Хрватска

Република Хрватска
Republika Hrvatska  (хрватски)[a]
Положај Хрватске
Главни град Загреб
45°48′N 16°0′E / 45.800° СГШ; 16.000° ИГД / 45.800; 16.000Координате: 45°48′N 16°0′E / 45.800° СГШ; 16.000° ИГД / 45.800; 16.000
Службени језик хрватски
Владавина
Облик државе Парламентарна република
 — Председник Колинда Грабар Китаровић
 — Председник Владе Андреј Пленковић
 — Председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић
Историја
Независност
 — од СФР Југославије 25. јун 1991.
Приступ у ЕУ 1. јул 2013.
Географија
Површина
 — укупно 56.594 km2(126)
 — вода (%) 1,09
Становништво
 — 2011.[1] 4.284.889(128)
 — густина 75,71 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2014
 — укупно $87.300 милијарди[2](67)
 — по становнику $20.392[2](46)
ИХР (2014) 0,812[3](42) — веома висок
Валута Хрватска куна1
 — код валуте HRK
Остале информације
Временска зона UTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен .hr
Позивни број +385

1 До 1994. хрватски динар

Хрватска (хрв. Hrvatska), званично Република Хрватска (хрв. Republika Hrvatska), унитарна је парламентарна република у средњој и југоисточној Европи, са излазом на Јадранско море. Главни град је Загреб, који чини једну од примарних подјела земље, заједно са још двадесет жупанија. Хрватска заузима површину од 56.594 km² и има 4,28 милиона становника.

Хрвати су на подручје данашње Републике Хрватске стигли у 6. вијеку. Током 8. вијека основали су двије кнежевине. Томислав је постао први краљ 925. године, уздигавши Хрватску у статус краљевине. Краљевина Хрватска је постојала скоро два вијека, достигавши свој врхунац током власти Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира. Хрватска је ушла у персоналну унију са Угарском 1102. године. Године 1527, суочена са османским освајањима, Цетински сабор је поставио Фердинанда I на хрватски пријесто. Током раног 19. вијека, дио земље који је освојила Француска је постао Илирске провинције, док је остатак у саставу Аустрије постао Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија. Након завршетка Првог свјетског рата, 1918. године простор данашње Хрватске се налазио у саставу непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба која се издвојила из Аустроугарске и затим се са Србијом ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Квинслишка Независна Држава Хрватска, која је настала уз подршку фашистичке Италија и нацистичке Њемачке, постојала је током Другог свјетског рата. Послије рата, Хрватска је постала конститутивна република Федеративне Народне Републике Југославије, уставно била је социјалистичка држава. Хрватска је 25. јуна 1991. године прогласина независност од СФРЈ, која је ступила на снагу 8. октобра исте године. Након отцјепљења отпочео је Рат у Хрватској, који је трајао четири године.

Хрватска је развијена земља са високим животним стандардом. Она је у међународним односима средња сила, чланица је Европске уније, Организације уједињених нација, Савјета Европе, Организације Сјеверноатлантског споразума, Свјетске трговинске организације и оснивач је Уније за Медитеран. Активан је учесник у мировним снагама ОУН, учествоала је у мисији НАТО-а у Авганистану и била је нестална чланица Савјета безбједности ОУН у периоду 2008—2009. Од 2009, интезивно је инвестира у инфраструктуру, нарочито у транспортне путеве и објекте дуж Паневропских коридора.

Услужни сектор домонира хрватском привредном, слиједи га индустријски сектор и пољопривреда. Међународни туризам је значајан извор прихода током љетног периода, смјештајући Хрватску на 18 позицију најпопуларнијих туристички одредница на свијету. Држава контролише дио привреде, са знатним владиним издацима. Најважнији трговински партнер Хрватске је Европска унија. Унутраши извори производе значајан дио енергије у Хрватској. Хрватска пружа социјалну заштиту, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање, уз подршку културе кроз разне институције и корпоративне инвестиције у медије и издалаштво.

Историја

Праисторија и антика

Подручје које је данас познато као Хрватска било је насељено током праисторијског периода. Фосили Неандерталца који датирају из средњег палеолита откривени су у сјеверној Хрватској, у најпознатијем и најбоље представљеним локалитетом у Крапини.[4] Остаци неколико неолитских и енеолитских култура пронађени су широм земље.[5] Највећи дио локалитета налази се у ријечним долинама сјеверне Хрватске, а најзначајније откривене културе су Старчевачка, Вучедолска и Баденска култура.[6][7] Гвоздено доба оставило је траг кроз рану илирску Халштатску културу и келтску Латенску културу.[8]

Грчко и римско доба

Камен из Танаиса, са истакнутом ријечју Χοροάθος

Много касније регион су населили Илири и Либурни, док су прве грчке колоније успостављене на острвима Хвар,[9] Корчула и Вис.[10] У 9. години н. е. подручје данашње Хрватске постало је дио Римског царства. Цар Диоклецијан изградио је величанствену палату у Сплиту након што је абдицирао 305. године.[11]

Током 5. вијека, један од посљедњих царева Западног римског царства, Јулије Непот, владао је својим малим царством из палате.[12] Период се завршава аварском и хрватском инвазијом у првој половини 7. вијека и уништењем скоро свих римских палата. Римске избјеглице повукле су се на повољније локације уз обале, на острва и планине. Град Дубровник су основале избјеглице из Епидаура.[13]

Етногенеза Хрвата је неодређена и постоји неколико супротних теорија, од којих су словенска и иранска најчешће истицане. Најприхватљивија од њих, словенска теорија, говори од сеоби Бијелих Хрвата из Бијеле Хрватске током периода Великих сеоба. Контроверзна, иранска теорија, говори о иранском поријеклу, заснованом на камену из Танаиса који садржи грчке називе Χορούαθ[ος], Χοροάθος и Χορόαθος и ти називи се тумаче као антропоними Хрвата.[14]

Средњи вијек

Мапа Европе из 1000. године, у то вријеме Краљевином Хрватском владао је краљ Гојислав Трпимировић
„Долазак Хрвата на Јадран”, слика аутора Отона Ивековића
Башчанска плоча, најстарији спомени на глагољици

Према спису „De administrando imperio”, кога је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит у 10. вијеку, Хрвати су се на простор данашње Хрватске доселили у 7. вијеку; међутим, та тврдња је оспорена и постоје теорије о досељењу Хрвата у 6. и 9. вијеку.[15] На послетку су формиране двије кнежевине — Далмација и Либурнија и Панонија — којима су владали Људевит и Борна, што потврђују хронике Ајнхарда почевши од 818. године. Запис представља први документ о хрватским областима, у то вријеме вазалним државама Франачке.[16]

Франачка надмоћ прекинута је за вријеме владавине Мислава два десетљећа касније.[17] Према Константину VII покрштавање Хрвата почело је у 7. вијеку, али тврдња је оспорена и општа христијанизација почела је у 9. вијеку.[18] Први домаћи хрватски владар кога је признао папа био је кнез Бранимир, који је папско призназнање од папе Јована VII добио 7. јуна 879. године.[19]

Томислав је први владар кога је папа у писму ословио као краља, па се као година оснивања краљевства води 925. Томислав је спријечио угарску и бугарску инвазију, ширећи утицај хрватских владара.[20] Краљевина Хрватска је достигла свој врхунац у 11. вијеку током владавине Петра Крешимира IV (1058—1074) и Дмитра Звонимиа (1075—1089).[21] Са смрћу Стјепана II 1091. године, нестала је и династија Трпимировића, а угарски краљ Ладислав I исказао је претензија на хрватску круну у име своје сестре Јелене, супруге краља Дмитра Звонимира. Противљење овој претензији довело је до рата, што касније довело до персоналне уније између Угарске и Хрватске 1102. године, под влашћу Коломана.[22]

У наредна четири вијека, Краљевином Хрватском је владао Сабор и бан кога је постављао краљ.[23] Током овог периода расла је претња од османских освајања, као и броба са Млетачком републиком због контроле приобалним подручјима. Млеци су стекли контролу над већим дијелом Далмације 1428. године, са изузетком Дубровачке републике која је постала независна. Османска освајања довела су до битке на Крбавском пољу (1493) и Мохачке битке (1526), у којима су Османлије однијеле убједљиву побједу. Краљ Лајош II умро је несретним случајем 1526. у Мохачу и 1527. године Хрватски сабор се састао у Цетини и изабрао Фердинанда I из династије Хабзбург за новог владара Хрватске, под условом да Хрватској пружи заштиту од Османског царства поштујући њена политичка права.[23][24] У овом периоду дошло је до пораста утицаја племства као што су Франкопани и Зрински, из чијих редова су касније бирани многи банови.[25]

Хабзбуршка монархија и Аустроугарска (1538—1918)

Хрватски бан Никола Шубић Зрински сматра се националним херојем и у Хрватској и Мађарској због своје улоге у одбрани Сигета од Османлија

Након убједљивих османских побједа, Хрватска се подијели на цивилне и војне територије, са подјелом формирнаом 1538. године. Војне територије ће постати познате као Хрватска војна крајина и била је под непосредном контролом монархије. Османска напредовања у Хрватској наставила су се до битке код Сиска (1593), која је била први убједљиви османски пораз, којом су границе стабилизоване.[24] Током Великог турског рата (1683—1698), Славонија је поврћане, али западна Босна, која је прије османских освајања била у саставу Хрватске, остала је изван хрватске контроле.[24] Данашња граница између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске је настала из овог исхода. Јужна граница Далмације, слично је дефинисана Кандијским и Млетачко-турским ратом.[26]

Краљевина Хрватска и Славонија (бр. 17) била је аутономне краљевство унутар Аустроугарске, створено 1868. године послије Хрватско-угарске нагодбе

Ратови са Османлијама довели су до великих демографских промјена. Хрвати су се селили према Аустрији и данашњи Градишћански Хрвати су непосредни потомци тих досељеника.[27] Да би надомијестила становништво које је избјегло, Хабзбурзи су охрабљивали хришћанско становништво из Босне и Србије на учешће у војној служби у Хрватској војној крајини. Миграција Срба на овај простор достигла је свој врхунац током Велике сеоба Срба 1690. и 1737—1739.[28]

Бан Јосип Јелачић борио се против Угара 1848. и 1849. године

Хрватски сабор је подржао Прагматичну санкцију Карла VI и потписао своју Прагматичну санкцију 1712. године.[29] Након тога, цар је обећао да ће поштовати све привилегије и политичка права Краљевине Хрватске и Марија Тереза је значајно доприњела хрватским питањима.

Између 1797. и 1809. године Прво француско царство постепено је заузимало цјелокупну источну обалу Јадранског мора и значајан дио њеног залеђа, чије је окончано постојање Млетачке и Дубровачке републике, а на њиховом мјесту упостављајући Илирске провинције.[24] Као одговор на то, морнарица Аустријског царства је започела блокаду Јадранског мора која је довела до Вишке битке (1811).[30] Аустрија је Илирске провинције заузела 1813. године, а у састав Аустројског царство подручје је укључено на Бечком конгресу 1815. године. То је довело до успостављања Краљевине Далмације и повратка Хрватског приморја у састав Краљевине Хрватске, сада под истом круном.[31]

Тридесете и четрдесете године 19. вијека романтични национализам инспирисао је Хрватски народни препород, политичку и културно кампању која се залагала за уједињење свих Јужних Словена у царству. Основни фокус је био на стварању стандардног језика који би био противтежа мађарском језику, као и промоција хрватске књижевности и културе.[32] Током Мађарске револуције (1848) Хрватска је стала уз Аустрију, а бан Јосип Јелачић је доприњео поразу угарских снага 1849. и започео је период германофилске политике.[33]

Од шездесетих година 19. вијека, неуспијех политике био је очигледан, што је довело до Аустро-угарске нагодбе 1867. године и стварања персоналне уније између круна Аустријског царства и Краљевине Угарске. Нагодба је оставила питање статуса Хрватске Угарској и статус је ријешен Хрватско-угарском нагодбом 1868. године, уједињењем краљевина Хрватске и Славоније.[34] Краљевина Далмације је остала под дефакто аустријском контролом, док је Ријека задржала статус corpus separatum уведеног 1779. године.[22]

Након што је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину након Берлинског споразума 1878. године, Хрватска војна крајина је укинута и њена територија је припојена Хрватској 1881. године,[24] у складу са одредбама Хрватско-угарске нагодбе.[35][36] Нови напори усмјерени ка реформи Аустроугарске, која би подразумјевала федерацију са хрватском федералној јединицом, заустављени су почетком Првог свјетског рата.[37]

Југославија (1918—1991)

Стјепан Радић држи говор у Дубровнику 27. маја 1928. године. Десно од Радића је Јосип Предавец, а лево Светозар Прибићевић

Хрватски сабор је 29. октобра 1918. године прогласио независност и донио одлуку о придруживању новоствореном Држави Словенаца, Хрвата и Срба, која се заједно са Краљевином Србијом 4. децембра 1918. године ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[38] Сабор никада није ратификовао одлуку о уједињењу са Србијом.[23] Видовданским уставом из 1921. године земља је дефинисана као унитарна држава, а укидањем Хрватског сабора и историјских административних подјела ефикасно су прекинути хрватски захтијеви за аутономију.

Новом уставу се најоштрије противила највећа хрватска политичка странка Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), на чијем челу је био Стјепан Радић,[39] а која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.[40] ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем насљеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским савјетом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је и поред тога поново остао у опозицији власти. Радића је у Скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.[41]

Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. У таквим околностима, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године распустио Скупштину, објавивши устав из 1921. године неважећим и прогласивни краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења.[42] Диктатура је формално завшена 1931. када је краљ наметнуо још унитарнији устав и промијенио име земље у Краљевина Југославија.[43] ХСС, сада на челу са Влатком Мачеком, наставио је да заговара федерализацију Југославије, што је реузлтовало споразумом Цветковић—Мачек 26. августа 1939. године и стварањем Бановине Хрватске. Министарски савјет Југославије је задржао контрлу над одбаном, унутрашњом сигурношћу, спољном политиком, трговином и транспортом, док су остала питања тада под надлежност Хрватског сабора и бана кога је постављао краљ.[44]

Током Другог светског рата (1941—1945), усташе су уз помоћ Немачке основале Независну Државу Хрватску. Усташе су током своје владавине извршиле бројне злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као и на политичким противницима квислиншком режиму независно од њихове националности. Још у лето 1941. усташка власт, коју је предводио поглавник Анте Павелић, основала је концентрационе логоре за мучење и убијање цивила, највише Срба, Јевреја и Рома. Логори који су били чувени по свом броју жртава као и начину мучења људи су: Јасеновац, Јадовно, Даница, Госпић, Тења, Стара Градишка, Ђаково и др. НДХ је једина држава која је имала концентрационе логоре за децу у Јастребарско. Процењује се да је усташка власт током 1941—1945. убила више стотина хиљада Срба на територији НДХ.

У првим месецима постојања НДХ на њеној територији јавила су се два покрета отпора. Један је био четнички, који је предводио прво Мане Роквић, а касније војвода Момчило Ђујић; и други партизански покрет који је предводила Комунистичка Партија Југославије на челу са Титом.

Након пораза НДХ, Хрватска је организована у једну од шест република нове социјалистичке Југославије. Социјалистичка Хрватска је основана у Топуском за Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944. Касније 1946. године СР Хрватска је добила нови Устав који је имао два равноправна конститутивна народа: Хрвати и Срби, уз националне мањине као што су: Мађари, Италијани, Чеси, Русини и Украјинци. Друштвено-економско уређење је било социјалистичко.

Скупштина СФРЈ је још крајем 1989. донела амандмане на Устав Југославије, којима је омогућен вишепартијски систем. Што је довело до тога да се почетком 1990. оснивају нове странке у Југославији. Априла и маја 1990. године у СР Хрватској су одржани вишестраначки избори где је победила опција ХДЗ и њен председник Фрањо Туђман. Од октобра 1990. ХДЗ и нова власт у Загребу су покренули илегалан увоз наоружања за потребе чланова ХОС, ХДЗ и резервног састава МУП-а Хрватске. Циљ је био протерати Србе из Хрватске.[45]

Независност (1991—данас)

Хрватска је 1991, након пада комунизма у СФРЈ, прогласила независност од СФРЈ, што је довело до Рата у Хрватској (1991—1995) између нове државе Хрватске и Срба на територији коју је обухватала дотадашња југословенска република Хрватска, организованих у Републику Српску Крајину. Хрватска је током рата постала чланица Уједињених нација, 1992. Рат је окончан победом Хрватске уз помоћ НАТО-а, протеривањем и убијањем великог броја српског становништва из Хрватске у операцијама Олуја и Бљесак те убијањем српског и другог становништва у међусобним сукобима. Поред ова два погрома, хрватска војска је имала и низ мањих акција прогона српског и другог нехрватског становништва: Масленица, Медачки џеп, Миљевачки плато итд. Српско становништво је прогоњено током рата и у следећим градовима: Задар, Шибеник, Сисак, Вуковар, Осијек, Ђаково, Загреб, Сплит, Дубровник, Винковци и др.[45][46]

Географија

Положај

Хрватска се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Хрватске заузима приближно 87.700 km², од којих је 56.592 km² на копну и око 31.067 на мору. Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора. Мали део територије око града Дубровника Хрватске је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.

Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1778 km (рачунајући острва 6176 km).

Геологија и рељеф

Топографска мапа Хрватске

Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.

Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена конитинентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију. Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине га: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре. Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.

Бројни заливи и драге су одлике јадранске обале
Поглед на Ријеку

Динарске планине спадају у ред средњих планина по висини и граница су између Јадранског и Црноморског слива. Овај део укључује брдски део Горског Котара од Ријеке до Карловца, долине Лику и Крбаву између планине Велебит и босанско-херцеговачке границе, као и планине Далмације (Динара (1.831 m), Камешница (1.809 m), Биоково (1.762 m) и Свилаја (1.508 m)).

Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу. Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена. Хрватској припада 1246 острва, од којих је 47 насељено. Ширина обалског дела значајно варира. Док је на наким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно. Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.

Историјски се обални део може поделити у три региона:

Воде

Реке Хрватске припадају Јадранском и Црноморском сливу. Најдуже реке су Сава (562 km), Драва (305 km), Купа (296 km).

Клима

Хрватска има разнолику климу. На северном и и источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умерено континентална клима преовлађује у северно-централном региону. Просечна температура у унутрашњости у јануару је 0 до 2 °C, а у августу 19 до 23 °C, док је просечна температура у приморју од 6 до 11 °C у јануару и 21 до 27 °C августу.

С просечно 2.600 сунчаних сати у години јадранска обала је једна од најсунчанијих у Средоземљу, а температура мора лети је од 25 °C до 27 °C. На Јадранског обали Хрватске дувају три ветра: југо (са мора на копно), бура (са копна на море) и маестрал.

Флора и фауна

Национални паркови

У Хрватској постоји 8 националних паркова:

Име Основан Величина (ha) Слика
Плитвичка језера 1949. Plitvice01.jpg
Национални парк Пакленица 1949. 8.500 Nationalpark Paklenica Schlucht.JPG
Национални парк Рисњак 1953. 3.041 Risnjak-Gorski Kotar.JPG
Национални парк Мљет 1960. 5.375 Great Lake, Island of Mljet, Croatia.JPG
Национални парк Корнати 1980. 22.000 Kornati.jpg
Национални парк Бриони 1983. Brijuni.jpg
Национални парк Крка 1985. Водопад Скрадински бук на Крки
Северни Велебит 1999. 10.900 Nationalpark Nord-Velebit.JPG

Административна подјела

Хрватска се састоји од 20 жупанија и једног града као посебне територијалне јединице:

Counties of Croatia.png
Жупаније Главни град
1 Загребачка жупанија Загреб
2 Крапинско-загорска жупанија Крапина
3 Сисачко-мославачка жупанија Сисак
4 Карловачка жупанија Карловац
5 Вараждинска жупанија Вараждин
6 Копривничко-крижевачка жупанија Копривница
7 Бјеловарско-билогорска жупанија Бјеловар
8 Приморско-горанска жупанија Ријека
9 Личко-сењска жупанија Госпић
10 Вировитичко-подравска жупанија Вировитица
11 Пожешко-славонска жупанија Пожега
12 Бродско-посавска жупанија Славонски Брод
13 Задарска жупанија Задар
14 Осјечко-барањска жупанија Осијек
15 Шибенско-книнска жупанија Шибеник
16 Вуковарско-сремска жупанија Вуковар
17 Сплитско-далматинска жупанија Сплит
18 Истарска жупанија Пула
19 Дубровачко-неретванска жупанија Дубровник
20 Међимурска жупанија Чаковец
21 Град Загреб Загреб

Становништво

Етничка карта Хрватске 2001. године
Кретање броја становништа у Хрватској у од 1992. до 2003.

Према попису из 2011. у Хрватској је живело 4.284.889 становника. Хрватска је насељена већином Хрватима. У мањине се сврставају, Срби (у последњем рату њихов број се значајно смањио), Бошњаци, Италијани, Мађари и други.

Попис 2011.[47]
Хрвати
  
3.874.321 90,42 %
Срби
  
186.633 4,54 %
Бошњаци
  
31.479 0,73 %
Италијани
  
17.807 0,42 %
Албанци
  
17.513 0,41 %
Роми
  
16.975 0,40 %
Мађари
  
14.048 0,33 %
Словенци
  
10.517 0,25 %
Чеси
  
9.641 0,22 %
Словаци
  
4.753 0,11 %
Црногорци
  
4.517 0,11 %
Македонци
  
4.138 0,10 %
Немци
  
2.965 0,07 %
Русини
  
1.936 0,05 %
Украјинци
  
1.878 0,04 %
Руси
  
1.279 0,03 %
Пољаци
  
672 0,02 %
Јевреји
  
509 0,01 %
Румуни
  
435 0,01 %
Турци
  
367 0,01 %
Бугари
  
350 0,01 %
Аустријанци
  
297 0,01 %
Власи
  
29 0,00 %
остали
  
8.052 0,19 %
регионална припадност
  
27.225 0,64 %
верска припадност
  
10.182 0,24 %
нераспоређено
  
731 0,02 %
неизјашњени
  
26.763 0,62 %
непознато
  
8.877 0,21 %
укупно: 4.284.889

Према попису 2001. у Хрватској је живело 4.437.460 становника. Просечни животни век у Хрватској је око 78 година (2012).[48] Због малог броја рођене деце, број становника се смањује.

Становништво према националности (попис 2001)
1. Хрвати 3.977.171 (89,63%) 7. Словенци 13.173 (0,30%)
2. Срби 201.631 (4,54%) 8. Чеси 10.510 (0,24%)
3. Бошњаци 20.755 (0,49%) 9. Роми 9.463 (0,21%)
4. Италијани 19.636 (0,44%) 10. Црногорци 4.926 (0,11%)
5. Мађари 16.595 (0,37%) 11. Словаци 4.712 (0,11%)
6. Албанци 15.082 (0,34%) 12. Македонци 4.270 (0,10%)

Извор: http://www.dzs.hr

Према попису из 1991. као Хрвати се изјаснило 78,1 % грађана, а као Срби 12,1 %(581.633).[тражи се извор]--> Срби су до рата живели у Лици, Кордуну, Банији и Славонији. Главне области насељене италијанском мањином је западни део Истре и Ријека. Мађари и Словаци живе у источној Славонији, а Чеси у западној Славонији. Бошњаци, Албанци и Македонци живе по целој Хрватској, нарочито у градовима.

Најдоминантнија религија је хришћанска (римокатоличка, затим православна) и у мањем броју исламска.

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Хрватске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[49]

Највећи градови

 

Извор: Попис становништва 2011.
Град Територија Популација
Загреб
Загреб
Сплит
Сплит
Ријека
Ријека
Осијек
Осијек
1. Загреб Град Загреб 686.568 Задар
Задар
Пула
Пула
Славонски Брод
Славонски Брод
Карловац
Карловац
2. Сплит Сплитско-далматинска 165.893
3. Ријека Приморско-горанска 127.498
4. Осијек Осјечко-барањска 83.496
5. Задар Задарска 70.674
6. Пула Истарска 57.765
7. Славонски Брод Бродско-посавска 53.473
8. Карловац Карловачка 46.827
9. Вараждин Вараждинска 38.746
10. Шибеник Шибенско-книнска 34.242
11. Сисак Сисачко-мославачка 33.049
12. Винковци Вуковарско-сријемска 31.961
13. Велика Горица Загребачка 31.341
14. Дубровник Дубровачко-неретванска 28.113
15. Бјеловар Бјеловарско-билогорска 27.099
16. Вуковар Вуковарско-сријемска 26.716
17. Копривница Копривничко-крижевачка 23.896
18. Солин Сплитско-далматинска 20.080
19. Запрешић Загребачка 19.574
20. Пожега Бродско-посавска 19.565

Политика

Од усвајања устава 1990, Хрватска је парламентарна демократија.

Хрватска је чланица:
Уједињених нација
Савета Европе
Нато
ОЕБС
Пакта за стабилност
Европске уније
Бански двори у Загребу - седиште владе Републике Хрватске

Председник Републике Хрватске се бира сваке пете године. Он је уједно и врховни командант оружаних снага. Обавеза му је да врши састанке са премијером и представницима парламента. Има и одређену улогу у дефинисању спољне политике државе. Садашња председница Хрватске је Колинда Грабар Китаровић.

Хрватски сабор је законодавно тело које чини 160 посланика изабраних на то место на четири године. Заседања Сабора се одржава од 15. јануара до 15. јула, и од 15. септембра до 15. децембра. Председник Хрватског сабора је Гордан Јандроковић из Хрватске демократске заједнице.

Влада Хрватске је вођена од стране председника Владе (премијера), који има 4 потпредседника и 15 министара различитих ресора. Влада је одговорна за располагање буџетом, примењивање закона и руковођење домаће и иностране политике републике. Садашњи премијер Хрватске је Андреј Пленковић из Хрватске демократске заједнице.

Хрватски правни систем се састоји од Врховног суда, Жупанијских судова и општинских судова. Уставни суд је одговоран за регуларно спровођење устава.

Према извештају Амнести Интернешнал,[50] Влада Хрватске није учинила довољан напор да истражи наводе о ратним злочинима над Србима и нестанцима Срба. Под овим се подразумева: испитивање ратне одговорности, извођење пред правду одговорних лица и репарација породицама жртава. У закључку се наводи да Хрватска није урадила довољно да се обрачуна са својом ратном прошлошћу и злочинима над Србима почињеним током рата.

Осим дискриминације, током 2006. године догодили су се бомбашки напади, као и убиства припадника српске мањине.[51]

Привреда

Бродоградња је једна од извозних грана привреде Хрватске

Хрватска привреда се темељи на капитализму. Касних 80-их, на почетку транзиције из социјалистичке привреде, њена позиција је била на завидном нивоу, али су рат и приватизација довели до стагнирања и пропадања дела индустрије.

Хрватска привреда је базира на разноликим гранама привреде, нарочито на лакој.[тражи се извор] Туризам је најзначајнији извор прихода. Са преко 8,5 милиона туриста 2005, године, око 10 милиона 2006. године, Хрватска је осамнаеста најпопуларнија туристичка дестинација у свету. Директна зарада само од туризма износила је 2006. године, према званичној процени 6,3 милијарде евра.[тражи се извор].-->

Хрватска је високо задужена земља са око 34 милијарди долара дуга средином 2006,[52] 33,4 милијарде евра или 52 милијарде долара 2008[53] и 42,9 милијарди евра крајем 2009.[54] Бруто домаћи производ по куповној моћи за 2005. износио је 12.158 долара или 45,2 % просека Европске уније, а просечна нето плата око 650 евра.

Главни проблем је структурална незапосленост која је крајем 2006 износила 17%[55], праћена недовољним економским реформама.[тражи се извор] Проблеми привреде се такође могу наћи и у друштвеним предузећима која теже за приватизацијом што је главна карактеристика транзиционе привреде.[тражи се извор]

Хрватска има огроман спољни дуг [56], и велики буџетски дефицит, који је успела значајно да смањи током 2006. године. Привредни раст у Хрватској је првих шест година 21. века стабилизован на 4-5%, земља се припрема за чланство у Европској унији која је најзначајнији трговински партнер.(Италија је први, а Немачка други трговински партнер Хрватске[тражи се извор]). Од 1. априла 2009. е године Хрватска је пуноправна чланица НАТО-а.

Дубровник, хрватска туристичка дестинација
Плажа у Макарској

Туризам

Туризам је у Хрватској је врло развијен, делимично због њене дугачке морске обале и добро очуваних приморских градова из времена ренесансе. Туризам у унутрашњости земље, осим главног града Загреба, барокног града Вараждина и неколико средњовековних замака, је слабије развијен. У држави се налази и осам националних паркова.

Саобраћај

Хрватска се налази на раскрсници паневропских коридора 5 (јадранска обала-Украјина) и 10 (средња Европа-Турска). Хрватска има развијену железничку мрежу, којом управљају Хрватске жељезнице.

Главни аеродроми се налазе у Загребу, Задру, Сплиту, Дубровнику, Ријеци (на острву Крк), Осијеку и Пули. Кроација ерлајнс је национални авио-превозник. Развијен систем ферибота, којим управља Јадролинија, опслужује острва Хрватске и повезује их са приморским градовима. Фериботи такође саобраћају до Италије.

Култура

Шест градова у Хрватској (или одређене грађевине у њима) уврштени су у УНЕСКО-в списак светске баштине: Пореч, Задар, Шибеник, Трогир, Сплит и Дубровник. Хрватска има и осам националних паркова: Бриони, Корнати, Крка, Мљет, Пакленица, Плитвичка језера, Рисњак и Северни Велебит.

Значајни хрватски вајари су били Јурај Далматинац и Иван Мештровић. Међу сликарима се издвајају Влахо Буковац и Иван Генералић. Иван Мажуранић, Аугуст Шеноа и Мирослав Крлежа се сматрају класицима хрватске књижевности, која баштини и ренесансно-барокну Дубровачку књижевност.

Музика

Музика у Хрватској се развијала под утицајем медитеранске музике, музике из централне Европе и музике са Балканског полуострва. У Славонији су тамбураши део традиције, док су клапе традиционалне на приморју. За динарске крајеве су карактеристичане песме зване ганге и музички стилови шијавица и ојкавица, у Истри је популарна пентатонска истарска лествица, а у околини Дубровника плес линђо.

У Хрватској је популарна рок и поп музика, док турбофолк музика постаје популарнија код младих. Група Рива је победила на Песми Евровизије 1989, а Песма Евровизије 1990. је одржана у Загребу.

Хрватски групе и певачи забавне музике су традиционално популарни у целом региону. У време СФРЈ то су били: Мишо Ковач, Арсен Дедић, Тереза Кесовија, Оливер Драгојевић, групе Магазин и Нови фосили. У новију генерацију хрватских музичара спадају: Дорис Драговић, Вана, Борис Новковић, Џибони и Северина Вучковић.

Легенде хрватског рока су групе Азра, Прљаво казалиште, Парни ваљак и Хаустор.

Филм

Филмска уметност у Хрватској нема дугачку традицију као у осталим суседним централноевропским земљама. Озбиљан почетак филмске уметности почео је са успоном југословенске филмске индустрије крајем 1940-их оснивањем Јадран филма. Позната је Загребачка школа цртаног филма, а цртани филм настао под утицајем те школе је „СурогатДушана Вукотића, који је освојио Оскара за најбољи кратки анимирани филм. У пулској арени се од 1953. одржава Фестивал играног филма.

Најпознатији редитељи из Хрватске су Бранко Бауер, Лордан Зафрановић и Винко Брешан.

Спорт

Стадион Пољуд у Сплиту

Популарни спортови у Хрватској су фудбал, тенис, кошарка, ватерполо и рукомет. Загреб је био домаћин Универзијаде 1987, а Сплит Мадитеранских игара 1979. Хрватска је заједно са Мађарском конкурисала за домаћина Европско првенство у фудбалу 2012, али га није добила. Загреб је са Београдом био коорганизатор Европског првенства у фудбалу 1976.

Фудбалска репрезентација Хрватске је освојила треће место на Светском првенству 1998, а Давор Шукер је био најбољи стрелац тог првенства. Кошаркашка репрезентација је освојила треће место на Светском првенству 1994, друго место на Олимпијским играма 1992. и два пута је била трећа на Европским првенствима. Рукометна репрезентација Хрватске је два пута била олимпијски победник (1996. и 2004) и првак света 2003. Ватерполо репрезентација Хрватске је 2007. године била светски првак. Дејвис куп репрезентација Хрватске је освојила овај турнир 2005.

Најпознатији фудбалски клубови из Хрватске су НК Динамо Загреб и НК Хајдук Сплит. Кошаркаши Цибоне су два пута били прваци Европе, док је Југопластика три године у застопно била првак Европе. Ватерполо клубови Младост и Југ су седмоструки, односно троструки прваци Европе.

Најпознатији спортисти из Хрватске су тенисер Горан Иванишевић, скијашица Јаница Костелић, атлетичарка Бланка Влашић, пливачи Гордан Кожуљ, Дује Драгања, Сања Јовановић и Ђурђица Бједов, кошаркаши Крешимир Ћосић, Дражен Петровић, Тони Кукоч и Дино Рађа, боксери Жељко Мавровић и Мате Парлов и стонотенисерка Тамара Борош.

Празници

Празници и нерадни дан у Републици Хрватској су:[57]

Датум Назив
1. јануар Нова година
6. јануар Света три краља
дан након Ускрса Ускрсни понедјељак
1. мај Празник рада
60 дана након Ускрса Тијелово
22. јун Дан антифашистичке борбе
25. јун Дан државности
5. август Дан побједе и домовинске захвалности
15. август Велика Госпа
8. октобар Дан независноти
1. новембар Сви свети
25. и 26. децембар Божићни празници

Види још

Напомене

  1. На признатим мањинским језицима:

Референце

  1. Попис 2011
  2. 2,0 2,1 „Croatia: Gross domestic product based on purchasing-power-parity (PPP)” (на језику: енглески). Међународни монетарни фонд. Приступљено 6. 12. 2014. 
  3. „Human Development Indicators” (на језику: енглески). Приступљено 6. 12. 2014. 
  4. Salopek, Igor (децембар 2010). „Krapina Neanderthal Museum as a Well of Medical Information”. Acta Medico-Historica Adriatica. Hrvatsko znanstveno društvo za povijest zdravstvene kulture. 8 (2): 197—202. ISSN 1334-4366. Приступљено 15. 10. 2011. 
  5. Tihomila Težak-Gregl (април 2008). „Study of the Neolithic and Eneolithic as reflected in articles published over the 50 years of the journal Opuscula archaeologica”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 30 (1): 93—122. ISSN 0473-0992. Приступљено 15. 10. 2011. 
  6. Balen, Jacqueline (децембар 2005). „The Kostolac horizon at Vučedol”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 29 (1): 25—40. ISSN 0473-0992. Приступљено 15. 10. 2011. 
  7. Tihomila Težak-Gregl (децембар 2003). „Prilog poznavanju neolitičkih obrednih predmeta u neolitiku sjeverne Hrvatske”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 27 (1): 43—48. ISSN 0473-0992. Приступљено 15. 10. 2011. 
  8. Potrebica, Hrvoje; Dizdar, Marko (јул 2002). „Prilog poznavanju naseljenosti Vinkovaca i okolice u starijem željeznom dobu”. Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu (на језику: хрватски). Institut za arheologiju. 19 (1): 79—100. ISSN 1330-0644. Приступљено 15. 10. 2011. 
  9. Wilkes (1995). стр. 114.
  10. Wilkes (1995). стр. 115.
  11. Gibbon, Edward; John Bagnell Bury; Boorstin, Daniel J. (1995). The Decline and Fall of the Roman Empire. New York: Modern Library. стр. 335. ISBN 978-0-679-60148-7. Приступљено 27. 10. 2011. 
  12. J. B. Bury (1923). History of the later Roman empire from the death of Theodosius I. to the death of Justinian. Macmillan Publishers. стр. 408. Приступљено 15. 10. 2011. 
  13. Paton, Andrew Archibald (1861). Researches on the Danube and the Adriatic. Trübner. стр. 218—219. Приступљено 15. 10. 2011. 
  14. Heršak, Emil; Nikšić, Boris (септембар 2007). „Hrvatska etnogeneza: pregled komponentnih etapa i interpretacija (s naglaskom na euroazijske/nomadske sadržaje)”. Migracijske i etničke teme (на језику: хрватски). Institute for Migration and Ethnic Studies. 23 (3): 251—268. ISSN 1333-2546. 
  15. Mužić (2007). стр. 249–293.
  16. Mužić (2007). стр. 157–160.
  17. Mužić (2007). стр. 169–170.
  18. Ivandija, Antun (април 1968). „Pokrštenje Hrvata prema najnovijim znanstvenim rezultatima”. Bogoslovska smotra (на језику: хрватски). University of Zagreb, Catholic Faculty of Theology. 37 (3–4): 440—444. ISSN 0352-3101. 
  19. Mužić (2007). стр. 195–198.
  20. Posavec, Vladimir (март 1998). „Povijesni zemljovidi i granice Hrvatske u Tomislavovo doba”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest (на језику: хрватски). 30 (1): 281—290. ISSN 0353-295X. Приступљено 16. 10. 2011. 
  21. Margetić, Lujo (јануар 1997). „Regnum Croatiae et Dalmatiae u doba Stjepana II.”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest (на језику: хрватски). 29 (1): 11—20. ISSN 0353-295X. Приступљено 16. 10. 2011. 
  22. 22,0 22,1 Heka, Ladislav (октобар 2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od sredinjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanja Slavonije”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest – Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. 8 (1): 152—173. ISSN 1332-4853. Приступљено 16. 10. 2011. 
  23. 23,0 23,1 23,2 „Povijest saborovanja”. Sabor. Архивирано из оригинала на датум 2. 12. 2010. Приступљено 18. 10. 2010. 
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 Frucht (2005). стр. 422–423.
  25. Font, Márta (јул 2005). „Ugarsko Kraljevstvo i Hrvatska u srednjem vijeku”. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). Croatian Institute of History. 28 (28): 7—22. ISSN 0351-9767. Приступљено 17. 10. 2011. 
  26. Lane (1973). стр. 409.
  27. „Povijest Gradišćanskih Hrvatov” (на језику: хрватски). Croatian Cultural Association in Burgenland. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2012. Приступљено 17. 10. 2011. 
  28. Lampe, John R.; Jackson, Marvin R. (1982). Balkan economic history, 1550–1950: from imperial borderlands to developing nations. Indiana University Press. стр. 62. ISBN 978-0-253-30368-4. Приступљено 17. 10. 2011. 
  29. „Hrvatski sabor”. 
  30. Adkins & Adkins (2008). стр. 359–362.
  31. Nicolson, Harold (2000). The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity: 1812–1822. Grove Press. стр. 180. ISBN 978-0-8021-3744-9. Приступљено 17. 10. 2011. 
  32. Stančić, Nikša (фебруар 2009). „Hrvatski narodni preporod – ciljevi i ostvarenja”. Cris: časopis Povijesnog društva Križevci (на језику: хрватски). 10 (1): 6—17. ISSN 1332-2567. Приступљено 7. 10. 2011. 
  33. Čuvalo, Ante (децембар 2008). „Josip Jelačić – Ban of Croatia”. Review of Croatian History. Croatian Institute of History. 4 (1): 13—27. ISSN 1845-4380. Приступљено 17. 10. 2011. 
  34. „Constitution of Union between Croatia-Slavonia and Hungary”. H-net.org. Приступљено 16. 5. 2010. 
  35. Heka, Ladislav (децембар 2007). „Hrvatsko-ugarska nagodba u zrcalu tiska”. Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci (на језику: хрватски). University of Rijeka. 28 (2): 931—971. ISSN 1330-349X. Приступљено 10. 4. 2012. 
  36. Dubravica, Branko (јануар 2002). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871–1886”. Politička misao (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Political Sciences. 38 (3): 159—172. ISSN 0032-3241. Приступљено 20. 6. 2012. 
  37. Polatschek, Max (1989). Franz Ferdinand: Europas verlorene Hoffnung (на језику: немачки). Amalthea. стр. 231. ISBN 978-3-85002-284-2. Приступљено 17. 10. 2011. 
  38. Tucker, Spencer; Roberts, Priscilla Mary (2005). World War I: encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 1286. ISBN 978-1-85109-420-2. Приступљено 27. 10. 2011. 
  39. „Parlamentarni izbori u Brodskom kotaru 1923. godine”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Croatian Institute of History – Slavonia, Syrmium and Baranya history branch. 3 (1): 452—470. новембар 2003. ISSN 1332-4853. Приступљено 17. 10. 2011. 
  40. Югославия в XX веке (2011). стр. 245.
  41. Tomasevich (2002). стр. 24.
  42. Jelić-Butić (1977). стр. 18.
  43. Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia's ruin: the bloody lessons of nationalism, a patriot's warning. Rowman & Littlefield. стр. 9. ISBN 978-0-7425-1784-4. Приступљено 27. 10. 2011. 
  44. Klemenčič & Žagar (2004). стр. 121–123.
  45. 45,0 45,1 Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступљено 23.8.2013.
  46. Крајинафорс: Документи о страдању Крајишника, Приступљено 23.8.2013.
  47. Становништво према народности, попис 2011., Државни завод за статистику Републике Хрватске, Приступљено 14. 4. 2013.
  48. „WHO Life Expectancy at birth”. Светска здравствена организација. 2012. Приступљено 6. 12. 2014. 
  49. Croatia - Atlas of Genetic Genealogy
  50. Документ Амнести Интернешнала, Приступљено 17. 4. 2013.
  51. Извештај Хјуман рајтс воча, Приступљено 17. 4. 2013.
  52. Croatia. „nacionalni tjednik”. Globus. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2007. Приступљено 24. 6. 2010. 
  53. „HRVATSKA NARODNA BANKA: Statistika”. Hnb.hr. Приступљено 24. 6. 2010. 
  54. „Hrvatska - ZADUŽIVANJE: HNB: Vanjski dug nadomak 43 milijarde eura!”. SEEbiz.eu. 7. 1. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 
  55. Хрватска – стопа незапослености – децембар 2006., Приступљено 17. 4. 2013.
  56. „Lider Press - Osam pogrešnih statističkih signala o 2006”. Liderpress.hr. Приступљено 24. 6. 2010. 
  57. „Zakon o blagdanima, spomendanima i neradnim danima u Republici Hrvatskoj (pročišćeni tekst)”. Narodne novine 136/2002. 21. 11. 2002. 

Литература

Спољашње везе

Власт
Опште информације
The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.