Хришћанска филозофија

Иди на навигацију Иди на претрагу

Хришћанска филозофија је филозофија која полази од хришћанских верских догми, односно од објављених истина вере, као својих претпоставки.[1]

Хришћанска филозофија се понавише бави питањима Светог Тројства (односом Бога Оца, Сина и Духа), човековим односом с Богом, односом вере и ума, проблемима слободе воље, греха, казне, предодређења, милости, искупљења, спасења и васкрсења.

Развој

Филозофија и хришћанство, од најранијег периода у коме су се могли сусрести, ступају у различите односе, од односа одбијања, до односа преплитања и узајамног признавања.

Апологетика

У почецима хришћанства, веровање у оно што је дато објавом искључује истраживање, јер нова вера не инсистира на рационалној уверљивости својих тврдњи. Неки, као Тертулијан (155-220 н. е.), виде однос вере и филозофије као сукоб:


Тертулијан одбија сваку везу вере са знањем, односно религије са филозофијом. Познат је по својим изјавама: „сваки припрости хришћанин ближи је богу од Платона“ и "credo quia absurdum" (верујем јер је бесмислено). Он и други хришћански апологети бране изворно верско осећање и претпостављају га свакој научној и филозофској спознаји.

Гностици су први хришћани који покушавају знањем доћи до истине вере. Но временом, услед одупирања јереси и филозофској критици, јављају се хришћански апологети, који су филозофски писали у одбрану хришћанства. Временом, како је хришћанство постајало државна религија на просторима Римског царства, долази до хеленизације хришћанске филозофије, што се понајвише одразило надовезивањем на Платона и неоплатонизам. Филозофија и теологија се схватају као одвоје области, које не противрече једна другој, већ се надопуњују. Филозофија се бави оним што се заснива на чулном искуству, а теологија оним чега нема у чулном искуству (натприродним). Теологија окреће оним стварима које се не могу знати, али се у њих може веровати.

Патристика

У 4. и 5. веку долази до системске разраде хришћанске науке која се зове патристика (од лат. patres - оци). Источни црквени оци Григорије Богослов (329-390) и Василије Велики (330-378), позивају да се опрезно изучавају антички филозофи, да се од њих прихвати оно што ваља, а да се њихове заблуде одбаце.

Године 529. византијски цар Јустинијан I, који је уједно био и православни теолог, укида све филозофске школе у Атини, укључујући и Платонову Академију.

Схоластика

На западу, Тома Аквински (1225—1274) ствара теолошки систем у коме следи Аристотелову филозофију, сматрајући га својим учитељем.

Основне теме

У односу на античку филозофију, хришћанска филозофија доноси бројне промене. Разлика у поимању времена долази до изражаја код Августина Хипонског (354-430 н. е.). Док су Грци сматрали да се свет обнавља у циклусима сличним смени годишњих доба, хришћани очекују наступање Царства небеског, схватајући историјски процес линеарно. Такође, Грци су сматрали да ништа не може настати ни из чега, док су хришћани тврдили да Бог ствара свет ex nihilo (из ничега).[2]

Представници

Значајни представници хришћанске филозофије су:

Види још

Референце

  1. ^ Неки споре и сам термин хришћанска филозофија јер се у антици сматрало основом филозофске слободе расправљати о свим учењима.
  2. ^ Osnovna pitanja srednjovekovne filozofije Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 15, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 29. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.