Стефан Урош III Дечански

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Стефан Урош III Дечански
Stefan Decanski ktitor.jpg
Фреска из манастирске цркве у Дечанима,
око 1350. године
Пуно имеСтефан Урош III Немањић
Датум рођењаоко 1275. или око 1284.
Место рођења Српско краљевство
Датум смрти11. новембар 1331.
Место смртиЗвечански град
Српско краљевство
Гробманастир Дечани
ДинастијаCrveni dvoglavi orao (glavni heraldicki simbol srednjovekovne Srbije u doba Nemanjica).jpg Немањићи
ОтацСтефан Урош II Милутин
МајкаЈелена
Вероисповестправославље
СупружникТеодора Смилец, Марија Палеолог
ПотомствоСтефан Урош IV Душан, Теодора, Симеон Синиша, Јелена, Душиц Немањић Јана Груба Немањић
Краљ Србије
Период6. јануар 13228. септембар 1331.
ПретходникСтефан Урош II Милутин
НаследникСтефан Душан

Стефан Урош III Немањић (око 1275[1] 1276.[2][3][4] или око 1284.[5][6]11. новембар 1331),[7][8] познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина (1282—1321) и отац Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355).

Оженио се бугарском принцезом Теодором са којом је имао синове Душана и Душицу и ћерку Јелену.

У другом браку, са византијском принцезом Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце: цара Симеон Синишу и Теодору.

Био је талац Татара од 1292. до око 1297. године. Када се вратио, оженио се Теодором. Урош III добио је управу над Зетом око 1308. године и побунио се против оца краља Милутина крајем 1313. године, или почетком 1314. године, али био је побеђен, ослепљен и послат у Цариград.[9] После 7 година боравка у прогонству, крајем 1320. године, или вероватније почетком 1321. године краљ Милутин дозволио је да се Урош III врати из прогонства у Србију.[10] Када је Милутин умро у октобру 1321. године у Србији је почео грађански рат између Константина и Уроша III око престола, престо је освојио Стефан Урош III Дечански и крунисао се за краља 6. јануара 1322. године.

Касније се побунио око престола и Владислав, али је био поражен код Рудника и остатак живота је провео у Угарској. Одмах након преузимања власти Стефану Урошу III Дечанском је умрла жена Теодора. Од почетка његове владавине Дубровник и босански бан Степан II (IV) повели су рат да Србији отму Хум и полуострво Пељешац. Босански бан је успео отети Хум 1326. године. У то време, Урош III се оженио Маријом Палеолог. У Византији је дошло до грађанског рата, између Андроника II Палеолога и Андроника III Палеолога. Стефан Дечански је стао на страну Андроника II, али није вршио никакве битне војне операције, касније је рат добио Андроник III. Византијски цар Андроник III је склопио савез са Бугарском и 1330. године кренули су у рат против Србије, али српски краљеви Душан и Урош III пресрели су бугарску војску и победили је у бици код Велбужда 28. јуна 1330. године. После победе се састао са Бугарима и потписао мир, али да на бугарском престолу буду његова сестра Ана и њен син Јован. Тиме је показао да је Србија постала најмоћнија сила на Балканском полуострву. Византија је одустала од рата против Србије, а напала Бугарску. Српској властели није се свидело што нису напали Бугарску и добили више ратног плена и поседа. Стефан Душан почиње да постаје нелојалан и уз подршку властеле и у августу 1331. године диже побуну против краља. Стефан Урош III Дечански бива заробљен код Неродимља и пребачен у тамницу у Звечану, где је умро под неразјашњеним околностима 11. новембра 1331. године, а Стефан Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године.

Подигао је манастир Високи Дечани према коме је назван Дечански. Српска православна црква га је канонизовала као светог краља.

Младост

Није јасно ко је била мајка Стефана Уроша III и када је он рођен. Изгледа да је рођен из незаконитог брака краља Милутина и српске племкиње Јелене или Ане Тертер.[11] Према истраживачима који мисле да је Јеленин син он је рођен око 1275, а они који мисле да је Анин син, Стефан Урош III је рођен после 1284.[12]

Упркос томе што је Стефан Урош III вероватно рођен из незаконитог брака до побуне против оца (1313/14) он је био означен за наследника престола. О томе јасно сведочи што се од 1306. године Урош III јавља под заједничким владарским именом Немањића Стефан.[a]

Прво поуздано појављивање Стефана Уроша III у изворима везано је за вазални положај Србије према Татарима. Око 1292. краљ Стефан Урош II Милутин је са братом Драгутином преотео од Бугара област Браничева, али је то довело до рата са бугарским владарем Видина Шишманом.[5] Када је Србија поразила и Шишмана и освојила Видин, запретила је опасност да буде нападнута од Шишмановог врховног господара татарског кана Ногаја. Да би избегао сукоб са њим Стефан Урош II Милутин је морао Татарима послати као таоце свог сина Стефана Уроша III и још неколико чланова из властеоских кућа. Србија је постала вазал татарског кана Ногаја 1293/94. Стефан Урош III је остао међу Татарима најмање до 1297. године, тј. почетка њиховог рата око власти,[15][16] а можда и до Ногајеве смрти и погибије у том сукобу 1299. Са погибијом Ногаја Србија је престала бити вазал Татара.[17] После повратка у Србију, Урош III се оженио око 1300. године, а можда је добио на управу и област у Приморју.[13]

Долазак Симониде у Србију

Фреска краљице Симониде
Стефан Дечански, икона у манастиру Јасеновац

Године 1299. краљ Милутин се оженио по пети пут, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога Симонидом. Милутинова четврта жена Ана Тертер била је предата цару, а брак са њом проглашен неважећим. У почетку то није утицало на положај Стефана Уроша III. У време сукоба Драгутина и Милутина, Стефан Урош III добио је на управу Зету око 1308. године, којом је управљао као очев намесник са звањем младог краља, али убрзо после измирења Драгутина и Милутина, крајем 1313. године, или почетком 1314. године Урош III се побунио против оца краља Милутина.[9][b] У време док је био млади краљ Урош III је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца и док је управљао Зетом Урош III је добио два сина, а поред њих познато је да је имао најмање и једну кћерку:

  • Душан (око 1308. године, или 1312—1355), који је био српски краљ а потом цар (1331—1355)
  • Душиц, умро у Цариграду око 1318.[19]
  • Јелена, удата за Младена III Шубића, умрла после 1355.

Милутин са Симонидом није могао да има деце, али њена мајка Ирина свестрано је радила на томе да се српски престо обезбеди неком од њених синова. Прво је послала Димитрија али се њему Србија учинила дивљом и он се ускоро вратио у Византију. Исто је покушала и са другим сином Теодором, али је он то одбио и уместо тога постао монфератски маркиз.[20]

Буна против оца

Управник у Зети Стефан Урош III се побунио против оца. Мало писаних података о тој буни имамо. Побуна Уроша III била је крајем 1313. године, или почетком 1314. године и можда је после помирења Драгутина и Милутина помислио да је угрожено његово право да наследи престо.[21][22] Према Даниловом зборнику Стефана Уроша III је на побуну наговорила његова властела. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу „Житија српских краљева и архиепископа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан Урош III је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград.[23]

Ипак, Стефан Урош III није био потпуно ослепљен. Извршилац казне био је поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан Урош III из страха од краља Милутина до његове смрти носио повез преко очију.[24]

Изгнанство у Цариграду

У Цариграду је цар Андроник имао саучешћа према прогнаном краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, који је вероватно рођен у пролеће 1314. године[25] и са своје стране није чинио ништа да му отежа живот. Ово изгнанство могло је имати значајан утицај на Стефановог сина Стефана Душана. Стефан Дечански је остао у цариграду 7 година.[26] Осећајући приближавање смрти, најраније крајем 1320. године, или вероватније почетком 1321. краљ Милутин дозволио је да се Урош III врати из прогонства.[10] После његовог повратка, 29. октобра 1321. године Милутин је умро у свом двору у Неродимљу.[27]

Борба за престо и крунисање

Последњих година владавине Стефан Урош II Милутин је за наследника престола одредио сина Стефана Константина, али пре него што је нови краљ преузео и учврстио власт, „неочекивано” као претендент за круну појавио се и “ослепљени” Урош III, а борбе наследника за краљевску власт и нереди су почели вероватно у време сахране Милутина.[28] Легитимни наследик био је Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму[29] а после прогонства Стефана Уроша III добио је на управу и Зету. Стефана Уроша III када је чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква.[30] Урош III je предложио Константину и да поделе власт што је овај одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа, коју је Урош III победио.[31]

Стефан Дечански на крунисању добија вид

У време борби међу браћом, на Богојављање 6. јануара 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, а његовог сина Стефана Душана као младог краља.[32][10]

Константиново одбијање да се нагоди, мучеништво Стефана Уроша III, веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Урошем III Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола.[33]

Као трећи претендент на престо појави се Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Степан II (IV). Рат између Уроша III и Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудникa, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефана Уроша III. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро.[34] После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.[35]

Владавина

Напади из Босне и Дубровника

После победе за власт, морао је да угуши све устанке у Србији, у чему је и успео. Морао је да се позабави са Владиславом 1323. године, избио сукоб код Рудника који је трајао вероватно до пролећа 1324. године, Стефан Дечански је однео победу, а Владислав је отишао у Угарску и од тада му се губи сваки траг.[36] Не зна се када је умро, али се још 1325. године спомиње у Дубровачком документу као „dominus reg Vladislaus”. Хум је тада заузео босански бан Стефан II Котроманић.[37][38]

Грађански ратови у Краљевини Немањића и самовољно понашање властеле у Србији охрабривали су суседе да се придруже противницима краља Уроша III. Краљ Уроша III је потврдио 1321. године повластице, које су имали Дубровчани и за време Милутина, али већ у време сукоба са Владиславом један дубровачки трговац придружио се присталицама Владислава у одбрани рудничке тврђаве Островице и Урош III се љутио на Дубровник, јер градска управа није спречила свог трговца да подржава Владислава. Током 1324. године краљ је наредио да се сви дубровачки трговци у Србији похапсе и да им се одузме имовина.[39][40]

После смрти краља Милутина, од краља Уроша III одметнули су се Бранивојевићи, који су управљали подручјем Стона, Пељешца и ушћа Неретве, али у пролеће 1326. против Бранивојевића рат су повели Дубровник и бан Степан II (IV).[41] По плану, Дубровчани су нападали бродовима, а босански бан по копну у априлу 1326. године.[42] Рат није био објављен краљу Србије, већ Бранивојевићима, а мирољубиви Дечански је то у почетку и прихватио, јер су Бранивојевићи били одметници од њега. Једа од браће Брајко већ 10. априла 1326. године је заробљен са његовом женом, двојица браће Бранивојевић су убијена у сукобу са босанском војском, а трећи брат Брајко је заробљен од Дубровчани, који су заробљеника ставили у дрвени кавез на јавном месту и оставили га да умре од глади.[43] Четврти брат, Браноје побегао је у Котор и тражио је заштиту од краља Уроша III, али на суђењу у Котору је био осуђен на смрт (најкасније у новембру 1326. године), јер су Дубровчани подмитили све судије.[44][37][45] Тако су Дубровчани допринели, непосредно и посредно, уништењу једне значајне српске властеоске породице Бранивојевића.

На почетку сукоба за Бранивојевиће се више интересовао млади краљ Душан, него његов отац краљ Урош III. У Дубровнику 17. априла 1326. године у Великом већу се расправљало о писму у коме је Душан тражио да обуставе нападе на „његовог човека“ једног од Бранивојевића.[c] Жена Брајка Бранивојевића, је била ћерка Душановог војводе Војина и млади краљ Душан дошао је на границу код Дубровника крајем априла 1326. године и преговарао са дубровачким посланством о пуштању Брајка и његове жене, али Дубровчани нису пристајали да Брајка пусте на слободу, а узалуд су позвали и Душана да посети Дубровник.[48][49]

Сукоб код Велбужда 1330. године показао је да Урош III Дечански располаже најспособнијом војском на Балканском полуострву,[50] али колико је познато као српски он је избегавао ратне сукобе. Од јула 1326. године Дубровчани су покушали преговорима са краљем Урошем III да озаконе своје заузимање Стона и Пељешца, али захтев краља Уроша III да му дају годишњи данак од 1.000 златника нису прихватили.[51] На крају, краљ Урош III није могао пристати да војни патуљак какав је био Дубровник отме Стон и Пељешац од краљевине Немањића. Како ни Дубровник није попуштао рат је постао неизбежан, али Урош III није журио да почне са ратом. Урош Дечански се слично понашао и према упаду босанског бана Степан II (IV) у Хум, око кога је почео рат Немањића и Котроманића који ће трајати четврт века.[52] Босански бан Стефан II Котроманић је чак 1327. године, од Дубровника добио поклоне, али не из политичких разлога, већ из љубави.[37]

До фебруара 1327. Дубровчани су покушавали да убеде краља Уроша III да трајно преда Стон и Пељешац Дубровнику.[53] То се није догодило. У фебруару и марту 1327. године Дубровник је ограничавао извоз робе у Србију, а краљ Урош III је увео неке противмере према трговцима.[54] У априлу 1327. године Велико веће је позвало све Дубровчане да напусте Краљевину Немањића и забранио трговину са њом.[55] Према неким, у септембру, или октобру 1327. године почео је мање познат рат који је трајао око годину дана.[56] Као поданици Краљевине Немањића у рату су учествовали и Которани, који су у октобру 1327. године бирали ратне заповеднике.[57] Војска Краљевине Немањића ослободила је Стон и Пељешац, који су били под окупирацијим Дубровника од средине 1326. године.[58] Поражени Дубровник морао је пристати на склапање мира. После склапања мира, стока Дубровчана, која је отета са подручја око Дубровника и Пељешца враћена је у октобру 1328. године.[59][d] Неки су писали да је рат Србије и Дубровника почео 20. јула 1327. године, а да је завршен 25. септембра 1328. године.[61]

Круна краља Стефана Дечанског

Марија Палеолог

Одмах након преузимања власти Стефану Дечанском је умрла жена Теодора,[62] а будући да је био у сукобу са Владиславом, кога је тада подржавала Угарска, одлучио је да уђе у брак са ћерком Филипа Тарентског и дође у везу са Анжувинцима и на тај начин ослаби Владислава. Његова нова жена звала се Бланка и била је ћерка Филипа Тарентског и његове жене Тамаре из Епира.[63] Толико је желео брак да је чак и обећао Филипу, да ће целу Србију да покатоличи. У склапању брака су му помагали и Дубровчани, који је један од њих учествовао у томе. Тадашњи папа Јован XXII се понадао да ће напакон да покатоличи Србију, што ни један папа пре није успео. Тада је папа боравио у Авињону и требало је да се види са епископом Бертрандом, који је требало све ово да обави. Личило је да ће стварно доћи до брака, чак је и договорено да се свадба деси у пролеће 1323. године, али ништа од тога, јер је Филип био у добрим односима са Владиславом, па је мислио да ли ће имати исте добре односе као са Стефаном Дечанским? Стефан Дечански, није одустајао па је опет у августу 1323. године послао још једно посланство у Јужну Италију да би убедили Филипа Тарентског на овај брак, али ништа од тога.[37]

Након овога Стефан Дечански се окренуо ка византијски и добио је невесту. Била је ћерка намесника Солуна, познатог Јована Палеолога. Он је био из царске породице и његов отац Константин Порфирогенит је био брат ромејског цара Андроника II. Принцеза се звала Марија Палеолог и имала је 12 година, када је била удата за српског владара. Током 1324. године дошло је до склапања овог брака „Пошто беше лепо да он има помоћницу ка богољубазним делима, онај који у свему промишља њему корисно, изабра такву мужу достојну, која од града солунскога од царскога корена будући дође на царско, блажена Палеологина.[64][65]

Са Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце:

Бугарски цар је отерао српксу принцезу Ану, ћерку краља Милутина и довео је нову жену Теодору, која је била унука ромејског цара Андроника III, јер је хтео да се приближи Византији.[66] Ово је Стефан Дечански схватио као уверду и послао је Данила да поприча са њим. Можда је то била Данилова мисија да приближи бугарског цара и Драгутиновог сина Владислава, јер су му требали савезници, иако се његов циљ не зна. Овим је избегнут конфликт Бугарске и Србије, што је било добро, јер Стефан Дечански није имао снаге за веће сукобе. Након тога је Данило отишао у Цариград где је обавио посао око женидве Стефана и Марије Палеолог. Одмах наког овог брака Јован је са својом супругом Ирином отишао у Србију са разлогом да посети своју кћер, али је и хтео да придобије Стефана Дечанског.[67] Баш када се све то дешавало, умро је архиепсикоп Никодим, маја 12. 1324. године. За новог архиепископа је изабран Хумски Данило 14. септембра 1324. године, познат као Данило II, и ту функцију је обављао све до своје смрти 19. децембра 1337. године када је и умро.[37]

Грађански рат у Византији

Српска војска је почела да напада Струмачку и Серску област. У тим нападима није учествовало већа војска, већ мања и то су биле само углавном пљачке. Ово је Стефан Дечански радио само како би удовољио тасту. Ромејски цар се тада уплашио и позвао Јована да са њим преговара. Цар му је понудио титулу кесара и затражио да се врати у Солун. То није оно што је он желео, али је прихватио јер је изгледало да Стефан Дечански неће то више радити на његов рачун. Божијим чудом, разболео се и умро у Србији 1327. године.[37][68]

У Византији је започет грађенски рат између Андроника II и Андроника III, који је завршен поделом Византије. То је хтео Јован Палеолог (таст Стефана Дечанског) да искористи и да се одвоји од Византије, али је убрзо умро 1327. године. Исте године, почео је опет конфликт између Андроника II и Андроника III, хтели су од савезника да придобију Србију и Бугарску. Андроник II, пошто је био у бољим односима послао је посланство цару Душану да наговоре удовицу Јована Палеолога да се врати у Солум.[69] Ту су се налазили Нићифор Грегор, познати писац, као и Касандрин и Торникије, који ће играти битну улогу. Хтели су само да придобију српску помоћ, а оправдање је била Јованова удовица. Један члан посланства Торникије је остао још да поразговара са Стефаном Дечанским и након тога одмах отишао у Цариград, не би ли што пре обавестио ромејског цара. Ово је било успешно за цара, јер је Стефан Дечански одлучио да помогне. Андроник III је нашао савезника у бугарском царом Михајлу Шишману,[70] који није био у добрим односима са Србијом, јер су обоје хтели територије у Македонији, тај исти цар је отерао српску принцезу са двора. Сусрет два цара се десио у Димотици, где су преговарали.[37]

Током 1327. године почеле су војне операције против Андроника III, одбранио је Македонију и држао целу ту област и град Солун. Већ у јануару 1328. године је тријумфално ушао у Солун, где је дочекан као цар.[71] У Цариграду се почео осећати несигурним, па ја помишљао и на преговоре. За то време Србија је углавном мировала, јер је војвода Хреља, који је водио српксу војску, видео да ће Андроник III да победи, а да је Андроник II скоро па и нестао. Стефан Дечански је почетком 1328. године дошао лично да узме учешће у рату, али на наговор војводе Хреље, он одустане да нападне Андроника III, чак му је и властела претила да ће да му науди, ако га буде напао, то само показује да власт Стефана Дечанског баш и није била у највољем стању.[72] Он није баш био омиљен, због свог понашања. За то време бугарски цар изненада напусти Андроника III и помогне Андронику II, али га је Андроник III натерао да одустане од тога.[70] 24. маја 1328. године Андроника III постаје једини ромејски цар и улази у Цариград, а свог унука оставља на двору.[37]

Током 1329. године мањи одред српске војске напада Македонију и опседа Охрид. Након успешне борбе са Турцима у Малој Азији Андроник III шаље малу војску у Охрид, али српска војска одлази из Охрида.[73] Због истих интереса Србије и Бугарске, да освоје Македонију, Бугарска склапа савез са Византијом.[37]

Рат против Бугарске и Византије

Новац Стефана Уроша III

Бугарски цар је за овај рат унајмљивао стране плаћенике, и то углавном Татаре и Јасе (Осете), а добио је помоћ и од влашког кнеза Јована Басарабе. И српски краљ Стефан Урош III Дечански је такође имао плаћенике, углавном Немце и Шпанце коњанике. Стефан Дечански је забранио млетачким трговцима да било какво оружије односе у Бугарску, рекавши им да ће их казнити.[74][37]

Србију је најпре напао цар Андроник III почетком јула месеца 1330. године. Нападо је само око границе и застао је у Пелагонији и чекао бугарску војску,[75] а план је био да нападну Србију са обе стране, што овај није поштовао, јер није хтео да он од Србије добије највећи ударац. Дечански је био упознат са овим планом, па је хтео да се обрачуна са њима једним по једним. Проценио је да је Бугарска јача тако да је њих хтео да прво нападне, јер су по њему били опаснији. Није знао одакле нападају па их је сачекао на Добрич-пољу које се налази на ушћу Топлице у Мораву.[75] Српска војска није била комплента, требало је још одреда доћи, што Бугари нису знали. Долази до информације да се Бугари појављују према области Земен, у изворишту Струме. Стефан Дечански је одмах кренуо за Бугарима. На свом путу свратио је у цркву св. Ђорђа у Нагоричину, а нешто касније и у манастир Сарандапорски.[75] Дисциплина Бугара није била добра, будући да је број њих напустио одред и отишао да пљачка, чак им ни храна није била обезбеђења, па су морали да отимају од сеаљака, што је Дечански добро знао. Бугари су били сигурну у победу.[37]

Краљ Стефан Урош III Дечански је послао поруку бугарском цару да се задовољи оним што има у Бугарској,[75] а то је само померило битку за касније. После неког времена стигли су одреди, и битка је могла да почне, а Бугари су и даље мислили да је он слабији од њих. Дечански је журио за битком па када су последња појачања у дошла у саму зору, у суботу 28. јула 1330. године,[75] а да је већ подне почела битка. Према српским и грчким изворима изгледа да су обе војске код Велбужда имале приближно по 15.000 војника.[76] У овој бици је Стефан Душан добио посебну елитну јединицу. Битку је започела српска војска у само подне дана 28. јула 1330. године и то на Велбужду. Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ово и скроз их уништи.[37]

Битка код Велбужда, детаљ из манастира Високи Дечани.

Битка на Велбужду је била потпуни пораз Бугара у коме је и сам цар Михајло погинуо, а о томе постоје различите верзије.[75] Највероватније су српски ратници ранили и заробили цара Михаила Шишмана и довели га пред младог краља Душана, који је у Реч уз његов Законик написао да је лично одсекао главу заробљеном цару Шишману.[77] По Григорију Цамблаку ухваћен је код Душана и уз његову дозволу погубљен. Према другој верзији коњ му се саплео и пао. Док се он батргао на земљи пристигну српски војници и убију га. По Марву Орбин је спој обе наведене. Бежао је коњем, али му се коњ саплео и пао, а овај је побегао у шуму. Ту су га ухватили српски војници који су били рањени, због чега су се склонили у шуму. Након битке одвели су га код Стефана, а он је, док је разговарао са српским краљем умро. У овој бици Дечански није узимао учешће, већ након што је војску послао у битку провео је цело време у молитви. За то време је команду у бици имао Стефан Душан. Када је о овоме сазнао Андроник III, одлучио је да одустане.[75] До тог времена он је освојио пар места у Македонији (Охрид итд.), али одмах након вести са Велбужда он са својом војском напушта српске територије.[37]

Након битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе. Пред Дечанског су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар. Тим је краљ хтео да покаже Бугарима да не пружају даљи отпор Србији, али му је онда пала идеја да на власт постави своју сестру Ану Неду, а пошто је наследник Анин син Јован Стеван и даље био малолетан, Ана би као регент владала уместо њега. Пошто је хтео да придобије бугарски народ, наредио да се одржи сахрана цара. Након победе обавестио је своју жену Марију, архиепископа Данила II и сабор. Дечански је ово видео као могућност да врати своју сестру на трон, али је властела ово видела као територијално проширење. Бугарска је била слаба, буквално да је са војском могао целу да је освоји. Дечански је ушао са војском у Бугарску, а Бугари нису пружили никакав отпор. Касније је обавестио своју сестру о смрти њеног бившег мужа и идеји да постане краљица Бугарске, а Јован краљ наследник. Бугари нису имали снаге уопште да нападну Дечанског, чак су и најистакнутији вугарски великаши били са њим. Преостали великаши на челу са Белауром (брат покојног цара Михајла) дочекају Дечанског код места Извори и замоле за мир.[75] Српска војска је требало да уђе у Трново, али је онда дошла вест да се ромејска војска потпуна повукла. Јасно је било да ће се српска властела тешко обуздати буде ли ушла у Трново. Зато су Бугари одлучили да се са њим састану пре него што дође у престоницу, што је њему одговарало, јер није имао намерпу да распарчава Бугарску. То је јер он није хтео ништа за Србију, осим да се његова сестра доведе на трон и њен син. Било је предлога од стране неких бугарских великаша да дође до сједињења Србије и Бугарске, но Дечански није био расположен за то. Мир је склопљен брзо и једини захтев је био да се његова сестра Ана Неда постави на престо.[78] Један део војске је отишао да отпрати Јована Стевана и његову мати Ану, док је други део отишао са Стефаном у Србију.[37] Победа код Велбужда није само отклонила опасност за Краљевину Немањића, него је показала да је она најмоћнија држава на Балкану.[79]

Манастир Дечани

Неколико година пре битке код Велбужда, српски краљ Урош III од 1326/1327. године посветио се градњи манастира Дечани по коме је добио надимак Дечански, али после смрти Дечанског градњу је завршио његов син краљ Душан 1334/1335. године.[e] У оснивачкој повељи краља Дечанског издатој 1330. године пише да је Сава I Немањић одабрао раније место које се зове Дечани у жупи Затрнавској за градњу храма Божијег.[81][82] Дечанска црква Христа Пантократора, са висином од око 29 метара спада међу највеће сачуване грађевине средњовековне Србије, а зидана је мермером у две боје са прозорима и стубовима у стилу романике.[83]

Побуна Душана и затварање Уроша III

Икона Стефана Дечанског са анђелом и Св. Николом из Охрида (18. век).
Тврђава Звечани где је заточен Стефан Дечански после битке код Неродимља

Према писању Нићифора Григора 1331. године млади краљ Душан је имао двадесет две године, али у то време се Стефан Урош III Дечански имао је децу и са другом женом, то је унело страх Душану и тако да је одлучио да свргне краља уз подршку великаша.[f] Ипак, домаћи извори говоре да је Душан 1331. имао око 19 година.[84][85] Већина писаца тврди да је због поступака после победе код Велбужда дошло до побуне, јер Урош III није користио велику победу и није допустио својој властели добијање нових територија и пљачку у Бугарској.[79]. Није јасно да ли захтев краља Дечанског Дубровнику да му уступи шест галија, који је стигао у новембру 1330. године, а није испуњен, имао везе са сукобом између краља и младог краља у Србији, који постаје видљив у јануару 1331. године.[86] Вероватно крајем јануара 1331. године до Дубровника су дошле вести о некаквој свађи, или сукобу краљева у Србији.[87][88] Дубровчани су одлучили почетком фебруара 1331. године да пишу обојици краљева, како је Дубровчанима жао да је дошло до сукоба краљева у Србији и да се надају обнови мира, а изразили су жеље да буду заштићени трговцима из Дубровника и њихова имовина.[89] Војска Стефана Уроша III Дечанског упала је у област Скадра против Душана у времену од фебруара до априла 1331. године, али Душан је прешао на другу страну реке Бојане и избегавао отворену битку, а затим се састао са оцем и измирио у априлу 1331. године.[79][g]

Измирење младог краља Душана и његовог оца у августу 1331. више није могло да се одржи. Душан је позван да се појави на краљевом двору, али према Даниловом настављачу у страху од краља, а на наговор своје властеле Душан се одлучио да са његовом војском изненада нападне оца.[92] Пред одлуку да крене са војском против оца, према Даниловом Настављачу, Душан је помислио да оде из Србије и оца. Према писању у Даниловом зборнику, Душан је позвао своје ближње људе: „Бежимо од њега у стране народе да не погинемо превременом смрћу“, али они су одбили тај позив. Душану су одговорили: „Боље нам је да нам се догоди и смрт у земљи наших отаца, него да се нађемо у туђој земљи као заробљеници или дошљаци, а ако нас не послушаш, ми, увећавши се код родитеља твога, и уставши, ићи ћемо ка њему, а тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру.”[93][49]

Охрабрен од његове властеле, млади краљ Душан одлучио је да постане вођa побуне против оца краља Уроша III, а у другој половини августа 1331. године побуњеници су брзо стигли од Скадра до подручја Липљана, то јест краљевог двора Неродимље.[94][h] У близини Неродимља се налазила тврђава Петрич, која је служила као склониште краљу у случају опасности и краљ Урош III је успео да побегне у тврђаву Петрич, али се брзо предао, а Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године у храму близу тврђаве Сврчин.[103]

Смрт затвореног краља

Опело Стефана Дечанског (икона из манастира Дечани).
Кивот за мошти Стефана Дечанског.

Више од месец дана после Душановог крунисања, затворени краљ Дечански је умро 11. новембра 1331. године.[104][i] Анонимни настављач Данила записао је да је заробљени краљ Дечански одводен са женом у тврђаву Звечан на северу Косовског поља и да је тамо требало да буде чуван, док се не измири са Душаном, али “када се нико није надао … краљ Урош III предаде дух свој Господу”.[107] “И пренесено би његово тело …, и положише га у рукотвореном његовом манастиру … Дечани.”[108] По Даниловом ученику, затворени Дечански је умро изненада, али није написано да ли се то десило ненасилном смрћу, или је убијен. Други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, или наредио да се Дечански погуби.

Педесетак година после Душанове смрти другачији опис остављен је у делу „Житије Стевана Дечанског" које је саставио Григорије Цамблак и који је написао да је затворени српски краља Дечански удављен по наредби његовог сина краља Душана.[109] Ово дело писано је прилично „антидушановски“ са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска православна црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је „од оца ослепљен од сина удављен“. Нићифор Григор такође наводи да је одведен у Звечане, али да су га тамо завадили великаши, без дозволе Душана. Нису ни познате насилне промене, познате су тек почетком или крајем 15. века, које је написао Григорије Цамблак, и у споменима Консантина од Островице, касније ратник пољског владара. Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепископа, приповеда да је краљ Дечански пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи „вољи родитеља краљевства“ и отишао је чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара.[30][49]

Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.

Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.[30]

Легенда о проклетству

Фреска Стефана Дечанског у манастиру Свети Јован Бигорски у Северној Македонији.

За смрт краља Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Дечански је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио Царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке. Мотив ове наводне клетве је искоришћен као један од главних мотива у историјској трагедији Смрт Уроша V Стефана Стефановића.[110]

Као светац, Стефан Дечански је чест мотив у српским црквама - фреска у цркви Св. пророка Јеремије, Милошево (савремена црквена иконографија).

Српска православна црква

Српска православна црква прославља Светог мученика Стефана Дечанског (Мратиндан) 11/24. новембра.[111] Њему је посвећена Црква Светог Краља Стефана Дечанског у Железнику.

Цетињски манастир чува његову круну.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Исак II Анђел
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Урош III Дечански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. [[Јелена/Ана Тертер]]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Напомене

  1. ^ О Урошу III Дечанском дуго је постојала заблуда да му је Стефан лично име. Душанић-Марјановић је писала: „Поставља се питање да ли је име Стефан добио као лично име, или његово увођење у част младог краља и тадашње добијање права на титуларно име Стефан треба померити већ у 1306. годину.“[13] Дилема око личног имена је разрешен објашњењем да име Стефан никоме од владара из породице Немањић није било лично име, него је употребљавано само као титуларно[14]
  2. ^ У једној повељи дародавац је потписан као „Стефан … млади краљ“ и изгледа да је то Урош III. Другу недатирану повељу издао је Урош III као краљ, али у њој пише и како је Урош III као млади краљ дао један земљопосед манастиру на Врањинском манастиру.[18]
  3. ^ Према Ферјанчићу и Ћирковићу то је био Брајко Бранивојевић,[46] али Јечменица из збирке записника на латинском наводи име „Brancum de Branivoi“ према коме претпоставља да се вероватно радило о Браноју (Бранку) Бранивојевићу.[47]
  4. ^ Према Фајфрићу: “Током 1327. године избио је и један рат између Дубровника и Србије. Као и увек до тада српска војска је палила околину Дубровника, док су опет дубровачке лађе ометале трговину Котора. Током 1328. године склопљен је мир и исплаћене су међусобне штете.”[60]
  5. ^ На мермерном надвратнику јужног портала цркве Христа Пантократора уклесано је: „Фра Вита мали брат, протомајстор из Котора, града краљевог, сазида ову цркву Светог Пантократора господину краљу Стефану Урошу Трећем и његовом сину светлом и превеликом и преславном господину краљу Стефану. И сазида се за осам година и довршена је сасвим црква у лето 6843.“[80]
  6. ^ Дечански „кад се оженио са кћерком цезара, педесетогодишњак са дванаестогодишњом девојчицом, почео je ca ћерком цезара да рађа децу пре но што je оженио сина. Сина je тο нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца”.[25]
  7. ^ Према Јечменици измирење није постигнуто пре краја априла 1331. године,[90] а према Ферјанчићу и Ћирковићу мир је склопљен средином априла, или у другој половини априла 1331. године[91]
  8. ^ Према писању Ћирковића и Ферјанчића побуњеници “су једне среде, било је то 21. августа 1331. године тајно из Скадра кренули ка Неродимљу, двору” у коме је Душанов отац краљ Урош III боравио.[95] Као почетак побуне Ћирковић и Ферјанчић су одабрали 21. август 1331. године јер су израчунали да је тада била среда, а према писању у Даниловом зборнику преврат је извршен у среду. “... И када је свитао дан среда, ставши посред горе Прозрака, разредише се који ће од њих са које стране поћи са својим војницима.”[96] Прозрак је гора код Неродимља,[97] Свитање 21. августа је пре 06:00.[98] Пут од Скадра до Неродимља, поред Дрима и преко Призрена је дуг око 160 километара.[99] Душанова побуњеничка војска то није могла прећи од поноћи у среду 21. августа 1331. године до око 06:00 истог дана, или за око 6 сати. Коњ у галопу се може кретати брзином од 20 до 60 километара на сат, али таквом брзином коњ може прећи до око 3 километра, али не и око 160 километара.[100] То “ноћно” путовање побуњеника од Скадра у августу 1331. године могло је бити само брзином коњског каса, а то значи најбрже око 20 километара на сат.[101] Тако је требало најмање око 8 сати за прелазак пута дугог око 160 километара. Брзина кретања од око 20 километара на сат коју постижу данашњи коњи у касу можда је претерана за наоружане побуњенике на коњима у августовској ноћи 1331. године. У средњем веку, просечно коњаници су прелазли 50 до 60 километара дневно.[102] Дакле, у августу 1331. године Душанови побуњеници су морали кренути дан пре описаног “свитања у среду” на Прозраку када је почео завршни јуриш побуњеничке коњице на двор краља Уроша III. Тако да писање да су побуњеници кренули у среду 21. августа 1331. године није тачно.
  9. ^ Према Цамблаковом Житију Дечанског као дан смрти његовог тела бележи се 11. новембар,[105] али постоји мишљење да је умро 13. новембра и да је дан сећања на њега пренет у 11. новембар јер се 13. новембра слави Јован Златоусти у чијој сени би био Дечански.[106]

Референце

  1. ^ Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ, Београд 2007, 212. стр
  2. ^ Андрија Веселиновић, Радош Љушић „Српске династије“ Нови Сад. 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  3. ^ Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд. 1989. ISBN 978-86-83639-01-4.
  4. ^ Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  5. 5,0 5,1 Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Стефану)
  6. ^ Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  7. ^ Стојановић 1927, стр. 80-81, 100.
  8. ^ Стара српска књижевност, III 1970, стр. 129.
  9. 9,0 9,1 Логос 2017, стр. 284.
  10. 10,0 10,1 10,2 Логос 2017, стр. 285-286.
  11. ^ Вуковић, Момчило (1981). Династија Немањића, жене владара, задужбине и црква (1168—1371). стр. 35. 
  12. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 39-41.
  13. 13,0 13,1 Марјановић-Душанић 1997, стр. 55.
  14. ^ Логос 2017, стр. 127-133.
  15. ^ Узелац 2015, стр. 210, 219-224, 238-239.
  16. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 92.
  17. ^ Fine, John Van Antwerp (1994), The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, стр. 221, ISBN 978-0-472-08260-5 
  18. ^ Шекуларац 1984, стр. 55-59.
  19. ^ Павловић & 1970в, стр. 140-141. Изгледа да је умро 5 година после побуне која је била 1313/1314.
  20. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 171-174, 613. са напоменама.
  21. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 178-179 у напомени 56.
  22. ^ Логос 2017, стр. 284 са напоменом 1388.
  23. ^ Павловић & 1970в, стр. 133-134.
  24. ^ Nastasijević S. Stefan Dušan. Beograd. Obradović. 2012.
  25. 25,0 25,1 ВИИНЈ, VI 1986, стр. 211.
  26. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 179.
  27. ^ Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих : А-Ш. стр. 166. 
  28. ^ Логос 2017, стр. 286.
  29. ^ Пауновић, Маринко (1989). Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства : 1168-1371 : илустрована хроника. стр. 277. 
  30. 30,0 30,1 30,2 „Свети краљ Стефан Дечански”. www.spc.rs. Српска православна црква. Приступљено 11. 8. 2018. 
  31. ^ Николић, Петко (2016). Трагом истине. стр. 107. 
  32. ^ Бојанин, Станоје (2005). Забаве и светковине у средњовековној Србији : од краја XII до краја XV века. стр. 95. 
  33. ^ „Питање ктиторства цркве Светог Ђорђа у Полошком”. www.academia.edu. Академија Еду. Приступљено 11. 8. 2018. 
  34. ^ Ћирковић, Симо Ц. (2006). Српска породична енциклопедија, Том 6. стр. 17. 
  35. ^ Пауновић, Маринко (1989). Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства : 1168-1371 : илустрована хроника. стр. 261. 
  36. ^ Ћирковић 1995, стр. 109.
  37. 37,00 37,01 37,02 37,03 37,04 37,05 37,06 37,07 37,08 37,09 37,10 37,11 37,12 37,13 Фајрић 1998.
  38. ^ Веселиновић, Андрија (2008). Српске династије. стр. 60. ISBN 978-86-7549-921-3. 
  39. ^ Српска књижевна задруга (1982). Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). стр. 498. 
  40. ^ Историјски институт Београд (1971). Историјски часопис 18. стр. 179 ???. 
  41. ^ Логос 2017, стр. 287, 293.
  42. ^ Јечменица 2012, стр. 38, 40-41.
  43. ^ Јечменица 2012, стр. 38, 47-49.
  44. ^ Јечменица 2012, стр. 52-55.
  45. ^ Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557 године. стр. 31. 
  46. ^ Ферјанчић & Ћирковић 2005, стр. 37.
  47. ^ Јечменица 2012, стр. 39-40 са напоменом 39.
  48. ^ Јечменица 2012, стр. 41-42.
  49. 49,0 49,1 49,2 Ферјанчић, Божидар; Ћирковић, Сима (2005). Стефан Душан краљ и цар 1331—1355. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37. 
  50. ^ Логос 2017, стр. 288-290.
  51. ^ Логос 2017, стр. 287.
  52. ^ Логос 2017, стр. 288, 295, 304-305.
  53. ^ Јечменица 2012, стр. 59.
  54. ^ Јечменица 2012, стр. 59-61.
  55. ^ Јечменица 2012, стр. 62.
  56. ^ Јечменица 2012, стр. 71-72.
  57. ^ Ферјанчић & Ћирковић 2005, стр. 39.
  58. ^ Јечменица 2010, стр. 76-77.
  59. ^ Јечменица 2012, стр. 75.
  60. ^ Фајфрић 1998.
  61. ^ Медини, Милорад (1953). Дубровник Гучетића. стр. 12. 
  62. ^ Веселиновић, Мандић (2008). Велика господа све српске земље и други просопографски прилози. стр. 127. 
  63. ^ САНУ (1983). Глас, Том 338. стр. 37. 
  64. ^ Фајрић 1998, стр. 598.
  65. ^ Рудић, Срђан (2011). Споменица академика Симе Ћирковића. стр. 337. 
  66. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 598.
  67. ^ Српска књижевна задруга (1892). Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). стр. 502. 
  68. ^ Јовић, Момир (1990). Српске земље и владари. стр. 67. 
  69. ^ Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. стр. 192. 
  70. 70,0 70,1 Београски институт (1984). Историјски часопис 31. стр. 28. 
  71. ^ Јовић, Момир (1990). Српске земље и владари. стр. 181. 
  72. ^ Друштво св. Саве (1940). Браство, Том 31. стр. 105. 
  73. ^ Срећковић, Пантелија (1888). Историја српскога народа: Време краљевства и царства (1159—1367). Књига друга. стр. 304.  Текст „институт” игнорисан (помоћ)
  74. ^ Наклада Хрватског штампарског завода (1919). Цар Душан: Млади краљ. стр. 218. 
  75. 75,0 75,1 75,2 75,3 75,4 75,5 75,6 75,7 Ћоровић 1981
  76. ^ Логос 2017, стр. 288-289.
  77. ^ Логос 2017, стр. 289.
  78. ^ Burmov, Al. History of Bulgaria during the Shishmans. стр. 265. 
  79. 79,0 79,1 79,2 Логос 2017, стр. 290.
  80. ^ Марковић & Војводић 2017, стр. 368-369.
  81. ^ Логос 2017, стр. 42, 216.
  82. ^ Соловјев 1926, стр. 112.
  83. ^ Логос 2017, стр. 274.
  84. ^ Стојановић 1927, стр. 82-83, 103.
  85. ^ Јечменица 2012, стр. 37.
  86. ^ Јечменица 2012, стр. 97-98.
  87. ^ Јечменица 2012, стр. 98.
  88. ^ Логос 2017, стр. 290 у напомени 1433.
  89. ^ Јечменица 2012, стр. 98-99.
  90. ^ Јечменица 2012, стр. 100.
  91. ^ Ферјанчић & Ћирковић 2005, стр. 42-43.
  92. ^ Логос 2017, стр. 290-291.
  93. ^ Павловић & 1970в, стр. 46.
  94. ^ Логос 2017, стр. 291.
  95. ^ Ферјанчић & Ћирковић 2005, стр. 45.
  96. ^ Павловић & 1970в, стр. 47.
  97. ^ Логос 2017, стр. 291 у напомени 1439.
  98. ^ „Излазак и залазак сунца у Гацко”. Приступљено 2. 8. 2020. 
  99. ^ „Мерена удаљеност од Скадра, поред Дрима, преко Призрена до Неродимља”. Приступљено 21. 8. 2020. 
  100. ^ „Која је максимална и минимална брзина за коња”. Приступљено 21. 8. 2020. 
  101. ^ „Која је максимална и минимална брзина за коња”. Приступљено 21. 8. 2020. 
  102. ^ Логос 2017, стр. 244.
  103. ^ Руварац 1934, стр. 41-45.
  104. ^ Логос 2017, стр. 291 са напоменом 1442.
  105. ^ Цамблак 1989, стр. 49.
  106. ^ Цамблак 1989, стр. 33.
  107. ^ Павловић & 1970в, стр. 47-48.
  108. ^ Павловић & 1970в, стр. 48.
  109. ^ Цамблак 2000.
  110. ^ Муњић, Димитрије (1957). Улога Српске православое цркве у цувању националног јединства и целине српског народна. стр. 16. 
  111. ^ „Данас је Мратиндан”. Радио-телевизија Републике Српске. 24. 11. 2011. Приступљено 24. 11. 2011. 

Види још

Извори и литература

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Урош II Милутин
Краљ Србије
(13221331)

Наследник:
Стефан Урош IV Душан
The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.