Харизма

Реч харизма (грч. χάρισμα - дар) означава ретку особину људских бића да поседују јак шарм и привлачну личност, а некад и јаку способност убеђивања и неприсилног усмерења тока разговора у жељеном смеру.[1]

Научници из поља социологије, политичких наука, психологије и менаџмента резервишу термин за тип лидерства који се сматра изванредним;[2][3][4][5][6][7][8] у овим областима, термин „харизма“ се користи да опише одређени тип лидера који користи „сигнализацију вође засновано на вредностима, симболички и емоцијама оптерећено“.[9][10]

У хришћанству, харизма представља дар светог Духа, односно благодат.[11][12]

Етимологија

Енглески израз charisma потиче од грчког χάρισμα (khárisma), што значи „слободно дата услуга“ или „дар милости“.[2] Овај термин и његова множина χαρίσματα (charismata) потичу од χάρις (charis), што значи „милост“ или заиста „чар“ са којим дели корен. Неки деривати из тог корена (укључујући „грациозност“) имају слична значења као савремени осећај харизме личности, као што су „испуњен привлачношћу или шармом“, „љубазност“, „пружити услугу или сервис“ или „бити фаворизован или благословен“.[13][14] Штавише, древни грчки дијалект који се широко користио у римско доба користио је ове термине без конотација које се налазе у модерној религијској употреби.[15] Стари Грци су примењивали харизму личности на своје богове; на пример, приписивање шарма, лепоте, природе, људске креативности или плодности богињама које су звали Charites (Χάριτες).

Историја

Божански додељена харизма

Детаљније: Духовни дар

Хебрејска Библија и хришћанска Библија бележе развој божански додељене харизме. У хебрејском тексту идеја харизматичног вођства је генерално означена употребом именице хен (наклоност) или глагола ханан (показати наклоност). Грчки израз за харизму (милост или наклоност) и његов корен charis (милост) заменили су хебрејске изразе у грчком преводу хебрејске Библије (3. век пне Септуагинта). У целини, „парадигматична слика харизматичног хероја је лик који је добио Божију наклоност“.[16] Другим речима, божанско додељена харизма[10] односила се на веома поштоване личности.

Тако су источномедитерански Јевреји у првом веку имали појмове о харису и харизму који су обухватали низ значења која се налазе у грчкој култури и духовна значења из хебрејске Библије.[17] Из овог језичког наслеђа спојених култура, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле је увео значење да је Свети Дух дао харизму и харизмату, „дар милости Божије“, појединцима или групама. За Павла, „постоји јасна разлика између харизме и хариса; харизма је директан резултат божанске харизме или милости.“[18][19]

У новозаветним посланицама, Павле се помиње харизму или њену множину харизме седам пута у Првој посланици Коринћанима, написаној на коину (или свакидашњем) грчком око 54. године. Он разрађује своје концепте са шест референци у Римљанима (око 56). Он даје 3 појединачне референце у Другој посланици Коринћанима (око 56), 1. Тимотеју и 2. Тимотеју (око 62 – 67). Седамнаести и једини други помен харизме налази се у 1. Петровој.[2][15][20][21]

Јеванђеља, написана крајем првог века, примењују божанску харизму на поштоване личности. Примери су извештаји о Исусовом крштењу и његовом преображењу, у којима га ученици виде као обасјаног светлошћу, при чему се појављује заједно са Мојсијем и Илијом. Други пример је Гаврилов поздрав Марији као „благодатној“.[16] У овим и другим случајевима рани хришћани су означавали одређене појединце као поседнике „духовних дарова“, а ти дарови су укључивали „способност да проникне у ближњег до дна његовог срца и духа и да препозна да ли њиме доминира добaр или зaо дух, и дар да му помогне да се ослободи од свог демона“.[22]

Верници су своје поштоване верске личности окарактерисали као „више савршенство... посебну харизму“.[22] Затим, успостављањем хришћанске цркве, „стари харизматични дарови и бесплатни приноси су претворени у хијерархијски свештенички систем“.[23] Фокус на институцију, а не на богонадахнуте појединце, све више је доминирао религијском мишљу и животом, и тај фокус је остао непромењен вековима.[24]

Додатне промене почеле су у 17. веку када су црквене вође, посебно у латинској традицији, наглашавале „индивидуалне дарове [и] одређене таленте које је дао Бог или Свети Дух“. Деветнаести век је донео све веће померање нагласка ка индивидуалним и духовним аспектима харизме; протестантски и неки католички теолози сузили су појам на суперлативне, неуобичајене и виртуозне таленте. Истовремено, термин се отуђио од много ширег значења које су му рани хришћани придавали.[25] Ипак, сужени појам пројектован назад у ранији период „Систематски рефлектовано и високо диференцирано схватање харизме често је несвесно уливано у Свето писмо и списе црквених отаца, тако да се ови текстови више нису читали очима аутора.[26]

Харизма личности

Основа за савремену секуларну употребу потиче од немачког социолога Макса Вебера. Тај термин је открио у делу Рудолфа Сома, немачког црквеног историчара чији је Кирхенрехт из 1892. године[27] одмах препознат у Немачкој као дело епохалног значаја.[2] То је такође подстакло дебату између Сома и водећих теолога и проучаваоца религије, која је трајала више од двадесет година и подстакла је богату полемичку литературу.[28] Дебата и литература учинили су харизму популарним термином када ју је Вебер употребио у Протестантској етици и духу капитализма и у својој Социологији религије. Можда зато што је претпоставио да су читаоци већ разумели идеју, Веберовим раним списима недостајала је дефиниција или објашњење концепта. У збирци својих радова, Економија и друштво коју је уређивала његова супруга, он је идентификовао овај термин као врхунски пример акције коју је означио као „вредносно-рационално“, за разлику од акције и супротности коју је назвао „инструментално рационалном“.[29] Пошто је применио значења за харизму слична Сому, који је потврдио чисто харизматичну природу раног хришћанства,[30] Веберова харизма би се поклопила са божански додељеним осећајем харизме дефинисаним горе у Сомовом делу.

Вебер је увео осећај харизме личности када је применио харизму да означи облик ауторитета. Да би објаснио харизматични ауторитет, развио је своју класичну дефиницију:

Харизма је одређени квалитет личности појединца на основу којег се он издваја од обичних људи и третира као обдарен натприродним, надљудским или бар специфично изузетним моћима или квалитетима. Они као такви нису доступни обичном човеку, већ се сматрају божанским пореклом или узорним, и на основу њих се дотични појединац третира као вођа.[31]

Овде Вебер проширује концепт харизме изван натприродног на надљудске, па чак и на изузетне моћи и квалитете. Социолог Пол Џус је испитао Веберову чувену дефиницију и открио да:

кроз једноставне, али дубоко консеквентне фразе као што су „разматра се“ и „лечи се“, харизма постаје релациони, приписив и коначно исправно социолошки концепт... За Вебера, локус моћи је у вођеним, који активно (ако можда несвесно) дају својим вођама друштвени ауторитет.[2]

Другим речима, Вебер указује да су следбеници ти који појединцу приписују моћ, истичући да је „признање оних који су подложни ауторитету“ одлучујуће за валидност харизме.[32]

Вебер је умро 1920. остављајући „неуређене, фрагментарне рукописе чак и без упутства за план или табелу предложеног садржаја“. Један недовршени рукопис садржао је његову горе цитирану дефиницију харизме.[33] Требало је више од четврт века да се његово дело преведе на енглески.[34] Што се тиче харизме, Веберове формулације се генерално сматрају да су оживеле концепт из његове дубоке теолошке опскурности.[35] Међутим, чак и уз изузетне преводе и предговоре читавих његових дела, многи научници су сматрали да су Веберове формулације двосмислене. Током протеклих пола века они су расправљали о значењу многих Веберових концепата, укључујући значење харизме, улоге следбеника и степена натприродне компоненте.[33][36][37][38][39][40] Иако су социолози били најактивнији у примени Веберових идеја, истраживачи у менаџменту и организационом понашању, укључујући Џона Антонакиса и његове колеге, поново су покренули интересовање за харизму у погледу дефинисања појма на недвосмислен начин, проналажења начина да се харизмом експериментално манипулише и процене узрочно-последични ефекти харизме на резултате у раду и политичким окружењима.[9][41] Недавно су еволуциони психолози користили теорију игара и захтевну теорију сигнализације да би проучавали функције харизматичног вођства у еволуцији људске сарадње.[42]

Референце

  1. ^ New Oxford American Dictionary, edited by Angus Stevenson and Christine A. Lindberg. Oxford University Press, 2010.
  2. ^ а б в г д Joosse, Paul (2014). „Becoming a God: Max Weber and the social construction of charisma”. Journal of Classical Sociology. 14 (3): 266—283. S2CID 143606190. doi:10.1177/1468795X14536652. 
  3. ^ Burns, J. M. (1978). Leadership. New York: Harper & Row.
  4. ^ Burns, James MacGregor (1978). Leadership. Open Road Media (објављено 2012). ISBN 978-1-4532-4517-0. Приступљено 2017-07-31. 
  5. ^ Downton, J. V. (1973). Rebel leadership: Commitment and charisma in the revolutionary process. New York: The Free Press.
  6. ^ Bass, B. M. (1985). Leadership and performance beyond expectations. New York: The Free Press.
  7. ^ House, R. J. (1977). A 1976 Theory of Charismatic Leadership. In J. G. Hunt & L. L. Larson (Eds.), The Cutting Edge (pp. 189–207). Carbondale: Southern Illinois: University Press.
  8. ^ Antonakis, John; Fenley, Marika; Liechti, Sue (2011). „Can Charisma be Taught? Tests of Two Interventions” (PDF). Academy of Management Learning & Education. 10 (3): 374—396. doi:10.5465/amle.2010.0012. 
  9. ^ а б Antonakis, John; Bastardoz, Nicolas; Jacquart, Philippe; Shamir, Boas (2016). „Charisma: An Ill-Defined and Ill-Measured Gift”. Annual Review of Organizational Psychology and Organizational Behavior. 3: 293—319. doi:10.1146/annurev-orgpsych-041015-062305. 
  10. ^ а б Grabo, Allen; Spisak, Brian R.; Van Vugt, Mark (2017). „Charisma as signal: An evolutionary perspective on charismatic leadership”. The Leadership Quarterly. 28 (4): 473—485. doi:10.1016/j.leaqua.2017.05.001. 
  11. ^ "Spiritual gifts". A Dictionary of the Bible by W. R. F. Browning. Oxford University Press Inc. Oxford Reference Online. Oxford University Press. Accessed 22 June 2011.
  12. ^ „charisma”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. 
  13. ^ "charisma" in Oxford English Dictionary, second edition. 1989.
  14. ^ Beekes, Robert. Etymological Dictionary of Greek. Brill, 2010, p. 1607.
  15. ^ а б Ebertz, Michael N. "Charisma" in Religion Past & Present. edited by Hans Dieter Betz, et al., Brill, 2007, p. 493.
  16. ^ а б Scheper, George L. "Charisma" in Encyclopedia of Religion edited by Lindsay Jones. Macmillan Reference US, 2005, v 3, p. 1545.
  17. ^ Potts, John. A History of Charisma. PalgraveMacMillan, 2009, p. 15.
  18. ^ Potts, 2009, pp. 36–37
  19. ^ Scheper, 2005, p. 1549
  20. ^ Potts, 2009, pp. 23, 37, 43, 45.
  21. ^ New Catholic Encyclopedia. Thomson/Gale, 2003, v. 3, p. 389.
  22. ^ а б Benz, Ernst Wilhelm. "The Roles of Christianity" in The new Encyclopædia Britannica, v. 16, 1986, p. 306.
  23. ^ Troeltsch, Ernst. The Social Teachings of the Christian Churches, translated by Olive Wyon. Allen and Unwin, v. 1, 1911/1931, pp. 99, 109.
  24. ^ Morse, William and Mary Morse. Harper's Dictionary of Contemporary Usage. Harper and Row, 1985, p. 110.
  25. ^ Ebertz, 2007, pp. 493–494.
  26. ^ Baumert, N. "'Charisma' – Versuch einer Sprachregelung." ThPh 66, 1991, p. 22. Quoted in Ebertz, 2007, p. 495
  27. ^ Sohm, Rudolf. Kirchenrecht. Leipzig: Duncher & Humblot, 1892.
  28. ^ Smith, David Norman. "Faith, Reason, and Charisma: Rudolf Sohm, Max Weber, and the Theology of Grace," Sociological Inquiry, 68:1 pp. 32–60 [37], 1998
  29. ^ Weber, Max (1968). Economy and Society. Bedminster Press. стр. 24—25. 
  30. ^ Scheper, 2005, p. 1544.
  31. ^ Weber, Max. The Theory of Social and Economic Organization, translated by A. M. Henderson and Talcott Parsons. Free Press, 1924/1947, pp. 328, 358ff.
  32. ^ Weber, Max. 1947, p. 359
  33. ^ а б MacRae, Donald G. Max Weber. Viking, 1974, p. 101.
  34. ^ "Max Weber" in Dictionary of the Social Sciences, edited by Craig Calhoun. Oxford University Press. 2002.
  35. ^ Turner, Stephen. "Charisma Reconsidered," pp. 5–26 [6] in Journal of Classical Sociology, 3:5, 2003
  36. ^ Hunt, Sonja M. 1984. "The Role of Leadership in the Construction of Reality," pp. 157–178 in Leadership Multidisciplinary Perspectives, edited by Barbara Kellerman. Prentice-Hall, 1984, p. 161.
  37. ^ Geertz, Clifford. "Centers, Kings, and Charisma: Reflections on the Symbolics of Power," in Culture and Its Creators edited by Ben-David J. Clark. University of Chicago Press, pp. 150–171 [150], 1977
  38. ^ Worsley, Peter. 1968.
  39. ^ Rustow, Dankwart A. "The Study of Leadership." Philosophers and Kings: Studies in Leadership, edited by Dankwart A. Rustow. Braziller, 1970, pp. 10–16.
  40. ^ Stutje, Jan Willem (2012). Charismatic Leadership and Social Movements: The Revolutionary Power of Ordinary Men and Women. ISBN 978-0-85745-329-7. 
  41. ^ Jacquart, Philippe; Antonakis, John (2015). „When Does Charisma Matter for Top-Level Leaders? Effect of Attributional Ambiguity”. Academy of Management Journal. 58 (4): 1051—1074. doi:10.5465/amj.2012.0831. 
  42. ^ Grabo, Allen; Van Vugt, Mark (2016). „Charismatic leadership and the evolution of cooperation”. Evolution and Human Behavior. 37 (5): 399—406. doi:10.1016/j.evolhumbehav.2016.03.005. 

Литература

  • Cabane, Olivia Fox (2012). The Charisma Myth: How anyone can master the art and science of personal magnetism. New York: Penguin Group. ISBN 978-1-101-56030-3. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харизма&oldid=24183689”