Шеријат

Иди на навигацију Иди на претрагу

Шеријат као правна норма представља скуп свих прописа из области верског и световног права на основу којих су уређени односи у исламској заједници.[1] Шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство.[2][3][4] Мухамед није правио разлику између верског и световног закона; страна на коју ће шеријат да превагне у данашњим муслиманским земљама зависи од степена секуларизације у свакој од њих. Шеријат се односи на сваку димензију живота, укључујући породичне односе, закон о наслеђивању, порезе, прочишћење од загађености и молитву.[5][1]

Шеријатско право је право које се заснива на исламској религији и Курану као основном извору права, који, поред права, обухвата и основне принципе вере и морала. Оно је један од пет основних великих правних система; остала четири су:

Пошто се сматра објављеном Алаховом вољом тј. скупом Алахових прописа оличених пре свега у стиховима Курана, оно се доживљава као заокружен правни систем, савршено и непроменљиво. У њему је одређено шта је праведно и дозвољено то јест халал, а шта забрањено или харам.

Прописи шеријата се могу сврстати углавном у две категорије: уредбе везане за религију и вршење обреда, тј. верско право у ужем смислу и прописи правног и политичког карактера.

Поред Курана, други извор исламског права је суна, коју чини скуп хадиса, који представљају свако појединачно записано сведочанство о неком догађају из живота Мухамеда, неки његов пропис или савет. Због тога што су инертни и статични, ни Куран ни суна нису извори које у судском поступку примењују судије. Ти извори се стварају помоћу фикха, тј. правне науке чији је задатак њихово тумачење и обухвата моралне и правне заповести.

Како се јединствена муслиманска заједница (Ума) доста рано из политичких разлога поделила на три верска правца

отуда и различито поимање шеријатског права.

Извори

Четири опште прихваћена извора за правне стручњаке јесу Куран, суна (обичаји пророкови), иџма (сагласност заједнице), и кијас (резоновање по аналогији). По редоследу важности најважнији прописи садржани су у Курану који се односи на све муслимане без обзира на просторе у којима живе. Шиитско судство се у неку руку разликује, јер њихова хадиска традиција наглашава имаме.[6]

Школе

Класичне школе закона су ханефити, маликити, шафити и ханбалити. Ебу Ханифа (умро 767. године н. е.) био је трговац из Куфе и систематизовао је законе чија је утицајна школа превагнула у Ираку. Малик ибн Енес (умро 795) био је правник из Медине чији је циљ био да кодификује праксу заједнице којој је припадао и Пророк, са нагласком на хармонији заједнице кроз индивидуалну одговорност; његова школа, узимана стриктно до саме дословности, превагнула је у Северној Африци и Шпанији. Извештаји о изрекама и делима Пророковим су коришћени у сврху усмеравања у традицији Мухамеда ибн Идрис ел Шафија (умро 820), који је допунио упутства Курана са пажљиво изабраним приказима Пророкових мудрости, ограничио резоновање по аналогији, и референце на колективно мишљење; према пророчкој традицији, Мухамедова заједница се никада ни са једном грешком не би сложила. Ахмед ибн Ханбел (умро 855), ортодоксни победник багдадских мутазилита, није био једини који је давао предност тежини записане речи Пророкове над било којим правним резоновањем.[6]

Код Шиита (најзаступљенијих у Ирану) постоји институција имамата, то јест имам је Божјом вољом одређени вођа и обзиром да је потомак Мухамеда, односно Алије (због чијег је права на халифат настао шиитски покрет), он је врховни тумач права.

Код Сунита су се развиле четири правне школе:

Временом су за потребе праксе створени и други помоћни извори шеријатског права. Једно од њих је иџма која представља сагласност заједнице да је понуђено решење неког правног питања такво да је у складу са словом Курана. О тој сагласности одлучују само учени људи, не читава заједница. Временом су Куран и суна протумачени кроз иџму у толикој мери да неки писци сматрају да је данас она једини догматски извор шеријатског права.

Референце

  1. 1,0 1,1 „British & World English: sharia”. Oxford: Oxford University Press. Приступљено 4. 12. 2015. 
  2. ^ John L. Esposito, ур. (2014). „Islamic Law”. The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. 
  3. ^ Vikør 2014.
  4. ^ Calder 2009.
  5. ^ Amanat 2009: "Muslim fundamentalists [...] claim that Shari’a and its sources [...] constitute a divine law that regulates all aspects of Muslim life, as well as Muslim societies and Muslim states [...]. Muslim modernists, [...] on the other hand, criticize the old approaches to Shari’a by traditional Muslim jurists as obsolete and instead advocate innovative approaches to Shari’a that accommodate more pluralist and relativist views within a democratic framework."
  6. 6,0 6,1 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.

Литература

  • Abiad, Nisrine (2008). Sharia, Muslim States and International Human Rights Treaty Obligations: A Comparative Study. British Institute of International and Comparative Law. 
  • Ali, Kecia (2010). Marriage and Slavery in Early Islam. Harvard University Press. 
  • Amanat, Abbas (2009). „Preface”. Ур.: Abbas Amanat; Frank Griffel. Shari'a: Islamic Law in the Contemporary Context. Stanford University Press (Kindle Edition). 
  • An-Na'im, Abdullahi Ahmed (1996). „Islamic Foundations of Religious Human Rights” (PDF). Ур.: Witte, John Jr.; Van der Vyver, Johan David. Religious Human Rights in Global Perspective: Religious Perspectives. 1. The Hague / Boston / London: Martinus Nijhoff. ISBN 9789041101761. 
  • Berger, Maurits S. (2014). „Fatwa”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. 
  • Berkey, Jonathan Porter (2003). The Formation of Islam: Religion and Society in the Near East, 600-1800. Cambridge University Press. 
  • Brown, Jonathan A. C. (2009). „Maṣlaḥah”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Brown, Jonathan A. C. (2017). „Stoning and Hand Cutting—Understanding the Hudud and the Shariah in Islam”. Yaqeen Institute. Приступљено 24. Mar 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  • Calder, Norman; Hooker, Michael Barry (2007). „S̲h̲arīʿa”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 9 (2nd изд.). Brill. стр. 321—26. 
  • Calder, Norman (2009). „Law. Legal Thought and Jurisprudence”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Chan, Sewell (2016). „Saudi Arabia Moves to Curb Its Feared Religious Police”. The New York Times. Приступљено 18. 4. 2018. 
  • Coulson, Noel James; El Shamsy, Ahmed (2019). „Sharīʿah”. Encyclopædia Britannica. 
  • Dallal, Ahmad S.; Hendrickson, Jocelyn (2009). „Fatwā. Modern usage”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Duderija, Adis (2014). Adis Duderija, ур. Contemporary Muslim Reformist Thought and Maqāṣid cum Maṣlaḥa Approaches to Islamic Law: An Introduction. Maqasid al-Shari’a and Contemporary Reformist Muslim Thought: An Examination. Springer. 
  • El Achi, Soha (2018). „Slavery”. Ур.: Jonathan Brown. The Oxford Encyclopedia of Islam and Law. Oxford University Press. 
  • Esposito, John L.; DeLong-Bas, Natana J. (2018). Shariah: What Everyone Needs to Know. Oxford University Press. 
  • Gleave, R.M. (2012). „Maḳāṣid al-Sharīʿa”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd изд.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_islam_SIM_8809. 
  • Glenn, H. Patrick. Legal Traditions of the World – Sustainable Diversity in Law (5th edition) изд.). Oxford University Press. . 2014isbn=978-0199669837.
  • Hallaq, Wael B. (2009). An Introduction to Islamic Law. Cambridge University Press. 
  • Hallaq, Wael B. (2009b). Sharī'a: Theory, Practice, Transformations. Cambridge University Press (Kindle edition). 
  • Hallaq, Wael B. (2010). „Islamic Law: History and Transformation”. Ур.: Robert Irwin. The New Cambridge History of Islam. Volume 4. Cambridge University Press. 
  • Harnischfeger, Johannes (2008). Democratization and Islamic Law – The Sharia Conflict in Nigeria. Frankfurt; New York City: Campus Verlag and Chicago: University of Chicago Press (distributor). ISBN 978-3593382562..
  • Hardy, P. (1991). „Djizya. iii. India”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 2 (2nd изд.). Brill. 
  • Hendrickson, Jocelyn (2013). „Fatwa”. Ур.: Gerhard Böwering, Patricia Crone. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. 
  • Hodgson, Marshall G. S. (1974). The Venture of Islam, Volume 3: The Gunpowder Empires and Modern Times. University of Chicago Press (Kindle edition). 
  • Horrie, Chris; Chippindale, Peter (1991). What Is Islam? A Comprehensive Introduction. Virgin Books. ISBN 978-0753508275. 
  • Hussin, Iza (2014). „Sunni Schools of Jurisprudence”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Jokisch, Benjamin (2015). „Origins of and Influences on Islamic law”. Ур.: Anver M. Emon; Rumee Ahmed. The Oxford Handbook of Islamic Law. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199679010. doi:10.1093/oxfordhb/9780199679010.001.0001. 
  • Jones-Pauly, Cristina (2009). „Codes and Codification. Islamic Law”. Ур.: Stanley N. Katz. The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195134056. doi:10.1093/acref/9780195134056.001.0001. 
  • Khadduri, Majid (1955). War and Peace in the Law of Islam. Baltimore: Johns Hopkins. OCLC 647084498. 
  • Kamali, Mohammad Hashim (1999). John Esposito, ур. Law and Society. The Oxford History of Islam. Oxford University Press (Kindle edition). 
  • Khadduri, Majid; Liebesny, Herbert J., ур. (1955). Law in the Middle East. Middle East Institute. OCLC 578890367. 
  • Lapidus, Ira M. (2014). A History of Islamic Societies. Cambridge University Press (Kindle edition). ISBN 978-0521514309. 
  • Lapidus, Ira M.; Salaymeh, Lena (2014). A History of Islamic Societies. Cambridge University Press (Kindle edition). ISBN 978-0-521-51430-9. 
  • Lewis, Bernard (1992). Race and Slavery in the Middle East: An Historical Enquiry. Oxford University Press. 
  • Mack, Gregory (2018). „Ḥisbah”. Ур.: Jonathan Brown. The Oxford Encyclopedia of Islam and Law. Oxford University Press. 
  • Masters, Bruce (2009). „Dhimmi”. Ур.: Gábor Ágoston; Bruce Masters. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. 
  • Masud, Muhammad Khalid (2009). „Anglo-Muhammadan Law”. Ур.: Kate Fleet; Gudrun Krämer; Denis Matringe; John Nawas; Everett Rowson. Encyclopaedia of Islam (3rd изд.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_22716. 
  • Masud, Muhammad Khalid; Kéchichian, Joseph A. (2009). „Fatwā. Concepts of Fatwā”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Mayer, Ann Elizabeth (2009). „Law. Modern Legal Reform”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Messick, Brinkley (2017). „Fatwā, modern”. Ур.: Kate Fleet; Gudrun Krämer; Denis Matringe; John Nawas; Everett Rowson. Encyclopaedia of Islam (3rd изд.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_27049. 
  • Messick, Brinkley; Kéchichian, Joseph A. (2009). „Fatwā. Process and Function”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Muslih, Muhammad; Browers, Michaelle (2009). „Democracy”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Nettler, Ronald L. (2009). „Dhimmī”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Opwis, Felicitas (2007). Abbas Amanat; Frank Griffel, ур. Islamic Law and Legal Change: The Concept of Maslaha in Classical and Contemporary Legal Theory. Shari'a: Islamic Law in the Contemporary Context (Kindle изд.). Stanford University Press. 
  • Otto, Jan Michiel (2008). Sharia and National Law in Muslim Countries: Tensions and Opportunities for Dutch and EU Foreign Policy (PDF). Amsterdam University Press. ISBN 978-9087280482. 
  • Otto, Jan Michiel, ур. (2010). Sharia Incorporated: A Comparative Overview of the Legal Systems of Twelve Muslim Countries in Past and Present. Leiden University Press. ISBN 978-9400600171. 
  • Rabb, Intisar A. (2009). „Law. Courts”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Rabb, Intisar A. (2009b). „Fiqh”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Rabb, Intisar A. (2009c). „Ijtihād”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Rabb, Intisar A. (2009d). „Law. Civil Law”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Schacht, Joseph; Layish, Aharon (2000). „Ṭalāḳ”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 10 (2nd изд.). Brill. 
  • Schneider, Irene (2014). „Fiqh”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Stewart, Devin J. (2013). „Shari'a”. Ур.: Gerhard Böwering, Patricia Crone. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. 
  • Tellenbach, Silvia (2015). „Islamic Criminal Law”. Ур.: Markus D. Dubber; Tatjana Hornle. The Oxford Handbook of Criminal Law. Oxford University Press. ISBN 978-0199673599. 
  • Thielmann, Jörn (2017). „Ḥisba (modern times)”. Ур.: Kate Fleet; Gudrun Krämer; Denis Matringe; John Nawas; Everett Rowson. Encyclopaedia of Islam (3rd изд.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_30485. 
  • Tillier, Mathieu (2014). „Courts”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Vikør, Knut S. (2005). Between God and the Sultan: A History of Islamic Law. Oxford University Press. 
  • Vikør, Knut S. (2014). „Sharīʿah”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. Архивирано из оригинала на датум 4. 6. 2014. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009). „Uṣūl al-fiqh”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009b). „Law. Sunnī Schools of Law”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009c). „Criminal Law”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Coulson, Noel J. (1964). A History of Islamic Law. Edinburgh: Edinburgh U.P.
  • Hallaq, Wael B. (2009). An Introduction to Islamic Law. Cambridge: Cambridge U.P. ISBN 978-0521678735.
  • Schacht, Joseph (1964). An Introduction to Islamic Law. Oxford: Clarendon
  • Vikør, Knut S. (2005). Between God and the Sultan: A History of Islamic Law. Oxford University Press. 
  • Weiss, Bernard G. (2006). The Spirit of Islamic Law. University of Georgia Press. 

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.