Хирохито

Иди на навигацију Иди на претрагу
Хирохито
Keizer Hirohito 1971.jpg
Датум рођења(1901-04-29)29. април 1901.
Место рођењаТокио
Јапанско царство Јапанско царство
Датум смрти7. јануар 1989.(1989-01-07) (87 год.)
Место смртиТокио
Јапан Јапан
ДинастијаЈамато
ОтацЈошихито
МајкаКудзе Садако
СупружникKōjun
ПотомствоShigeko Higashikuni, Sachiko, Hisa, Kazuko Takatsukasa, Atsuko Ikeda, Акихито, Хитачи, Takako Shimazu
Јапански цар
Период25. децембар 19267. јануар 1989.
ПретходникЈошихито
НаследникАкихито
ПотписShowa shomei.svg

Хирохито (јап. 裕仁) или цар Шова (јап. 昭和天皇; Токио, 29. април 1901 — Токио, 7. јануар 1989) био је 124. јапански цар, који је владао од 25. децембра 1926. до своје смрти 7. јануара 1989.

Његова владавина од 1926. обележена је агресивном милитаристичком политиком Јапана (напад на Кину 1931. и 1937, пакт с Хитлером 1940). Нападом на САД (Перл Харбор, 1941) ушао је у Други светски рат, а у августу 1945. објавио је безусловну капитулацију Јапана, а 1946. се одрекао „божанског порекла“. Међународни суд ослободио га је 1948. оптужбе за ратне злочине.

Детињство и младост

Цар Хирохито на крунисању

Рођен у дворцу Аојама у Токију, принц Хирохито је био први син престолонаследника Јошихита (будућег цара Таиша) и престолонаследниковице Садако (будуће царице Теимеји).[1] Службено је постао принц наследник 2. октобра 1916. године. Хирохито је похађао мушку школу Гакушин (1908—1914) коју су углавном похађале аристократе, затим је отишао у посебан институт за принца наследника (Tōgū-gogakumonsho) и похађа тај институт од 1914. до 1921. године. Године 1921. Хирохито је прошао шестомесечну европску турнеју, укључујући Уједињено Краљевство, Француску, Италију, Холандију и Белгију, и тиме постао први принц који је привремено отпутовао из Јапана. Након повратка у Јапан преузео је дужност регента 29. октобра 1921. године, наслеђујући болесног оца којем се погоршало ментално стање. За време обављања дужности регента право гласа на изборима добили су сви мушкарци старији од 25 година.

Брак

Хирохито се оженио принцезом Нагако Куни. Она је била најстарија кћерка принца Кунија Кунијошија. Имали су два сина и пет кћерки:

  • Принцеза Шигеко (9. децембар 1925 — 23. јул 1961)
  • Принцеза Сачико (10. септембар 1927 — 8. март 1928)
  • Принцеза Казуко (30. септембар 1929 — 28. мај 1989)
  • Принцеза Ацуко (7. март 1931)
  • престолонаследник Акихито (23. децембар 1933)
  • Принц Масахито (28. новембар 1935)
  • Принцеза Такако (3. март 1939).

Цар

Дана 25. децембра 1926. Хирохито је наследио преминулог оца Јошихита. Тад је завршила ера његова оца звана Тајшо, а започела је ера цара Хирохита звана Шова. Према јапанској традицији добио је име Цар Тајшо, али мало ко се тако обраћао цару Хирохиту. Хирохиту су се обраћали са „Његово величанство цар” (天皇陛下, tennō heika), што је скраћено на само „Његово величанство” (陛下, heika).

Рана владавина

Прва обележја његове владавине била су сукобљавање с финанцијском кризом и снажним јачањем војске. Јапанска копнена војска и Јапанска ратна морнарица увек су имали право на вето од 1900. године и између 1921. и 1944. године.

Хирохито је једном приликом за длаку избегао смрт. Ручну гранату на њега бацио је кореански националиста у Токију 9. јануара 1932. године.

Други важан догађај је атентат председника владе Инукаја Цујошија 1932. године, што је назначило крај цивилне владавине над војском. После овога уследио је покушај војног удара на владу у фебруару 1936. године. Инцидент је назван двадесетшестофебруарски инцидент. Предводили су га нижи официра, тј. свих оних који су имали симпатије према вископозиционираном официру принцу Хихибу, брату цара Хирохита. Инцидент је прерастао у побуну, а побуна је резултирала смакнућем великог дела чланова владе и војних официра.

Након што је цар Хирохито обавештен о побуни, издао је наређење да се побуна угуши. Војнике који су се побунили назвао је побуњеницима (bōto). Тачније, наредио је министру војске Јошикуки Кавашими да угуши побуну за један сат, и фреквентно се информирао се о побуни. Побуна је угушена 29. фебруара 1936. године.

Кинеско-јапански рат и Други светски рат

Пре почетка Другог светског рата Јапан је 1931. напао Манџурију у првом кинеско-јапанском рату, а затим и остатак Кине 1937. године у другом кинеско-јапанском рату.

Неки извори окривају да цар Шова није имао приговора на план о инвазији Кине 1937. године[2], који су му предложили његови министри и премијер Фумимаро Коное. Највећа брига му је била могућност напада Совјетског Савеза са севера, а највише питања је својим министрима постављао о времену које ће требати да се савлада кинески отпор.

Према Акири Фујивари, током рата са Кином цар је лично ратификовао предлог да јапанска војска одбаци у ратовању међународна правила о поступању са ратним заробљеницима.[3] Радови Јошиаки Јошими и Сеија Мацуно указују да је цар одобрио посебна наређења (rinsanmei), о употреби хемијског оружја против Кинеза.[4]

За време Другог светског рата Јапан је склопио савез са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом назван Силе осовине. У јулу 1939. цар је неколико пута расправљао са једним од своје браће Јасухитом (принц Хихибу), који га је три пута недељно посећивао и залагао се за савез, често је у посети био заједно с министром војске Сеиширо Итагакијем.[5] Тек након успеха немачке војске у Европи цар је пристао на савез.

Пред крај рата, на почетку 1945. године упркос све лошијој ситуацији за Јапан, цар није пристао на завршавање рата преговорима и предајом према савету премијера Фумимаро Коное, него се још надао великој победи. Након предаје Немачке у мају 1945. и одлуке Совјетског Савеза о томе да неће продужити споразум о ненападању, јапански кабинет се састао у јуну 1945. како би потврдио одлуку о борби до задњег човека. Ову одлуку је потврдио цар на кратком састанку са својим саветницима.

Дана 26. јула 1945. савезници су донели Постдамску декларацију у којој се захтева безусловна предаја Јапана, што су јапанска влада и цар првотно одбили. Након напада атомском бомбом на Хирошиму и Нагасаки и објаве рата Совјетског Савеза, цар је одлучио да заврши рат. О својој одлуци обавестио је своју породицу, а дана 15. августа је преко радија емитован снимак у коме цар објављује безусловну предају свих јапанских војних снага (Gyokuon-hōsō), те је то уједно и први пут да су Јапанци чули глас свога цара преко радија.

Послератна владавина и смрт

Године 1946. одрекао се „божанског подрекла”. Након рата многи су оптуживали Хирохита за ратне злочине. Американци су након рата одлучили да поштеде Хирохита и његову породицу од оптужби за ратне злочине. Није му се судило јер се показало да су агресивну спољашњу политику водили осамостаљени војни и политички врхови, чак и против цареве воље. Американцима је то одговарало ради мира у окупираном Јапану. После рата успостављена је уставна монархија, а Хирохито је остао цар без стварног удела у власти. Ранија апсолутистичка власт укинута му је увођењем новог устава 1947. године. Оптужби за ратне злочине ослободио га је Међународни суд 1948. године. Успео је да функцију цара прилагоди новим приликама. Пре недоступну царску породицу учинио је блиском народу честим јавним појављивањем. Јапан је следећих деценија доживео економску ренесансу, поставши једном од најбогатијих земаља света. Истодобно је Хирохито постао симболом напретка и демократизације свога народа.

Он је био први цар који је путовао изван Јапана од 1971. године. Стари су се обичаји променили. Хирохито се често појављивао у јавности, посећивао сумо борбе, а његов син и наследник Акихито оженио је неплемкињу.

Хирохито је преминуо 7. јануара 1989. у 6:33, а службена смрт објављена је у 7:55, кад је јавност први пут сазнала да је цар имао рак. Сахрањен је уз микроскоп којим је целог живота проучавао живот под морем. На руци је имао сат с ликом Микија Мауса, који су му поклонили Американци приликом посете САД1975. године.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ayahito, Emperor Ninkō
 
 
 
 
 
 
 
8. Osahito, Emperor Kōmei
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Lady Tsuneko Fujiwara
 
 
 
 
 
 
 
4. Mutsuhito, Emperor Meiji
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Nakayama Tadayasu
 
 
 
 
 
 
 
9. Lady Yoshiko Nakayama
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Lady Matsuura Aiko
 
 
 
 
 
 
 
2. Јошихито
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Count Takamitsu Yanagihara
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Lady Naruko Yanagihara
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Lady Utano Hasegawa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Хирохито
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Nijō Harutaka
 
 
 
 
 
 
 
12. Prince Kujō Hisatada, Regent
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Prince Kujō Michitaka of the Fujiwara Clan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Lady Tsuneko Karahashi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teimei
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Yorioki Noma
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Lady Ikuko Noma
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Lady Kairi Yamokushi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Ponsonby-Fane, Richard. (1959). The Imperial House of Japan, pp. 337.
  2. ^ Wakabayashi, Bob Tadashi (1991). "Emperor Hirohito on Localized Aggression in China Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 21, 2011) (на језику: енглески)". Sino-Japanese Studies 4 (1), pp. 4–27. Retrieved on 2008-02-03.
  3. ^ Fujiwara, Nitchū Sensō ni Okeru Horyo Gyakusatsu, Kikan Sensō Sekinin Kenkyū 9, 1995, p.22.
  4. ^ Dokugasusen Kankei Shiryō II, Kaisetsu, 1997, pp.25–29.
  5. ^ Terasaki Hidenari, Shōwa tennō dokuhakuroku, Bungei Shūnjusha, 1991, p.106–108, Wetzler, Hirohito and War, pp.25, 231.

Литература

Спољашњи видео-запис
Presentation by Herbert Bix on Hirohito and the Making of Modern Japan, September 15, 2000
Booknotes interview with Herbert Bix on Hirohito and the Making of Modern Japan, September 2, 2001, C-SPAN
Presentation by John Dower on Embracing Defeat, April 1, 1999, C-SPAN
Booknotes interview with John Dower on Embracing Defeat, March 26, 2000, C-SPAN
  • Behr, Edward (1989). Hirohito: Behind the Myth. New York: Villard. ISBN 9780394580722.  A controversial book that posited Hirohito as a more active protagonist of World War II than publicly portrayed; it contributed to the re-appraisal of his role.
  • Herbert P. Bix (2000). Hirohito And The Making Of Modern Japan. Harper. ISBN 978-0-06-019314-0.  Winner of the 2001 Pulitzer Prize for General Non-Fiction and the 2000 National Book Critics Circle Award for Biography.
  • Dower, John W. Embracing Defeat: Japan in the Aftermath of World War II, W. W. Norton and Company, 1999. – 'A superb history of Japan's occupation' (Ian Buruma, The New York Review of Books). Winner of the 2000 Pulitzer Prize for General Non-Fiction and the 1999 US National Book Award.
  • Drea, Edward J. (1998). „Chasing a Decisive Victory: Emperor Hirohito and Japan's War with the West (1941–1945)”. In the Service of the Emperor: Essays on the Imperial Japanese Army. Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1708-9.  online at Questia
  • Fujiwara, Akira, Shōwa Tennō no Jū-go Nen Sensō (Shōwa Emperor's Fifteen-year War), Aoki Shoten, 1991. ISBN 4-250-91043-1 (Based on the primary sources)
  • Hidenari, Terasaki Shōwa tennō dokuhakuroku, Bungei Shūnjusha, 1991
  • Edwin Palmer Hoyt (1992). Hirohito: The Emperor and the Man. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-94069-0. 
  • Toshiaki Kawahara (1990). Hirohito and His Times: A Japanese Perspective. Kodansha America. ISBN 978-0-87011-979-8. 
  • Laquerre, Paul-Yanic Showa: Chronicles of a Fallen God, ISBN 978-1729431597 ASIN: B00H6W4TYI
  • Mosley, Leonard Hirohito, Emperor of Japan, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1966. ISBN 1-111-75539-6 ISBN 1-199-99760-9, The first full-length biography, it gives his basic story.
  • Richard Arthur Brabazon Ponsonby-Fane (1959). The Imperial House of Japan. Ponsonby Memorial Society. 
  • Wetzler, Peter (1998). Hirohito and War: Imperial Tradition and Military Decision Making in Prewar Japan. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1925-5. 

Спољашње везе


The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.