕС/ПОТ/IO/АНВ/ВЛР/КА/ШН. У средини крста се налази петокрака звезда. Реверс: цар Душан са круном, са које висе препендулије са два зрна зрна на крајевима и зрнастом нимбом. Владар је обучен у дивитисион, са манијаком и лоросом и доњом украшеном бордуром. У дну хаљине се налазе наставци, који највероватније представљају наставке, на којима стоји. У десној руци му је скиптар са крстом. Преко леве руке, подбочно виси лорос, који се завршава са три груписане тачке. Десно и лево од владара се налази петокрака звезда.[146]

Новчарство деспота Угљеше може се поделити на три одвојене групе[147]:

  • динари са шлемом, челенком, дашчицом и попрсјем, са или без круне[147]
  • динар са представом двоглавог орла, први пут у историји. Представља уједно његову главну емисију новца.[147]
  • заједничка емисија са Вукашином. Угљеша је 1365. године ковао новац заједно са братом Вукашином, поводом свог проглашења за деспота и преузимања намесништва од царице Јелене над Серском облашћу.[145] Аверс је урађено по византијској иконографији цар Душан, у царском орнату, са нимбом како стоји, у десној руци држи скиптар, у левој акакију. Представу прати легенда СФ–ЗР.[148] Реверс је рађено по узору на новац Западне Европе: крст са расцветалим криновима на завршецима на крајевима и звездом у средини.[147]

Са ознаком монограма цара Душана (сизерена) новац је ковао вероватно до 1368. док је формално признавао врховну власт Уроша V. Након тога, без ознаке врховног владара, ковао је само једну врсту новца. Његовог новца је много мање него Вукашиновог, вероватно зато што област коју је држао Угљеша није била богата сребром, за разлику од Рудника који је држао Вукашин. Осим тога, Угљешини делови државе су готово век раније потпали под турску власт, а ослобођени су читав век касније, тако да је тај новац више био изложен уништавању.[145]

Деспоту Угљеши су приписали емисије новца које су раније приписиване деспоту Јовану Оливеру. Промена у приписивању проистиче из чињенице да су ковања настала у време краља Вукашина, након периода када се деспоту Оливеру изгубио сваки траг, затим иконографски предлошци и стил новца, који одговарају времену цара Уроша и краља Вукашина и на крају регион циркулације ових динара.[134]

Просечна тежина његовог новца је износила од 1,1 до 0,97 грама. Проценат сребра је био веома висок. Мерења на једном његовом примерку показала су проценат 98,24%.[140]

Константин Драгаш

Константин Драгаш Дејановић је владао заједно са својим братом Јованом Драгашем, а након братове смрти је управљао самостално, као турски вазал. Приписују му се и динари са сликом Христа који седи на престолу, са вишередним натписом, чији је једини познати примерак пронађен у Скопљу. Ковао је још једну врсту новца по узору на крстасте динаре, односно венецијанске гроше.[149]

Андрија Гропа

Андрија Гропа је био жупан, арбанашки великаш. Осамосталио се око 1377. године као обласни господар у Охриду, где је ковао новац, на чијем аверсу је Христ, који стоји на супеданеуму. Познате су четири врсте динара које се разликују по натпису на реверсу.[149] Натписи су старословенски, што указује на припадање властелинској структури Српског царства. На једној новчаној врсти његово име је без титуле жупана, што указује на то да га је ковао као веома имућан и значајан властелин, још за живота краља Вукашина. Један од натписа на новцу нађеном у Кичевској остави, вероватно кован 80-тих година 14. века, гласи: „милости божијеј велик жупан Гропа, господин Охриду”.[150]

Просечна тежина његовог новца износила је од 0,84 до 0,77 грама.[140]

Никола Алтомановић

Никола Алтомановић је око 1367. године држао Рудник, где је ковао свој новац. У то време је био најснажнији обласни господар.[149] Позната су три типа једног новца. Прва два су слична новцу који су израђивали и други обласни господари: на аверсу првог типа Христ који седи на престолу, а код другог Христ на супеданеуму, док је код оба на реверсу вишередни натпис. Трећи тип новца је налик Урошевом динару и означена је словима „S-V” на реверс.[149]

Кнез Лазар

Динар кнеза Лазара. На аверсу кнез са куполастом круном. У десној руци држи скиптар са крстом на врху. Реверс: Христос седи на престолу, обема рукама држи јеванђеље. Сребро, тежина 0,79 g, пречник 19 mm[151]

Кнез Лазар је испољавао претензије на наследство немањићког трона, по родбинској линији своје жене Милице.[152] Ковао је више врста новца у Новом Брду, који је на аверсу носио натпис „Кнез Лазар”.[151] Према иконографији, његово новчарство се може разврстати у пет основних група[153]:

  • вишередни натписи на аверсу („КНЕЗ ЛАЗАР”), а на реверсу Христ на престолу[153]
  • цела фигура кнеза Лазара који држи жезло у рукама и натпис „КНЕЗ ЛАЗАР”, а на реверсу Христ на престолу[153]
  • профил кнеза Лазара на аверсу, воловски рогови на реверсу, док са обе стране стоји натпис: „ГОСПОДИНА КНЕЗА ЛАЗАРА”[153]
  • цела фигура кнеза Лазара са жезлом у рукама на аверсу и различитим варијантама латинских натписа „CONTE LASAR”, а на реверсу Христ у мандорли или на престолу.[153] Верује се да је овај навац кован након његове смрти. Било је сличних новчића са његовим именом и именом његовог сина Стефана и са италијанским натписом, с обзиром да су дубровачки трговци држали под својом финансијском влашћу Ново Брдо.[151]
  • новац са латиничним натписима на аверсу, а на реверсу шлем са воловским роговима, грб Хребељановића.[154]

У његово време сви закупци ковница су били Дубровчани, одакле су вероватно доведени и резачи калупа. Иконографски предложак за представу бисте кнеза, вероватно потиче са дубровачких минца (фолара) које су се ковале од краја 13. века до 1436.[155]

Просечна тежина његовог новца је временом опадала. У првим емисијама она је била 0,83, а у последњим 0,54 грама.[140] За његовог живота и након погибије, у оптицају је било и много фалсификата његовог новца, неки од њих били су тешко препознатљиви.[151]

Вук Бранковић

Динар Вука Бранковића. Аверс: четвороредни натпис „+ BЛbКb / ОВbДН / NАРb / ГА”. Реверс: Христос на престолу с нимбом, држи јеванђеље у руци.

Вук Бранковић, најмлађи син Душановог намесника из Охрида, севастократора Бранка Младеновића,[38] је поседовао руднике сребра, олова, цинка, бакра, гвожђа и злата, а међу његовим највећим рудницима били су: Брсково, Глухавица, Трепча, Јањево и Ново Брдо. Имао је велики број различитих кованица.[156]

У средњем веку су натписи обично писани ћирилицом на српском или латиницом на латинском.[40] По правилу, на новцу се није означавао назив монете. У Србији је изузетак био новац који је исковао Вук Бранковић, јер је на његовом новцу јасно било исписано „ВЛКОВ ДИНАР”.[38]

Ковао је 17 врста новца које се могу поделити у три основне групе:

Динар Вука Бранковића. Аверс: Вук гологлав, стоји окренут лицем, са заставом и лоросом. Около са леве и десне стране полукружни натпис „ВЛЬКЬ” (Вук). Реверс: Христос на престолу с наслоном. Са обе стране Христа сигле „ГАК / ВЬ”.
  • шлем са челенком, дашчицом, розетом, перјаницом и штитом са стране и вишередим натписом. Он се појављује као вазал кнеза Лазара. На једној верзији је шлем са челенком без штита, као скраћени натпис на реверсу. Такође постоји верзија са коњем једној страни, и ћириличним натписом на другој.[157]
  • на аверсу је Христ на престолу, а на реверсу Свети Стефан, који стоји и држи палмову грану и јеванђељем у рукама,[158] што је новитет у односу на претходна ковања. Такође, постоје и верзија на којој је владар са скиптром, са копљем или са заставом, као и верзија на којој Христ седи на престолу.[157]
  • динари са дворедни ћириличним натписом на реверсу, односно монограм. У исту групу спадају и динари, који на реверсу имају представу Светог Стефана,[157] који држи јеванђеље и кадионицу,[158] те представе са лавом и штитом. Овај новац је кован и у каснијем периоду и имао је мању тежину него у ранијим емисијама.[157]

Натписе је исписивао око шита, који се код његових динара јављају први пут у српском новчарству. Штит је подељен трима дијагоналним паралелним тракама.[159]

У истом периоду било је и бројних ковања локалних феудалаца, патријарха и градова (Скопље и Призрен), која у свему подражавају новац Вука Бранковића, а највише у представи Христа на престолу и дворедим натписом који садржи само име властелина, односно града.[160]

Градски новац Скопља

Градски новац из Скопља, кован је до 1392. године, када су град заузели Турци. Коване су две врсте новца. На првој врсти су мотиви Христа на престолу на аверсу и градског патрона Св. Стефана који држи кандило и јеванђење, на реверсу, према динару Вука Бранковића, од којег се једино разликује по натпису са именом града изнад представе Светог Стефана. Ова врста је кована у малим количинама. Најбројније ковање града Скопља чини друга врста, са сликом Христа који седи на престолу и дворедим натписом имена града,[161][162] а његова тежина износи 0,59 грама.[163]

Градски новац из Призрена

Градски новац из Призрена је израђиван у нешто већим серијама. Израђиван је у периоду од 1378. до 1396. када се налазио у рукама Вука Бранковића. Првом типу припада динар са представом Христа који седи на престолу са високим наслоном на аверсу и дворедним натписом[161] са именом града „ПРИЗРЕNЬ”, на реверсу.[162] Друга врста је варијанта прве, за коју се сматра да је главно ковање, с том разликом што је трон без високог наслона, а на трећој Христ стоји у мандорли.[161] Средња тежина друге врсте износи 0,44 грама, а треће 0,38 грама.[163]

Краљевић Марко

Динар краљевића Марка (реверс)[164]

Марко Мрњавчевић, син краља Вукашина је био обласни господар у западној Македонији. Ковао је више врсте новца:

  • представа Христа на престолу и краља који јаше на коњу и држи скиптар са лабарумом. Тежина јединог познатог примерка износи 1,10 грама.[165]
  • на аверсу ћирилични натпис у пет редова „ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО - У Христа Бога благоверни краљ Марко”. На реверсу је Христ на престолу.[166]
  • на аверсу ћирилични натпис у пет редова „ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО - У Христа Бога благоверни краљ Марко”. На реверсу је Христ у мандорли са звездицама около[166]
  • на аверсу краћи текст „БЛГО/ВѢРНИ/КРАЛЬ/МАРКО - Благовјерни краљ Марко“. На реверсу је Христ у мандроли од звездица[166]
  • динари са Христом који седи на престолу и краљем који стоји и држи скиптар са крстом представља јединствену појаву у овом раздобљу на простору Македоније и једна је од његових од последњих емисија. Тежина јединог познатог примерка износи 0,87 грама[165]

Андријаш Мрњавчевић

Марков брат Андријаш Мрњавчевић је ковао 80-тих година 14. века[164] веома сличан новац, као и Марко. Познате су две врсте, обе на аверсу имају краћи текст „БЛГО/ВѢРНИ/АНДРЕ/АШЬ - Благоверни Андреаш“, док је на реверсу Христ на престолу или у мандорли. На новцу се налазе словне ознаке, које нису разјашњене.[166]

Ђурађ Балшић

Динар Ђурађа Балшића. Аверс: петоредни ћирилични натпис „БОГО/МЬДАН/НВЄЛНЅ/НГNЬГХ/QЬГЬ”. Реверс: вучја глава са широко разјапљеним чељустима и исплаженим језиком на десно. Испод шлема је велико слово „N”. На визиру шлема је латинично слово „G”, у кога је укомпоновано ћирилично „г”. Тежина 0,7 грама, пречник 17 mm.

Поред кнеза Лазара, најмоћнији и најугледнији великаш је био Ђурађ I Балшић. Након заузимања Призрена, који је у то време био врло значајан привредни центар на раскрсници путева, са већ уходаном ковницом, Ђурђе је започео са ковањем новца. Прва емисија новца је изашла средином 1372. године. Његово ковање може се поделити на више врста[167]:

  • динар тежине 1,04 грама и пречника 18 mm. На аверс има четвороредни ћирилични натпис са инвокацијама Исуса Христа, као доследна копија новца караља Вукашина. На реверсу је Христ седи на престолу са високим наслоном, слично једној подврсти Лазаревог динара[167]
  • динар тежине 0,97 грама и пречника 18 mm. Аверс је исто као и прва врста, четвороредни ћирилични натписом, инвокације Исуса Христа, само са другачије стилизованим словима. реверсу је рашки грб, шлем са витлом и челенком у виду розета, по узору на Душанов новац.[168]
  • динар тежине 1,0 – 1,1 грама и пречника 18–19 mm. На аверсу је такође четвороредни ћирилични натпис са инвокацијом Исуса Христа. На реверсуу је вучја глава са исплаженим језиком, који се ослања на шлем западног типа, што представља удаљавање од рашког стила и учвршћивање суверенитета породице. Десно од шлема је стилизовано латинично слово „G”, у кога је укомпоновано ћирилично „Г”.[168]
  • на аверсу је петоредни ћирилични натпис у коме се Ђурђе декларише као богомдани велики господин. На реверсу је хералдичка ознака, вукова глава са отвореним чељустима и исплаженим језиком, плаштом и шлемом западног типа. Ова врста је највероватније настала после 1374. године[168]
  • динар пречника 18–19 mm. На аверсу је петоредни ћирилични натпис са инвокацијом Исуса Христа. На реверсу је вучја глава са исплаженим језиком у десну страну, а испод језика је шлем западног типа са новом стилизацијом. Испод шлема је видљиво слово „Н”. Једини сачувани примерак овог новца је једном трећином окрњен и чува се у Музеју Славоније у Осијеку.[168]
  • динар тежине 0,7 грама и пречника 17 mm. На аверсу је петоредни ћирилични натпис, у коме се владар декларише као богомдани велики господин. На реверсу је вучја глава са широко разјапљеним чељустима и исплаженим језиком на десно. Испод шлема је велико слово „N”. На визиру шлема је латинично слово „G”, у кога је укомпоновано ћирилично „г”.[168]

Балша II Балшић

Балша II Балшић је после смрти свог брата преузео власт коју је усмерио према југу и Приморју – Берату и Валони. Својим територијама је 1385. припојио Драч, а затим погинуо у борби против Турака. Његов новац на аверсу има Светог Стефана, заштитника града Скадра, док је на реверсу грб са штитом са лављом главом на коме стоје шлем, круна и лавља глава.[169] Од њега је у новчарсту Балишћа ћирилични текст је замењен текстом на латинском, што је касније постала пракса.[170]

Ђурађ II Страцимировић

Ђурађ II Страцимировић је после смрти Балше II стао на чело куће Балшића. Ковао је две врсте новца. Прву врсту са Светим Стефаном, заштитника Скадара на аверсу је ковао у Скадру,[171] до 1391. године, када је Скадар пао у руке Константина Балшића. Ова врста је значена сиглама „P-L”. Средња тежина овог новца је износила 1,16 грама.[172]

Друга врста новца је са сликом Светог Лаврентија, патрона Балшића, на аверсу, највероватније је кована у Бару.[171] Светитељ је приказан са нимбом, како стоји, фронтално окренут посматрачу, у бадемастој мандорли, одевен у далматику. У десној руци држи кадионицу, а у левој јеванђеље. Представу допуњује легенда SLAVRENCIVS M. На реверсу је грб Балшића, са легендом „M D GEORGI S–TRACIMIR”.[173] Средња тежина овог новца је износила 1,08 грама.[172]

Балша III Балшић

Балша III Балшић је наставио ковање гроша по угледу на ковања свог претходника. Било је три врсте гроша, са представама Св. Лаврентија на аверсу и грбом на реверсу. Прва од врста је обележено сиглом „–м”, а једна од врсти је на аверсу имала део легенде исписан ћирилицом, за разлику од његовог претходника. Средња тежина његовог новца је износила 1,05 и 1,04 грама.[174] Његовог ковање играло је значајнију улогу од ковања његових претходника, јер је налажен далеко ван матичних области.[172]

Пошто није имао мушких потомака, своје области је завештао деспоту Стефану Лазаревићу.[171]

Константин Балшић

Константин Балшић је владао Скадром и његовом околином као вазал султана Бајазита. Ковао је у Скадру динаре на чијем реверсу је приказан владар на престолу и држи скиптар са крином и глоб са крстом. Натпис около гласи „Rex Constantinvs”.[171] Његова ковања се типолошки разликује од осталих ковања куће Балшић. Средња тежина његовог новца је износила 1,21 грам.[174]

Дубровачки новац

Дубровачки динар (око 1337). Аверс: Христос у мандорли, десном руком благосиља, а у левој држи јеванђеље. Лево и десно су ознаке „IC-XC”. Реверс: Свети Влахо са подбискупском капицом стоји, десном руком благосиља, а у левој држи крст. Около је натпис „S BLASIVS RAGVSII”. Тежина 1.62 g, пречник 20 mm.

Дубровник је са својим балканским залеђем вековима имао жив и плодан трговински промет. Под крај 13. века почео је да издаје сопствени новац, који је кован све до 1803. године, када је Дубровачка република престала да постоји.[175]

Најстарији сачувани архивски списи о редовном раду дубровачке ковнице потичу из 1337. године. Алат и калупи које је израђивала дубровачка ковница, били су својеврсни извозни производ, који су куповале друге државе и градови.[176]

Динар је био први дубровачки сребрни новац и имао је 47 варијанти.[176] Његова средња тежина у почетку ковања, 1337. године је износила 1,951 грама и био је чистоће 916,67/1000 сребра, а 1626. средња тежина му је износила 0,642 грама и имао је чистоћу 800/1000 сребра.[177]

Дубровачки сребрни динар је рађен по узору на млетачки дукат. На аверсу је иао представу Христа у мандорли.[178]

Осим динара ковали су се полудинари (9 типова), динарићи (8 варијанти) и полудинарићи.[176]

Дубровачки полудинар, ковао се од 1370. На аверсу је носио представу главе Христа са нимбом, окренуту лицем, а на реверсу представу главе Светога Влаха са подбискупском капицом.[155]

Динарићи су се ковали од 1626. Њихова средња тежина је износила 0,626 грама сребра, такође чистоће 800/1000.[177]

Вредност динара као и динарића у односу на друге врсте новца у Дубровнику никада се није мењала: динар и динарић су имали увек вредност од 30 минца (фолара), односно, једна перпера је вредела 12 динара (динарића).[177]

Динар у Босни

Динар Стефана II Котроманића. Аверсу: бан стоји окренут лицем, у десној руци држи мач, а у левој скиптар са крстом на врху. Около је натпис „STEFA-BAN”. Реверс: Христ са нимбом на престолу с наслоном, држи јеванђеље. Око њега је натпис „IC-IX” и сигле „P-M”. Тежина 1,97 грама, пречник 19-21 mm

Након освајања Хума тридесетих година 14. века, бан Стефан II Котроманић је започео са експлоатацијом рудника у Босни и израдом домаћег новца. Сачуван је већи број емисија његових динара. Новац је ковао по угледу на новац венецијанске, српске и дубровачке емисије.[179] Није користио хералдичке мотиве. На аверсу је најчешће лик бана који стоји или седи на престолу, а на ревресу лик Христа на престолу.[180]

Као бан, Твртко I Котроманић је најпре ковао динаре по узору на свог стрица Стефана, а од 1365. је увео нове калупе који је добио из Дубровника, чију израду му је одобрило Дубровачко веће умољених (лат. Consilium Rogatorum). Калупи су са једне стране имали бана с мачем, а са друге Христа. Постигао је да свој новац изједначи, како стилски, тако и по тежини, а самим тим и по вредности с дубровачким динаром.[180] Тежина му је износила 0,64–1,85 грама и вредео је 6 солда или 30 минца.[180]

Није познато да ли је Твртко након проглашења за краља 1377. наставио са ковањем свог новца, а након његове смрти 1391 је настао дужи прекид у ковању, највероватније због несређених прилика и честе смене владара.[181]

Године 1436. краљ Твртко II Котроманић је почео да кује свој новац: грошеве, динаре и полудинаре. Новац је на аверсу имао шлем са круном, натпис Т (монограм краљевог имена) и „dni regis Bosne”. На реверсу се налазио заштитник Свети Григорије Богослов,[181] заштитник Босне и крснe славе Котроманића. Тиме је напуштена стара пракса да се на новац с једне стране ставља лик владара, а са друге лик Христа.

Ковање сопственог новца у првој половини 15. века у Босни није у ишло прилог интересима Дубровачке републике. Свака нова емисија динара босанских краљева је изазивала бурне реакције, повлачење дубровачких трговаца или захтеви да се обустави ковање, настојећи да дубровачки динар буде једино платежно средство на тој територији.[182]

Деспотовина

Расцепканост државног простора српске државе олакшало је продор османлија на централни део Балкана, који је уследио после погибије кнеза Лазара на Косовом Пољу 1389. године.[183]

Висока цена сребра је поспешивала улагања и у мање исплативе руднике. Крајем 14. и почетком 15. највећи број рудника је отворен у регионима[48]:

  • Копапник: Запланине (1400), Ливада (1405), Беласница (1423), Ковачи (1926), Бело Брдо (1438)
  • Подриње: Црнча (1367), Зајача (1412), Бохорин и Крупањ (1415)
  • Рудник: Селац и Рудиште код Београда

Главне ковнице у време деспотовине налазиле су се у близини рудника у Брескову, Руднику, Новом Брду, Трепчи, Копорићима, Плани, Сребрници и Рудиштима, као и у урбаним центрима Скопљу, Призрену, Звечану, Охриду, Приштини, Скадру, Бару, Смедереву и аутономним градовима Котору и Улцињу.[184]

Отварањем нових рудника крајем 14. и у 15. веку, српски деспоти успели су да подигну монетарну слику Србије на виши ниво. Новац је поново почео да добија на тежини, квалитету и представама.[74]

У време деспотовине новац је кован и у градовима који су били средишта привредног, културног и црквеног живота. Најстарија ковница у којој се ковао новац за потребе деспотовине се налазила у Руднику. Најважнија ковница деспотовине је било у Смедереву, која је подигнута око 1430, у време када је деспот Ђурађ Бранковић саградио тврђаву и двор. У њој се ковао новац са ћирилични натписом имена града, исписаним у скраћеном облику или у целости, у једном или више редова. У том периоду новац се ковао на Новом Брду и у Сребрници.[185]

Закупци ковница у време деспотовини су били угледни Дубровчани, који су се често повезивали у заједничка трговачка удружења.[184]

На територији Београда су веома чести налази новца Стефанa Лазаревићa и његовог наследника деспотског трона, Ђурађа Бранковића.[186] Српски новац у време деспота има најмањи обим и тежину. Ова врста новца данас се зове обола, а у народу су познати као маљушници.[187]

Ковао се велики број врста новца, са различитим комбинацијама иконографских предложака. У првом раздобљу доминирала је представа Христа у мандорли, по узору на дубровачки новац, а касније световне представе по узору на средњеевропски новац.[188]

Тежина новца у време деспотовине је варирала између 0,15 до 1,40 грама. Основни српски новац је био динар, а у оптицају су се налазили грошеви, цекини, перпери и млетачки дукати, а временом у све већој турски сребрни новац.[189]

Стефан Лазаревић

Сребрни динар Стефана Лазаревића: на аверсу, у пољима која чине краци крста, чита се: Д / Е / СП / OT. На реверсу Исус Христос стоји у мандорли. У левој руци држи Јеванђеље, а десном благосиља. Маса: 0,75 g, полупречник 17 mm.[186]

Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427)[86] је деспотску титулу добио од византијскога цара у Цариграду. Годину дана касније, 1403/4. је престоницу своје државе преселио у Београд, који је добио на управу од угарског[190] Жигмунда.[186]

Новац који је ковао Стефан Лазаревић, може се поделити у три периода. Још док је био малолетан, кнегиња Милица је имала договор са градском управом Новог Брда о ковању новца на италијанском језику. На авесру кованица је писало „conte Stefano”. У другом периоду, од почетка новог века и до помирења са Ђурађом Бранковићем, кован је најнеквалитетнији званични рашки новац. У трећем периоду, након стабилизације настао је леп и разноврстан новац.[191]

Позната је само једна емисија његовог новца на аверсу кованице са представом Светог Стефана у стихару, са кадионицом и крстом, док је на реверсу новца амблем Лазаревића, шлем са два говеђа рога.[158]

У кнежевском периоду тежина његовог новца износила је од 0,73 до 0,42 грама. У том периоду, главне емисије су биле са представама Христа у мандорли и шлема са два говеђа рога, затим главе Христа и деспота који стоји и држи скиптар са лабарумом.[192]

Након добијања титуле деспота је увео новчану реформу (између 1402. и 1407[193]), која није одмах свуда била спроведена, а стопе његових динара су се кретале између 1,22 и 0,82 грама. Истом реформом су уведени и оболи, ситан новац за свакодневну употребу, средње тежине 0,42 до 0,29 грама, као и полудинари тежине око 0,51 грам.[194] Главне емисије ковања у деспотском периоду су динари са вишередним натписима, као и представе владара који стоји и држи неку од инсигнија власти.[192]

Новчарство Стефана Лазаревића се одликује великим бројем врста у скромним количинама.[188] Од сва три периода до данас је сачуван мали број примерака.[191] Због слабе контроле у првом и другом периоду ковања постоји велики број фалсификата његовог новца.[191]

Поред ковница у Србији, држао је и Нађбањи (данас Баја Маре) у Угарској (данас Румунија), чији је ковничар Stephanus Remetei ковани новац обележавао сиглама „n-S”. Иста ковница је након његове смрти прешла у руке Ђурађа Бранковића.[192]

Законом о рудницима донетом у двору у Некудиму 19. јануара 1412.[195] је регулисао право ковања новца и казне за кривотворење новца.[123] Закон се односио на рудник у Новом Брду, али је вековима наставио да се примењује.[195] По том закону за фалсификаторе новца су предвиђене казне сакаћење и новчана глоба.[47] Законом су, осим тога, регулисани социјално-правни положај рудара, стварно-правни односи рудара (концесије рудника и наслеђивање), рударски спорови, врсте судова, судија и судских поступака и органе власти у Новом Брду.[196]

Ђурађ Бранковић

Ђурађ Бранковић је ковао новац током своје полувековне владавине, најпре као обласни господар (1403—1427) територијама које је наследио од свог оца Вука Бранковића, а након смрти деспота Стефана Лазаревића, пошто је склопио споразум са Угарском, као деспот (1427—1456).[197] Био је један од најбогатијих владара свог периода, захваљујући монетарној реформи и богатим рудницима из којих се угаљ извозио у суседне земље. Ковао је новац мањег пречника често исписан вишередним натписом. Његов лик је врло реалистички рађен, као да је насликан, уместо безличне представе која је до тада преовлађивала.[74]

Као обласни господар са кнезом Лазаром је ковао динаре са представом Христа на аверсу и вишередним натписом са њиховим именима на реверсу.[198] Из истог периода је позната седам типова самосталних ковања, шест динарских, а једно издање оболе. Сва динарска издања на аверсу имају јединствену представу Христа у мандорли, док се на реверсима налазе:

  • лав
Динар Ђурађа Бранковића. Аверс: портрет владара и около натпис са четири шестокраке звездице „ГЮ*Ь*Р*Г*”. Реверс: Христос у мандорли, у левој руци јеванђеље, а десном благосиља. Тежина 0,50 g, пречник 17 mm.[199]
  • глава господара. То је уједно најлепши и једини реалистичан портрет владара, у српском средњовековном новчарству. Ђурђева глава је приказана у анфасу, уоквирена дугом косом која пада у спиралама, са брковима и густом брадом раздељеном по средини. Аверс је дугуљасто, са високим челом, наглашеним јагодицама, крупним очима, правилним носем и пуним уснама. Мајстор који је резао калуп за израду овог новца је највероватније био Дубровчанин, с обзиром да су у том периоду закупци царине и ковнице у Трепчи и Приштини, које су се налазили под Бранковића, били искључиво Дубровчани.[200]
  • монограм[198]
  • прва самостална представа крина, симбол Богородичине чистоте у српском новчарству.[201]

На издању оболе, на аверсу се налази Исусова глава, док је на реверсу вишередни натпис.[202]

Након преузимања престола монетарна производња је значајно увећана. У периоду до новчане реформе (1427—1435) је имао једанаест емисија новца, са карактеристичном Христовом представом с једне стране и лавом, натписом и монограмом са друге стране.[197]

Сребрни новац Ђурађа Бранковића кован у Смедереву. Реверс: лав окренутог на лево, амблем куће Вуковић и около кружни натпис „CMДPBO”. Аверс: владар с круном седи на престолу, у десној руци држи мач а у левој крст, около натпис „ДЕСПОТЬ ГЮРГЬ”.[74]

Око 1435. је реформисао своје новчарсво. Применом радикални мера државне монетарне политике, реорганизовао је и ковање. Ковао је мање и дебље плочице, уједначене тежине која је износила 1,10—0,77 грама за динаре и 0,35—0,20 грама за оболе и начином обележавања кованица, као и промена мотива. На реверсу се налази лав, док су раније представе Христа на аверс, замениле представе владара, вишередни натпис, монограм и штит.[203]

Деспот је углавном представљен како седи на трону, држећи у рукама симболе власти. Исто као и на новцу који су ковали његови претходници, налази се и хералдички симбол Бранковића, лав у покрету, окренут на леву страну, са подигнутим репом и предњом левом шапом.[185]

Последње емисије носиле су и имена места у којима се новац кова: Смедерево, Ново Брдо, Рудник и Рудишта.[203]

Осим сопственог новца, ковао је новац и са другим владарима. Са босанским краљем Стефаном Томашом, ковао је новац који на једној страни има круну и латински натпис, а на другој лава и ћирилични натпис.[185][204] Тежина је износила 1,17 грама. Овај новац је настао као резултат договора о подели зараде ковнице у Сребрници, након што је босански краљ заузео Сребрницу 1446. и важио је до 1448.[204]

Новац је ковао и са угарским краљевским намесником Сибињанин Јанком (Јанош Хуњади). Познате су две врсте:

  • на аверс деспот седи или стоји поред престола, на другој страни је штит подељен на 4 квартира. 1. и 4. квартир су попуњене хоризонталним тракама, у 2. квартиру је двоструки крст, а у 3. гаврана,[205] симбол породице Хуњади.[185] Прама мађарским нумизматичарима ова врста је искована 1451. године, поводом веридбе Јелисавете Цељске, Ђурађеве унуке и Матије Корвина. Тежина новца је износила 0,7 грама.[205]
  • на аверсу владар који стоји, на реверс штит са 4 квартира. У 1. и 4. је лав, симбол породице Бранковића, а у 2. и 3. гавран. Емитована је поводом удаје Јелене Кантакузин и Матије Корвина. Тежина новаца је износила 0,77 грама[205]

При крају своје владавине Ђурађ је ковао новац са сином Лазаром, а након Ђурађеве смрти (1456), мање серије су ковали самостално Лазар, по узору на очев новац и његов брат Стефан, са хералдичким симболима: шлемом, орлом на штиту и челенком бивољих рогова.[189]

Лазар Бранковић

Лазар Бранковић, син Ђурађа Бранковића је последњи српски деспот који је у средњем веку ковао новац. Ковао га је по узору на свог оца. Познате су две врсте његовог новца: динар и обол. На реверсу динара је деспот на престолу без наслона, а на наличју ћирилична легенда и фигура лава који се креће налево. На аверсу обола је ћирилична легенда и круна од љиљана, а на реверсу лав који корача налево и ћирилична легенда. Разликује се од ранијих ковања по круни, која је стављена у средину новца, између натписа. Кована је у Смедереву.[206] Средња тежина његових динара се кретала у границама од 0,99 до 0,88 грама, а обола око 0,22 грама.[194]

Иваниш Павловић

Војвода Иваниш Павловић, је био једини феудалац у српској деспотовини који је ковао свој новац у ковници у Рудишту. На аверсу се налази титула и име, а на реверсу име места ковања и представа лава који корача.[207] Средња тежина његовог новца је износила 0,88 грама.[205]

Оставе средњовековног новца

Досад је познато око стотинак српског средњовековног новца. Најбројнија је Косовска остава у којој се налазило неколико хиљада примерака. У осталим оставама пронађено је од неколико, до неколико стотина комада. Укупна количина средњовековног новца износи између 40 и 50 хиљада комада, што говори о његовој реткости, с обзиром да се таква количина може пронаћи у само једној остави римског новца.[45]

У току краљевског и царског периода ковања, оставе су нађене у Италији, Грчкој, Бугарској, односно Румнији и Мађарској, што говори о ширини циркулације новца.[45]

Новчанице

Током 18. века у већини европских држава из промета нестају злато и сребро, због чега се јавља потреба за папирним новцем. То представља разлог за појаву првог папирног новца и у Србији.

На територији данашње Србије, прва врста папирног новца, тачније новчане дознаке, појављује се 1848. године у Војводини, у Сремским Карловцима и Суботици. То су били асигнати, који су издавани на основу покрића националним добрима (непокретностима и сл.).

Књажевство Србија (штампане 1876, никад у оптицају)

Прве новчанице у Кнежевини Србији, штампане у Државној штампарији у Београду 1876. године, као новац Главне државне благајне, никада нису пуштене у оптицај.[16]

Одлука о издавању српског државног папирног новца, без подлоге у племенитим металима, у номиналном износу од 24 милиона динара, колико је планиран зајам из иностранства, донета је почетком 1876, са жељом да се пронађу средства нужна за рат, јер се Србија, упркос противљењу европских сила, озбиљно припремала за рат са Турцима, након Херцеговачког устанка јула 1875. Међутим, како планирани зајам није остварен, новац се није ни нашао у оптицају.[208]

Одштампан је пробни контингент новчаница са апоенима од једног, пет, десет, педесет и сто динара, у едицији од 1.500 примерака по сваком номиналу.[16] Провераване су машине и технологије за неку будућу израду. Новчаница од 1 динара нема наличје.[209] Верује се да је цртеже за апоене од 5 динара израдио српски песник и сликар Ђура Јакшић, а за 10 динара сликар Ђорђе Крстић. На аверсима свих новчаница се налазе: попрсје кнеза Милана Обреновића и грб Кнежевине Србије. Украшена су су богатом орнаментиком, док су на наличју попрсја кнеза Милоша Обреновића, кнегиње Љубице и њиховог сина Михаила Обреновића.[210] Осим тога, коришћени су мотиви женске фигуре у народној ношњи са снопом жита и српом, у разним позама, као и фигура српског војника с пушком, такође у разним позама, док се на апоенима од сто динара налазе фигура кнеза Михаила с руком на књизи и симболични приказ Другог српског устанка - кнез Милош са заставом, окружен групом људи.[16][211]

Све новчанице израђене су од беле хартије. Основна боја штампе је светлоплава. Сва слова су писана ћирилицом, осим имена гравера L. Duval, које је исписано латиницом. Новчанице носе датум 1. јул 1876, место Београд, а за државну благајну потписао је Ј. Живановић.[210]

Ове новчанице су ретке и омиљене међу колекционарима.[209]

Слика Износ Величина Опис Датум
Лице Наличје Лице Наличје
1 динар из 1876.jpg неизрађен 1 динар 100x62 горе Милан Обреновић, доле грб Књажевства Србије 1876.
5 динара из 1876.jpg 5 динара из 1876. друга страна.jpg 5 динара 120x80 горе Милан Обреновић, десно српски војник с пушком, доле грб Књажевства Србије чланови династије Обреновић 1876.
10 динара из 1876.jpg 10 динара из 1876. друга страна.jpg 10 динара 131х96 горе Милан Обреновић, лево жена у народној ношњи, са снопом жита и српом, десно српски војник, доле грб чланови династије Обреновић 1876.
50 динара из 1876.jpg 50 динара из 1876. друга страна.jpg 50 динара 188x126 горе Милан Обреновић, десно српски војник, доле грб Књажевства Србије чланови династије Обреновић 1876.
100 динара из 1876.jpg 100 динара из 1876. друга страна.jpg 100 динара 188х128 горе Милан Обреновића, десно српски војник, доле грб Књажевства Србије горе двоглави орао, лево кнез Михаило с руком на књизи, десно Други српски устанак 1876.

Краљевина Србија

Употреба страног новца у Србији задржала се све до оснивања Народне банке.[212] Привилегована народна банка Краљевине Србије основана је 2. јула 1884. године, чиме су створени услови за издавање новчаница.[213] Све до тада, у Србији се унутрашњи промет обављао искључиво кованим новцем, новчанице су видели само они који су одлазили у иностранство. Извршни одбор банке је одлучио да из иностранства доведе једног стручњака, који би помогао око организовања банкарске службе, с обзиром да у Србији у то време није било довољно стручњака из те области. У ту сврху упућена је молба Белгијској народној банци, која је важила за једну од најбоље организованих емисионих банака. Белгијска банка је послала свог шефа књиговодства Шарла Бошмана.[214] Како је почетак рада Народне банке зависио од објављивања првих новчаница, Бошман се заузео код Белгијске банке да уступи Србији своју резервну банкноту од 100 франака.[215] Тадашњи министар народне привреде је затражио од Стевана Каћанског, председника уметничког друштва у Београду, да уметници пошаљу предлоге за српске симболе који би се појавили уместо белгијских на новчаници од 100 динара. Управни одбор Народне банке је добио шест нацрта од истог друштва на увиђај и даљу употребу, али није познато ко су били аутори предлога, и чији је предлог на крају усвојен.[16]

Исте године када је основана банка, емитована је и новчаница од 100 динара. Она је била прва динарска папирна новчаница наплатива у злату, а израђена је у Бриселу у Белгији.[213]

Била је величине 185x108 mm, одштампана је на белој хартији у основној тамно маслинастој боји. На лицу новчанице, сав текст осим имена гравера је написан ћирилицом, док је текст на наличју на француском.[215] Сматра се да се Краљевина Србија одлучила за оба писма с надом да ће тако стећи поверење, ради лакшег стицања права грађанства у иностранству.[16]

Вредност новчаница од 100 динара била је идентична вредности новчанице од 100 француских, 100 швајцарских и 100 белгијских франака и за толико се мењала тада у тим европским државама.[213] Њена вредност није много опала ни за време Првог светског рата, када се на тржишту новца мењала за 88 франака.[216] Мада је издата само као привремена новчаница,[215] коначно је застарела 5. фебруара 1921, а у пракси се задржала у оптицају до Првог светског рата.[217] Укупно је пуштено у оптицај 50.000 комада. Није забележен ниједан њен фалсификат.[215]

Слика Износ Величина Опис Датум
Лице Наличје Лице Наличје штампа важење
100 динара 1884 лице.jpg 100 динара 1884 наличје.jpg 100 динара 185x108 1. 7. 1884. 5. 2. 1921.

За новчаницу од 50 динара, расписан је конкурс којим су се тражили предлози у духу европских народних банака, са малим додацима из српског народног живота (нарочито радничког). Од 10 предложених цртежа, из Србије и иностранства, усвојен је предлог сликара Ђорђа Крстића.[16] Клише за новчаницу од 50 динара је израђен у Бриселу.[218] Такође је имала покриће у злату.[219] Пуштена је у промет 8. фебруара 1885.[215] Величина новчанице је била 157x95 mm и штампана је на белој хартији. Основна боја цртежа је маслинасто зелена. Текст на наличју, је исто као и код новчанице од 100 динара исписан на француском. Према подацима Народне банке пуштено је у промет 20.000 номиналне вредности 1 милион динара. Штампана је као привремена новчаница. Није познато да ли су сачувани примерци из ове емисије. Друга емисија ове новчанице је од 1. марта 1886. С обзиром да је била лошег квалитета израде, ради заштите од фалсификовања Народна банка је већ наредне године након емитовања почела да их повлачи и касније их је и поништавала, мада је званично престала да буде законско средство плаћања тек 11. децембра 1920. године.[218]

Слика Износ Величина Опис Датум
Лице Наличје Лице Наличје штампа важење
50 динара 1886.jpg 50 динара 1886. друга страна.jpg 50 динара 157x95 Десно мајка Србија Десно мушкарац са косом и жена 1. 3. 1886. 11. 12. 1920.

Међутим, банка је направила грешку издавањем великих апоена од 100 и 50 динара који су гласили на злато и која је кредитирала само спољну трговину, где су обављани искључиво крупни послови, док су домаћа привреда и тржиште захтевали мање новчанице, или пак монете са сребрном подлогом.[220] Навикнут на метални новац, народ је ту новчаницу махом мењао за злато, што је исцрпљивали банчину подлогу.[220] Новчанице су се пуштале у оптицај тако што их је Народна банка исплаћивала корисницима за одобрене кредите и зајмове, а дешавало се да се замена за злато изврши одмах, на лицу места, тако да новчанице нису ни напуштале банчину зграду.[215]

До оскудице новца посебно је дошло због рата са Бугарском 1885, па је влада Милутина Гарашанина овластила банку да изда привремену новчаницу од 10 динара, са сребрном подлогом.[220] Израђена је према клишеу за новчаницу од 10 динара из 1876, чији је аутор Ђорђе Крстић,[16] мада није познато ко је извршио неопходне измене у тексту. За израду је коришћена хартија коју је Министарство финансија набавило за штампу државних новчаница из 1876. године.[221] Новчаница носи датум 1. новембар 1885.[219] Штампање је обављено у Државној штампарији у Београду, а укупни тираж је био 800.000 комада.[219]

Текстови на лицу новчанице од 10 динара су исписани ћирилицом и на српском језику, а наличју на француском. На средини горњег дела лица новчанице је цртеж попрсја краља Милана Обреновића, у средини доњег дела је грб Краљевине Србије испод кога је уоквирена цифра „10”. Са леве стране је цртеж жене у народној ношњи, са снопом жита и српом, а са десне стране је цртеж српског војника са пушком. Испод женске фигуре је овални оквир, у коме је исписан текст „Закон од 23. септембра 1885.”. Новчаница носи факсимил гувернера Филипа Христића и члана Управног одбора, број серије (двоцифрен број у првој серији и ћирилично слово испред двоцифреног броја у наредним серијама), као и редни број у серији. Додавање факсимила и серијског броја је извршено у самој банци.[221]

На средини горњег дела наличја је цртеж попрсја кнеза Милоша Обреновића, а на средини доњег дела је цртеж попрсја кнегиње Љубице. Са леве стране је цртеж попрсја Михаила Обреновића, а са десне стране цртеж попрсја Милана Обреновића. Сви цртежи су уоквирени и повезани украсним мотивима. У доњем делу је номинална вредност.[221]

Тек је новчаница од 10 динара издата 1885 године, платива у сребру, стекла поверење грађанства и била широко прихваћена у свакодневном оптицају, будући да се њоме могло трговати „на мало”. Народу се није журило да замени новчаницу за сребро. Новца је било довољно у оптицају и почео је да обавља функцију прометног средства.[222] Новчаница је у народу одмах добила име „банка” и такав назив је се задржао за сваки новац од 10 динара, па чак и за метални новац исте вредности.[219]

Њено повлачење из оптицаја је започело 1. марта 1894, а 29. јуна 1899. је престала да буде законско средство плаћања. Повучене новчанице су спаљене.[221]

Слика Износ Величина Опис Датум
Лице Наличје Лице Наличје штампа важење
10 динара 1885.jpg