Филозофија науке
Филозофија науке је грана филозофије чији је задатак критичко испитивање и анализа науке, њених метода и крајњих резултата. Један огранак филозофије науке, методологија науке, је уско везана за теорију сазнања. Истражује методе путем којих наука долази до истина које постулира о свијету и критички разматра претпостављене резоне у корист тих метода. Методологија се бави питањима као што су: смер којим се креће прихватање одређене научне теорије, природа односа узајамног потврђивања доказа и хипотеза, и анализира истинитост научних афирмација, тј., када и како научне тврдње могу бити оповргнуте подацима и опсервацијама са терена, као и експериментима из лабораторија.
Други огранци филозофије науке се баве самим значењем и садржајем постављених научних резултата, и уско су везане за метафизику, као и филозофију језика. Типични проблеми којима се баве ти огранци филозофије науке су: природа научних закона, когнитивни садржај научних теорија о ономе невидљивом, и структура датих научних објашњења. Филозофија науке такође испитује специфичне проблеме (фундаменте), који су резултат саме научне праксе. Неки од могућих примјера су: метафизичке претпоставке теорија које се баве проблемом простор-време, улога вероватноће у статистичкој физици, интерпретација мерења у квантној теорији и анализа објашњења, која долазе из еволуционе биологије.
Док филозофска мисао која се односи на науку датира барем из времена Аристотела, општа филозофија науке појавила се као посебна дисциплина тек у 20. веку на контексту логичког позитивистичког покрета, који је имао за циљ да формулише критеријуме за обезбеђивање свих филозофских исказа, за смислено и објективно оцењивање истих. Чарлс Пирс и Карл Попер прешли су са позитивизма на успостављање модерног скупа стандарда за научну методологију. Књига Томаса Куна из 1962. Структура научних револуција такође је била формативна, оспоравајући поглед на научни напредак као на постојано, кумулативно стицање знања засновано на фиксној методи систематског експериментисања, и уместо тога тврдећи да је сваки напредак релативан у односу на „парадигму”, да је скуп питања, концепата и пракси који дефинишу научну дисциплину у одређеном историјском периоду.[1]
Увод
Дефинисање науке
Разликовање науке од ненауке назива се проблемом разграничења. На пример, треба ли психоанализу сматрати науком? Слични разматрања су везана на науку о стварању, хипотезу о инфлаторном мултиверзуму или макроекономији. Карл Попер је ово назвао централним питањем у филозофији науке.[2] Међутим, ниједан јединствени приказ проблема није стекао прихватање међу филозофима, а неки сматрају да је проблем нерешив или незанимљив.[3][4] Мартин Гарднер се залагао за употребу стандарда Потера Стеварта („Знаћу кад га видим“) за препознавање псеудонауке.[5]
Рани покушаји логичких позитивиста засновали су науку на посматрању, док ненаука није била базирана на опсервацијама и стога је бесмислена.[6] Попер је тврдио да је централно својство науке фалсифиабилност. Односно, свака истински научна тврдња може се доказати лажном, барем у принципу.[7]
Подручје проучавања или спекулације које се маскира у науку у покушају да се позове на легитимитет који се иначе не би могао постићи назива се псеудонаука, маргинална наука (иако често маргинална наука постаје матична, чак се и развија у парадигматску промену), или безвредна наука.[8] Физичар Ричард Фејнман сковао је израз „наука култног терета” за случајеве у којима истраживачи верују да се баве науком јер њихове активности имају такав спољашњи изглед, али им заправо недостаје „врста крајње искрености” која омогућава да се њихови резултати ригорозно вреднују.[9]
Научно објашњење
Уско повезано питање је оно што се сматра добрим научним објашњењем. Осим предвиђања будућих догађаја, друштво често узима научне теорије да објасни догађаје који се редовно дешавају или су се већ догодили. Филозофи су истраживали критеријуме према којима се може рећи да је научна теорија успешно објаснила неки феномен, као и шта значи рећи да научна теорија има моћ објашњења.
Један рани и утицајан приказ научног објашњења је дедуктивно-номолошки модел. Према њему успешно научно објашњење мора предвидети појаву спорних појава полазећи од научног закона.[10] Ово гледиште је било подвргнуто значајној критици, што је резултирало у неколико општепризнатих контрапримера теорије.[11] Посебно је изазовно да се окарактерише шта се подразумева под објашњењем када се ствар коју треба објаснити не може закључити из било којег закона јер је то питање случајности, или се на други начин не може савршено предвидети из онога што је познато. Весли Салмон је развио модел у којем добро научно објашњење мора бити статистички релевантно за исход који треба објаснити.[12][13] Други су тврдили да је кључ доброг објашњења обједињавање различитих појава или пружање узрочног механизма.[13]
Концепти о кредибилитету хипотеза
Важнији концепти који се намећу када је ријеч о кредибилитету хипотеза су сљедећи:
Индуктивизам је теза по којој хипотезе могу бити поткријепљене успјехом предвиђања у одређеним случајевима, тј., када су исти под окриљем саме хипотезе.
Ако поиствјечимо принцип индуктивне инференције са тврдњом, да ће будућност бити иста као и прошлост, суочавамо се са скептичком примједбом, да такав закон нема садржаја и чак је аутокондрадикторан, ако се прихвати било каква врста »сличности«. Да би јој се вратио садржај и чврстина на самом почетку, обично се додаје да приликом формулисања научних хипотеза, једино су прихватљиви ограничени скупови »исконских« вриједности.
Референце
- ^ Encyclopædia Britannica: Thomas S. Kuhn Архивирано 2015-04-17 на сајту Wayback Machine. "Instead, he argued that the paradigm determines the kinds of experiments scientists perform, the types of questions they ask, and the problems they consider important."
- ^ Thornton, Stephen (2006). „Karl Popper”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-27. Приступљено 2007-12-01.
- ^ "Science and Pseudo-science" Архивирано 2015-09-05 на сајту Wayback Machine (2008) in Stanford Encyclopedia of Philosophy
- ^ Laudan, Larry (1983). „The Demise of the Demarcation Problem”. Ур.: Adolf Grünbaum; Robert Sonné Cohen; Larry Laudan. Physics, Philosophy, and Psychoanalysis: Essays in Honor of Adolf Grünbaum. Springer. ISBN 978-90-277-1533-3.
- ^ Gordin, Michael D. (2012). The Pseudoscience Wars: Immanuel Velikovsky and the Birth of the Modern Fringe. University of Chicago Press. стр. 12—13. ISBN 978-0-226-30442-7.
- ^ Uebel, Thomas (2006). „Vienna Circle”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-26. Приступљено 2007-12-01.
- ^ Popper, Karl (2004). The logic of scientific discovery (reprint изд.). London & New York: Routledge Classics. ISBN 978-0-415-27844-7First published 1959 by Hutchinson & Co.
- ^ "Pseudoscientific – pretending to be scientific, falsely represented as being scientific", from the Oxford American Dictionary, published by the Oxford English Dictionary; Hansson, Sven Ove (1996)."Defining Pseudoscience", Philosophia Naturalis, 33: 169–176, as cited in "Science and Pseudo-science" Архивирано 2015-09-05 на сајту Wayback Machine (2008) in Stanford Encyclopedia of Philosophy. The Stanford article states: "Many writers on pseudoscience have emphasized that pseudoscience is non-science posing as science. The foremost modern classic on the subject (Gardner 1957) bears the title Fads and Fallacies in the Name of Science. According to Brian Baigrie (1988, 438), "[w]hat is objectionable about these beliefs is that they masquerade as genuinely scientific ones." These and many other authors assume that to be pseudoscientific, an activity or a teaching has to satisfy the following two criteria (Hansson 1996): (1) it is not scientific, and (2) its major proponents try to create the impression that it is scientific".
- For example, Hewitt et al. Conceptual Physical Science Addison Wesley; 3 edition (2003) ISBN 0-321-05173-4, Bennett et al. The Cosmic Perspective 3e Addison Wesley; 3 edition (2003) ISBN 0-8053-8738-2; See also, e.g., Gauch HG Jr. Scientific Method in Practice (2003).
- A 2006 National Science Foundation report on Science and engineering indicators quoted Michael Shermer's (1997) definition of pseudoscience: '"claims presented so that they appear [to be] scientific even though they lack supporting evidence and plausibility"(p. 33). In contrast, science is "a set of methods designed to describe and interpret observed and inferred phenomena, past or present, and aimed at building a testable body of knowledge open to rejection or confirmation"(p. 17)'.Shermer M. (1997). Why People Believe Weird Things: Pseudoscience, Superstition, and Other Confusions of Our Time. New York: W.H. Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-3090-3. as cited by National Science Foundation; Division of Science Resources Statistics (2006). „Science and Technology: Public Attitudes and Understanding”. Science and engineering indicators 2006. Архивирано из оригинала на датум 18. 08. 2015. Приступљено 18. 08. 2021.
- "A pretended or spurious science; a collection of related beliefs about the world mistakenly regarded as being based on scientific method or as having the status that scientific truths now have," from the Oxford English Dictionary, second edition 1989.
- ^ Cargo Cult Science Архивирано 2013-12-01 на сајту Wayback Machine by Feynman, Richard. Retrieved 2015-10-25.
- ^ Hempel, Carl G.; Paul Oppenheim (1948). „Studies in the Logic of Explanation”. Philosophy of Science. 15 (2): 135—175. CiteSeerX 10.1.1.294.3693
. S2CID 16924146. doi:10.1086/286983.
- ^ Salmon, Merrilee; John Earman; Clark Glymour; James G. Lenno; Peter Machamer; J.E. McGuire; John D. Norton; Wesley C. Salmon; Kenneth F. Schaffner (1992). Introduction to the Philosophy of Science. Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-663345-7.
- ^ Salmon, Wesley (1971). Statistical Explanation and Statistical Relevance
. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. ISBN 9780822974116.
- ^ а б Woodward, James (2003). „Scientific Explanation”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-06. Приступљено 2007-12-07.
Литература
- Boldman, Lee (2007). „Chapter 6, The Privileged Status of Science” (PDF).
- Chen, Christina S. (2009). Larson, Thomas, ур. „Atheism and the Assumptions of Science and Religion”. Lyceum. X (2): 1—10.
- Durak, Antoine Berke (6. 6. 2008). „The nature of reality and knowledge”.
- Gauch, Hugh G. (2002). Scientific Method in Practice. Cambridge University Press.
- Gould, Stephen J (1987). Time's Arrow, Time's Cycle: Myth and Metaphor in the Discovery of Geological Time. Cambridge: Harvard University Press. стр. 120. ISBN 978-0-674-89199-9. »You first assume.«
- Heilbron, J.L. (editor-in-chief) (2003). The Oxford Companion to the History of Modern Science. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511229-0.
- Kneale, William; Martha Kneale (1962). The Development of Logic. London: Oxford University Press. стр. 243. ISBN 978-0-19-824183-6.
- Priddy, Robert (1998). „Chapter Five, Scientific Objectivity in Question”. Science Limited.
- Simpson, G.G. (1963). „Historical science”. Ур.: Albritton, Jr., C.C. Fabric of geology. Stanford, California: Freeman, Cooper, and Company. стр. 24—48.
- Sobottka, Stanley (2005). „Consciousness” (PDF). стр. 11.
- Whitehead, A.N. (1997) [1920]. Science and the Modern World. Lowell Lectures. Free Press. стр. 135. ISBN 978-0-684-83639-3. LCCN 67002244.
- Bovens, L. and Hartmann, S. (2003), Bayesian Epistemology, Oxford University Press, Oxford.
- Gutting, Gary (2004), Continental Philosophy of Science, Blackwell Publishers, Cambridge, MA.
- Peter, Godfrey-Smith (2003), Theory and Reality: An Introduction the Philosophy of Science, University of Chicago Press
- Kuhn, T.S. (1970). The Structure of Scientific Revolutions, 2nd. ed. Univ. of Chicago Press. ISBN 978-0-226-45804-5.
- Losee, J. (1998), A Historical Introduction to the Philosophy of Science, Oxford University Press, Oxford.
- Papineau, David (2005) Science, problems of the philosophy of. Oxford Companion to Philosophy. Oxford.
- Salmon, Merrilee; John Earman, Clark Glymour, James G. Lenno, Peter Machamer, J.E. McGuire, John D. Norton, Wesley C. Salmon, Kenneth F. Schaffner (1992). Introduction to the Philosophy of Science. Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-663345-7.
- Popper, Karl, (1963) Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, ISBN 0-415-04318-2
- van Fraassen, Bas (1980). The Scientific Image. Oxford: The Clarendon Press. ISBN 978-0-19-824424-0.
- Ziman, John (2000). Real Science: what it is, and what it means. Cambridge: Cambridge University Press.
Спољашње везе
| Библиотечки ресурси о Филозофија науке |
