Традиција

Олин Леви Ворнер, Традиција (1895). Бронзани тимпанон изнад главног улаза, Конгресна библиотека, Томас Џеферсонова зграда, Вашингтон.
Такмичење у веслању је традиција коју негују универзитети Оксфорд и Кембриџ.

Традиција или предање је скуп материјалних, техничких и духовних знања и достигнућа, вредности и образаца понашања. Одржава се усменим преношењем на којем почива континуитет и идентитет једне културе.[1][2]

Дефиниција

Текстуалне традиције укоричених рукописа Сефер Торе (свитка Торе) преносе се дајући додатне тачке за самогласнике, знакове изговора и нагласке у аутентичном масоретском тексту јеврејске Библије, који је често основа за преводе хришћанског Старог завета

Реч традиција потиче од латинске traditio преко француског, именица од глагола tradere (пренети, предати, дати на чување); првобитно је кориштена у римском праву да се односи на концепт правних трансфера и наслеђа.[3][4] Према Ентони Гиденсу и другима, модерно значење традиције еволуирало је током периода просветитељства, у супротности са модерношћу и напретком.[3][5][6]

Као и код многих других генеричких појмова, постоје многе дефиниције традиције.[1][2][4][7] Концепт укључује низ међусобно повезаних идеја. Њихово обједињавање је да се традиција односи на уверења, објекте или обичаје извењене или упражњаване у прошлости, пореклом из ње, преносећи се кроз време предавањем са једне генерације на следећу, и који се одржавају у садашњости.[1][2]

Традиција се такође може односити на веровања или обичаје који су праисторијски, са изгубљеним или тајанственим пореклом, који постоје од памтивека.[8] Првобитно, традиција се преносила усмено, без потребе за системом писања. Алати кориштени у овом процесу укључују поетске технике као што су рима и алитерација. Тако сачуване приче називају се и предањем, или делом усменог предања. Међутим, претпоставља се да су чак и такве традиције настале (да су их „измислили“ људи) у неком тренутку.[2][3] За традиције се често претпоставља да су древне, непроменљиве и дубоко важне, иако понекад могу бити много мање „природне“ него што се претпоставља.[9][10] Претпоставља се да су потребна најмање два преношења у три генерације да би се пракса, веровање или предмет сматрали традиционалним.[8] Неке традиције су намерно измишљене из овог или оног разлога, често да би се истакла или побољшала важност одређене институције.[11] Традиције се такође могу прилагодити потребама дана, а промене могу постати прихваћене као део древне традиције.[9][12] Традиција се споро мења, а промене из генерације у генерацију сматрају се значајним.[13] Дакле, они који спроводе традицију неће бити свесни промене, па чак и ако традиција претрпи велике промене током многих генерација, биће виђена као непромењена.[13]

Постоје различита наслеђа и поља традиције; она се могу односити на:

  1. облицике уметничког наслеђа одређене културе.[14]
  2. веровања или обичаји које успостављају и одржавају друштва и владе, као што су националне химне и државни празници, као што су савезни празници у Сједињеним Државама.[9][10]
  3. веровања или обичаји које одржавају верске деноминације и црквена тела која деле историју, обичаје, културу и, у извесној мери, скуп учења.[15][3] На пример, може се говорити о традицији ислама или о традицији хришћанства.

Многи предмети, веровања и обичаји могу бити традиционални.[2] Ритуали друштвене интеракције могу бити традиционални, са фразама и гестовима као што су изговарање „хвала“, слање најава рођења, честитки, итд.[2][16][17] Традиција се такође може односити на веће концепте које практикују групе (породичне традиције на Божић[17]), организације (пикник компаније) или друштва, као што је пракса државних и државних празника.[9][10]] Неке од најстаријих традиција укључују монотеизам (три миленијума) и грађанство (два миленијума).[18] Такође може укључивати материјалне објекте, као што су зграде, уметничка дела или алати.[2]

Традиција се често користи као придев, у контекстима као што су традиционална музика, традиционална медицина, традиционалне вредности и други.[1] У таквим конструкцијама традиција се односи на специфичне вредности и материјале специфичне за контекст о коме се расправља, преношене кроз генерације.[3]

Инвенција традиције

Главни чланак: Инвенција традиције

Термин „изум традиције“, који је увео Е. Џ. Хобсбавм, односи се на ситуације када се нова пракса или предмет уводи на начин који имплицира везу са прошлошћу која није нужно присутна..[19] На пример, Панхеленске игре су биле традиција у старој Грчкој где су се могли такмичити само Грци из Грчке и грчких колонија. Традиција се може намерно стварати и објављивати у личним, комерцијалним, политичким или националним интересима, као што је то учињено у колонијалној Африци; или се може брзо усвојити на основу једног догађаја који је веома публикован, уместо да се развија и шири органски у популацији, као у случају беле венчанице, која је постала популарна тек након што је краљица Викторија носила белу хаљину на свом венчању са Албертом од Сакс-Кобурга.[20]

Пример проналаска традиције је реконструкција Вестминстерске палате (локација британског парламента) у готичком стилу.[19] Слично томе, већина традиција повезаних са монархијом Уједињеног Краљевства, која се сматра дубоко укорењеном у историји, заправо датира из 19. века.[12] Други примери укључују проналазак традиције у Африци и другим колонијалним поседима од стране окупационих снага.[21] Захтевајући легитимитет, колонијална сила би често измислила „традицију“ коју би могла да искористи да легитимише сопствену позицију. На пример, колонијална сила би могла признати одређено наслеђивање поглавара као традиционално да би фаворизовала сопствене кандидате за тај посао. Често су ови изуми били засновани на неком облику традиције, али су били преувеличани, искривљени или пристрасни према одређеној интерпретацији.

Измишљене традиције су централна компонента модерних националних култура, обезбеђујући заједничко искуство и промовишући јединствени национални идентитет који заступа национализам.[22] Уобичајени примери укључују државне празнике (посебно оне који су јединствени за одређену нацију), певање државних химни и традиционалну националну кухињу (види национално јело). Заједнице исељеника и имиграната могу наставити да практикују националну традицију своје матичне нације.

Референце

  1. ^ а б в г Thomas A. Green (1997). Folklore: an encyclopedia of beliefs, customs, tales, music, and art. ABC-CLIO. стр. 800. ISBN 978-0-87436-986-1. 
  2. ^ а б в г д ђ е Shils 12
  3. ^ а б в г д Anthony Giddens (2003). Runaway world: how globalization is reshaping our lives. Taylor & Francis. стр. 39. ISBN 978-0-415-94487-8. 
  4. ^ а б Yves Congar (октобар 2004). The meaning of tradition. Ignatius Press. стр. 9. ISBN 978-1-58617-021-9. 
  5. ^ Shils 3–6
  6. ^ Shils 18
  7. ^ Pascal Boyer (1990). Tradition as truth and communication: a cognitive description of traditional discourse. Cambridge University Press. стр. 7. ISBN 978-0-521-37417-0. 
  8. ^ а б Shils 15
  9. ^ а б в г Hobsbawm 2–3
  10. ^ а б в Hobsbawm 3–4
  11. ^ Hobsbawm 1
  12. ^ а б Langlois, S. (2001). „Traditions: Social”. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences. стр. 15829—15833. ISBN 9780080430768. doi:10.1016/B0-08-043076-7/02028-3. 
  13. ^ а б Shils 14
  14. ^ Lilburn, Douglas (1984). A Search for Tradition. Wellington: Alexander Turnbull Library Endowment Trust, assisted by the New Zealand Composers Foundation. ISBN 0-908702-00-0. 
  15. ^ Michael A. Williams; Collett Cox; Martin S. Jaffee (1992). Innovation in religious traditions: essays in the interpretation of religious change. Walter de Gruyter. стр. 1. ISBN 978-3-11-012780-5. 
  16. ^ Pascal Boyer (1990). Tradition as truth and communication: a cognitive description of traditional discourse. Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 978-0-521-37417-0. 
  17. ^ а б Handler, Richard; Jocelyn Innekin (1984). „Tradition, Genuine or Spurious”. Journal of American Folklore. 29. 
  18. ^ Shils 16
  19. ^ а б Hobsbawm 1–2
  20. ^ Ingraham, Chrys (2008). White Weddings: Romancing Heterosexuality in Popular Culture. New York: Taylor & Francis, Inc. стр. 60—61. ISBN 978-0-415-95194-4. 
  21. ^ Terence Ranger, The Invention of Tradition in Colonial Africa, in E. J. (Eric J.) Hobsbawm; T. O. (Terence O.) Ranger (31. 7. 1992). The Invention of tradition. Cambridge University Press. стр. 211—263. ISBN 978-0-521-43773-8. 
  22. ^ Hobsbawm 7

Литература

  • Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Fragaszy, Dorothy Munkenbeck; Perry, Susan (2003). Towards a biology of traditions. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81597-0. 
  • Giddens, Anthony (1994). „Living in a Post-Traditional Society”. Reflexive modernization: politics, tradition and aesthetics in the modern social order. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2472-2. 
  • Hobsbawm, E. J., Introduction: Inventing Traditions, in E. J. (Eric J.) Hobsbawm; T. O. (Terence O.) Ranger (31. 7. 1992). The Invention of tradition. Cambridge University Pressv. ISBN 978-0-521-43773-8. 
  • Kurz-Milcke, Elke; Maritgnon, Laura (2002). „Modeling Practices and "Tradition"”. Model-based reasoning: science, technology, values. Springer. стр. 127—144. ISBN 978-0-306-47244-2. 
  • Shils, Edward (1. 8. 2006). Tradition. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-75326-3. 
  • Sowell, T (1980) Knowledge and Decisions Basic Books. ISBN 0-465-03738-0
  • Polanyi, M (1964) Personal Knowledge: Towards a Post-Critical Philosophy ISBN 0-226-67288-3
  • Pelikan, Jaroslav (1984). The Vindication of Tradition. New Haven, Conn.: Yale University Press. ISBN 0-300-03638-8 pbk.
  • Klein, Ernest, Dr., A comprehensive etymological dictionary of the English language: Dealing with the origin of words and their sense development thus illustrating the history and civilization of culture, Elsevier, Oxford, 7th ed., 2000.
  • Allitt, Patrick (2009) The Conservatives: Ideas and Personalities Throughout American History. New Haven, CT: Yale University Press.
  • Critchlow, Donald T. (2007) The Conservative Ascendancy: How the GOP Right Made Political History. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  • Dunn, Charles W., and J. David Woodard (2003) The Conservative Tradition in America. Lanham, MD: Rowman and Littlefield Publishers.
  • Edwards, Lee (2004) A Brief History of the Modern American Conservative Movement. Washington, D.C.: Heritage Foundation.
  • Frohnen, Bruce, Jeremy Beer, and Jeffrey O. Nelson (2006) American Conservatism: An Encyclopedia. Wilmington, DE: ISI Books.
  • Gottfried, Paul, and Thomas Fleming (1988) The Conservative Movement. Boston: Twayne Publishers.
  • Nash, George H. (1976, 2006) The Conservative Intellectual Movement in America since 1945. Wilmington, DE: ISI Books.
  • Nisbet, Robert (1986) Conservatism: Dream and Reality. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press.
  • Regnery, Alfred S. (2008) Upstream: The Ascendance of American Conservatism. New York: Threshold Editions.
  • Viereck, Peter (1956, 2006) Conservative Thinkers from John Adams to Winston Churchill. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers.
  • Bestor, Arthur (1953, 1988) Educational Wastelands: The Retreat from Learning in Our Public Schools. Champaign, IL: University of Illinois Press.
  • Boorstin, Daniel (1953) The Genius of American Politics. Chicago: University of Chicago Press.
  • Chalmers, Gordon Keith (1952) The Republic and the Person: A Discussion of Necessities in Modern American Education. Chicago: Regnery.
  • Hallowell, John (1954, 2007) The Moral Foundation of Democracy. Indianapolis: Liberty Fund Inc.
  • Heckscher, August (1947) A Pattern of Politics. New York: Reynal and Hitchcock.
  • Kirk, Russell (1953, 2001) The Conservative Mind from Burke to Eliot. Washington, D.C.: Regnery Publishing.
  • Kirk, Russell (1982) The Portable Conservative Reader. New York: Penguin.
  • Nisbet, Robert (1953, 1990) The Quest for Community: A Study in the Ethics of Order and Freedom. San Francisco: ICS Press.
  • Smith, Mortimer (1949) And Madly Teach. Chicago:Henry Regnery Co.
  • Viereck, Peter (1949, 2006) Conservatism Revisited: The Revolt Against Ideology. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers.
  • Vivas, Eliseo (1950, 1983) The Moral Life and the Ethical Life. Lanham, MD: University Press of America.
  • Voegelin, Eric (1952, 1987) The New Science of Politics: An Introduction. Chicago: University of Chicago Press.
  • Weaver, Richard (1948, 1984) Ideas Have Consequences. Chicago: University of Chicago Press.
  • Wilson, Francis G. (1951, 1990) The Case for Conservatism. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers.
  • Dreher, Rod (2006) Crunchy Cons: How Birkenstocked Burkeans, Gun-loving Organic Farmers, Hip Homeschooling Mamas, Right-wing Nature Lovers, and Their Diverse Tribe of Countercultural Conservatives Plan to Save America (or At Least the Republican Party). New York: Crown Forum.
  • Frohnen, Bruce (1993) Virtue and the Promise of Conservatism: The Legacy of Burke and Tocqueville. Lawrence, KS: University Press of Kansas.
  • Henrie, Mark C. (2008) Arguing Conservatism: Four Decades of the Intercollegiate Review. Wilmington, DE: ISI Books.
  • Kushiner, James M., Ed. (2003) Creed and Culture: A Touchstone Reader. Wilmington, DE: ISI Books.
  • MacIntyre, Alaisdar (1981, 2007) After Virtue: A Study in Moral Theory. Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press.
  • Panichas, George A., Ed. (1988) Modern Age: The First Twenty-Five Years: A Selection. Indianapolis: Liberty Fund, Inc.
  • Panichas, George A. (2008) Restoring the Meaning of Conservatism: Writings from Modern Age. Wilmington, DE: ISI Books.
  • Scruton, Roger (1980, 2002) The Meaning of Conservatism. South Bend, IN: St. Augustine's Press.
  • Scruton, Roger (2012) Green Philosophy: How to Think Seriously About the Planet. Atlantic Books

Спољашње везе

Овај чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Традиција&oldid=24324627”