Црно море

Црно море
Рељефна карта Црног мора sr.svg
Рељефна карта басена Црног мора
Локација граница Европе и Азије
Земље басена  Украјина
 Русија
 Абхазија
 Грузија
 Турска
 Бугарска
 Румунија
Настанак током миоцена
Макс. дужина 1.150 km
Макс. ширина 580 km
Површина 422.000 km2
Прос. дубина 1.253 m
Макс. дубина 2.212 m
Запремина ~555.000 km3
Салинитет до 22,5‰
Бугарске обале Црног мора
Црно море код Гагре у Абхазији (фотографија из 1915. године)

Црно море (буг. Черно море; рум. Marea Neagră; тур. Karadeniz, укр. Чорне море; рус. Чёрное море; груз. შავი ზღვა, Схави зхгва; абх. Амшын Еиқәа) је затворена морска акваторија маса између југоисточне и источне Европе и југозападне Азије и саставни је део басена Атлантског океана.[1] На југу је преко мореуза Босфор повезано са Мраморним морем (даље преко Дарданела са Егејским и Средоземним морем), док га на северу са Азовским морем спаја Керчки мореуз. На северу у његову акваторију дубоко продире Кримско полуострво. Средином Црног мора пролази граница између Европе и Азије.

Црно море има овалан облик максималне дужине до 1.150 км (од запада ка истоку) и ширине до 580 км (север-југ). Укупна површина акваторије је око 422.000 км² (по неким изворима 436.400 км²).[2] a maximum depth of 2.212 m (7.257 ft),[3] Просечна дубина је око 1.253 метра, максимална до 2.212 метара, док укупна запремина басена износи око 555.000 км³.[4] Једна од специфичности Црног мора је и потпуно одсуство живог света (изузев појединих врста анаеробних бактерија) на дубинама већим од 150 до 200 метара, а разлог лежи у презасићености дубљих слојева водоник-сулфидом.

Приобална низија је доста широка и равна у већем делу обале, изузев на југу и истоку где се непосредно из мора дижу високе Понтијске и Кавкаске планине. Најважније притоке су реке Дунав, Дњестар, Дњепар, Дон и Риони. Акваторију Црног мора дели 7 држава: Украјина, Русија, Румунија, Бугарска, Турска, Грузија и Абхазија (држава са делимичним међународним признањем).

Етимологија

Назив Μαύρη Θάλασσα, еквивалентан називу Црно море, не може се пратити раније од 13. века. Према Страбу, Црно море се у античко доба називало једноставно море (pontos). Грчко-римска традиција море назива Εύξεινος Πόντος (Euxeinos Pontos), гостољубиво море. Овај је назив заменио ранији Пиндаров назив Pontos Axeinos (негостољубиво море) (звано тако због тешке навигације и негостољубивих дивљих племена на обалама. Промена назива дошла је с стварањем колонија Милећана, чиме је море постало делом Грчке цивилизације.

Могуће је и да је назив Axeinos дошао од иранског axaina („тамно“). Порекло назива „црно“ можда потиче од назива страна света по бојама у античком добу, при чему је црна означавала север, а црвена југ. Херодот једном приликом наизменично користи називе Црвено море и „Јужно море“.

Модерни називи за Црно море су редом превод од Μαύρη Θάλασσα („Црно море“) - Турски Kara Deniz, Руски Chernoye More, Бугарски Cherno More, Черно Море, Украјински Chorne More, Румунски Marea Neagră, лазијски Ucha Zuğa (или једноставније Zuğa, „море“).

Геологија

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Референце

  1. UNEP/GRID-Arendal Maps and Graphics Library (2001). „Socio-economic indicators for the countries of the Black Sea basin”. Приступљено 11. 12. 2010. 
  2. Surface Area—„Black Sea Geography”. University of Delaware College of Marine Studies. 2003. Приступљено 3. 4. 2014. 
  3. Maximum Depth—„Europa – Gateway of the European Union Website”. Environment and Enlargement – The Black Sea: Facts and Figures. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2008. 
  4. „Unexpected changes in the oxic/anoxic interface in the Black Sea”. Nature Publishing Group. 338: 411—413. 30. 3. 1989. doi:10.1038/338411a0. Приступљено 2. 12. 2006. 

Литература

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.