13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)

Иди на навигацију Иди на претрагу
13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска)
13. Waffen-Gebirgs-Division der SS „Handschar“ (kroatische Nr. 1)
13th SS Division Logo.svg
Ознака припадности 13. СС брдској дивизији „Ханџар” (1. хрватска)[1]
Постојањемарт 1943 (1943-03)8. мај 1945 (1945-05-08); 2 година и 1 или 2 месеци
Земља Трећи рајх
Припадност Трећи рајх
 Независна Држава Хрватска
Огранак Вафен-СС
ТипБрдска пјешадија
УлогаАнтипартизанске операције
Величинадивизија (највише до 17.000)
Дио5. СС брдски армијски корпус
9. СС брдски корпус
68. армијски корпус
НадимакХанџар
Фесароши
МотоХанџару ударај!
Ангажовање
Команданти
Значајни
команданти
Карл-Густав Зауберцвајг
Дезидериус Хампел

13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) (њем. 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS „Handschar“ (kroatische Nr. 1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије.

Од марта до децембра 1944. године, учествовала је у антипартизанским операцијама против југословенских партизана на простору Независне Државе Хрватске, фашистичке марионетске државе које се налазила на простору данашње Републике Хрватске, Босне и Херцеговине и дијела Републике Србије. Назив је добила по ханџару, двосјеклом ножу који су носили јањичари за вријеме османске владавине. То је прва негерманска Вафен-СС дивизија и њено оснивање означило је ширење Вафен-СС у мултиетничку војну силу. Састављена углавном од босанских муслимана са појединим Хрватима католицима и њемачким (рајхсдојчери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, положила је заклетву на вијерност Адолфу Хитлеру и Анти Павелићу.

Дивизија се накратко борила у Срему, на подручју сјеверно од ријеке Саве у близини прелаза у сјеверноисточну Босну. Након преласка Саве, успоставила је одређену „зону сигурности” у сјеверноисточној Босни између ријека Саве, Босне, Дрине и Спрече. У више прилика борила је се изван зоне сигурности и стекла је репутацију по бруталности и дивљаштву, не само током борбених дејстава, него и кроз злочине почињене над српским и јеврејским цивилима. Крајем 1944, дио дивизије је пребачен у околину Загреба, након чега су нењемачки припадници дивизије почели дезертирати у великом броју. Током зиме 1944—1945, послата је у Барању гдје се борила против Црвене армије и Бугара широм Мађарске, назадујући кроз них одбрамбених линија све док се нису нашли унутар граница Рајха. Већина преосталих муслимана дезертирала је у овом тренутну и покушала је да се врати назад у Босну. Остали су се повлачили даље на запад, у нади да ће се предати западним савезницима. Већина преосталих припадника дивизије постали су заробљеници Британске војске. Након тога, 30 официра је изручено Југославији гдје су се суочили са оптужбама, од чега је 10 погубљено. Стотине бивших припадника дивизије борило је се у Грађанском рату у Мандатној Палестини (1947—1948) и у Арапско-израелском рату (1948).

Позадина

НДХ и Павелић

Послије инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију, хрватски ултранационалиста и фашиста Анте Павелић, који се налази у егзилу у Мусолинијевој Италији, именован је за Поглавника усташке Независне Државе Хрватске (НДХ). НДХ је обухватала скоро цијелу данашњу РепубликуХрватску, цијелу данашњу Босну и Херцеговину и дијелове данашње Републике Србије, а представљала је италијанско-њемачки квазипротекторат.[2] Власти НДХ су, преко Усташке војнице,[3] спроводиле су геноцидну политику против Срба, Јевреја и Рома који су живели у границама нове државе.[4]

Како би осигурао лојалност босанских муслимана, Павелић је наредио да се једна зграда у Загребу претвори у џамију, коју је назвао Поглавникова џамија. Упркос Павелићевим увјеравањима у једнакост са Хрватима, многи муслимани су брзо постали разочарани усташком влашћу. Ниједан муслиман није држао утицајно мјесто у администрацији НДХ. На територији НДХ су избиле жестоке борбе између усташа, четника и партизана. Неке јединице Усташке војнице су постале убејђене да су муслимани симпатизери комуниста и спаљивали су њихова села и убили много цивила.[5] Четници су оптуживали муслимане за учешћа у усташком насиљу против Срба и спроводили су сличне злочине над муслиманским становништвом. Муслимани су добијали мало заштите од Хрватског домобранства, редовне војске НДХ, коју су Нијемци сматрали да је од минималне борбене важности.[5] Муслимани су оснивали мјесне милиције за самоодбрану, али су и оне биле од ограничене вриједности, и само је једна милиција из Тузле, домобранска Хаџиефендићева легија, коју је водио Мухамед Хаџиефендић, била од неког значаја.[5]

Осуде и захтјеви за заштиту

Муслиманска елита и виђенији људи у бројним градовима и варошицама објављивали су резолуције или меморандуме у којима су јавно осуђивали усташке мјере, законе и насиље против Срба: приједорску (23. септембра 1941), сарајевску (12. октобра), мостарску (21. октобра), бањалучку (12. новембра), бијељинску (2. децембра) и тузланску резолуцију (11. децембра). Резолуције су осуђивале усташе у Босни и Херцеговини због лошег поступања према муслиманима и за покушаје да окрену муслимане и Србе једне против других.[6] Једна резолуција је тврдила да су се од почетка усташког режима муслимани ужасавали незаконских активнисти које су усташе, органи владе НДХ и разне илегалне групе чиниле против Срба.[7]

Незадовољство босанских муслимана усташком управом у НДХ и њихова потреба за заштитом су били комбиновани са носталгијом за временом хабзбуршке управе у Босни и Херцеговини и углавном пријатељским ставом према Немцима међу виђенијим босанским муслиманима. Ови фактори су доприносили захтјевима за аутономијом босанске муслиманске заједнице којима се Павелић жестоко опирао пошто би то нарушило територијални интегритет НДХ. До новембра 1942, аутономаши су толико били очајни због потребе за заштитом муслиманског становништва да су писали Адолфу Хитлеру тражећи од њега да анектира Босну и Херцеговину Трећем рајху.[8]

Оснивање

Припадници 13. СС дивизија са брошуром „Ислам и јудаизам”, 1943. година

Због недостатка људства за јединице Вафен-СС, СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер и кључни официр Вафен-СС за регрутацију СС-обергрупенфирер и генерал Вафен-СС Готлоб Бергер су 6. децембра 1942. предложили Хитлеру оснивање муслиманске СС дивизије. И Вермахт и Вафен-СС су били забринути због све бржег погоршања стања безбједности у НДХ, што је везивало њемачке војнике потребне на неким другим мјестима.[9] Њемачки извјештај из 1943. наводи да је до 1943. убијено 100.000 муслимана и да су њих око 250.000 постали избјеглице. Поред тога, региону је претила несташица хране. Групенфирер и генерал-лајтнант Артур Флепс примјетио је да „муслимани имају посебан статус, јер их прогоне сви остали”.[5]

Романтичарски став који је Химлер имао о босанским муслиманима је верованто имао значајну улогу у стварању дивизије.[10] Он је лично био фасциниран исламом и вјеровао је да ислам ствара неустрашиве војнике.[8] Сматрао је да је њихова жестина пожељнија од углађености хришћана и вјеровао је да би њихове борбене вјештине требало даље развијати и искористити.[10] Сматрао је да ће муслимани бити савршени војници СС јер ислам „обећава рај онима који се боре и погину у борби”.[11] Што се тиче њиховог етничког порекла и захтјева које је поставио СС, чини се да је Химлер прихватио теорије које су заступали хрватски и њемачки националисти да Хрвати, укључујући и муслимане, нису словенског поријекла, него чисти Аријевци готског или иранског поријекла.[8][12]

Химлер је био инспирисан и успјесима Босанскохерцеговачке пјешадије у Првом свјетском рату. Он је настојао да поврати оно што је он називао „старом аустријском” традицијом поново оснивајући босанске пукове бивше Аустроугарске војске у виду муслиманске СС дивизије.[13] Када је основана, дивизија је требало да ступи у борбу и да уништи југословенске партизане, који су дјеловали у сјевероисточној Босни, и тако повратити локални „ред”. Химлерова основна брига није била сигурност мјесног муслиманског становнишва, него добробит њемачког становнишва у Срему.[14] „Срем је житница Хрватске и наша вољена њемачке насеља биће сигурна. Надам се да ће подручје јужног Срема ослободити... босанска дивизија... тако да можемо барем дјелимично вратити поредак у ову смијешну (хрватску) државу”.[13]

Адолф Хитлер је званично одобрио пројекат средином фебруара 1943. године, а Химлер је наредио Артуру Флепсу, команданту 7. СС дивизије „Принц Еуген”, да оснује прву СС дивизију од негерманског становништва.[10][15]

Регрутовање

Флепс је 18. фебруара 1943. отпутовао у Загреб да почне званичне преговоре са владом НДХ. Срео се са њемачким изаслаником Зигфридом Кашеом и министром спољних послова НДХ Младеном Лорковићем, који је представљао Павелића. Павелић се већ дао пристанак оснивању дивизија, али су Вафен-СС и влада НДХ имали врло различите идеје како ће се она регрутовати и контролисати. Лорковић је предложио да се она назове СС усташка дивизија, која би била хрватска јединица основана уз помоћ СС-а, са називима пукова по географским називима, као што су Босна, Крајина и Уна. Ово је одражавало страхове које су имали Павелић и Каше да ће чисто муслиманска дивизија можда доприњети муслиманским захтјевима за независношћу. Као копромис, ријеч „хрватска” је додата званичном имену дивизије и регрутовани су и хрватски католички официри.[16] Химлерове и Флепсове жеље су углавном превагнуле и дивизија је створена по њиховом нахођењу, што је НДХ оставило веома незадовољну исходом, посебно у погледу етничког састава дивизије.[17]

СС-штандардфирер Карл фон Кремплер, специјалиста за ислам који је говорио српскохрватски, од Химлера и Флепса је добио задужење за организовање дивизије. Флепс се 3. марта срео са Кремплером, који је морао да сарађује са представником владе НДХ Алијом Шуљаком. Кампања образовања дивизије је почела 20. марта 1943. када су Кремплер и Шуљак почели 18-дневни обилазак 11 босанских жупа. У међувремену, Нијемци су у Берлину почели да образују дивизијски штаб, укључујући резервног СС-штандфирера Херберта фон Обервурцера који је из 6. СС дивизије „Сјевер” премјештан на дужност заповједника дивизије.[18]

Шуљак и Кремплер су се ускоро сукобили око циљева и улоге предложене дивизије. Шуљак је, као политичар, критиковао Кремплерово српско наречје и његову употребу традиционалних исламских боја и амблема (зелених застава и полумесеца) уместо усташких симбола током регрутовања. Када су дошли у Тузлу, Кремпер се срео са вођом муслиманске милиције Мухамедом Хаџиефендићем. Хаџиефендић је 28. марта испратио Кремплера у Сарајево, гдје га је упознао са Мухамедом Панџом, као и са другим водећим муслиманским политичарима који нису били повезани са усташама. Влада НДХ и Каше су били бјесни и захтјевали тренутну смјену Кремплера. СС је игнорисао захтјев и Кремплер је наставио са регрутовањем припадника будуће дивизије, међу којима је било и дезертера из оружаних снага НДХ.[19]

Велики муфтија Јерусалима

Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[20]

Бергер је априла 1943. позвао Великог муфтију Јерисалима Мухамеда Амина ел Хусеинија да помогне у организовању и регрутовању муслимана у Вафен-СС и друге јединице. Био је у пратњи Кремплера, који је говорио турски.[21] Хусеини је успјешно убједио муслимане да игноришу декларације сарајевских, мостарских и бањалучких улема, који су им 1941. забранили да сарађују са усташама.[22]

Нијемци су наглашавали да је Хусеини долетио из Берлина у Сарајево да би благословио и извршио смотру дивизије. Током своје посјете Босни Хусеини је такође убједио неке важне муслиманске вође да је оснивање дивизије у интересу ислама.[23]

Муфтија је инститирао да „најважнији задатак ове дивизије мора бити заштита домовине и породица [босанских добровољаца]” и да „дивизији не смије бити дозвољено да напусти Босну”, али се Нијемци на ово нису обазирали.[24]

Регрутовање Хрвата католика

Упркос Хусеинијевој подршци, регрутовање муслимана за дивизију није дало довољан број војника. Химлер је онда дозволио да хришћани чине 10% јединице. Како се регрутовање потребног броја муслимана показало тешким задатком, у дивизију је примљено 2.800 Хрвата католика, што је на Химлерово разочарање било више од процента који је он желио.[25]

Хусеин Бишчевић (рођен 28. јула 1884) био је највиши (и вероватно најстарији) босански официр који се добровољано јавио. Бишчевић је служио у Аустроугарској војсци и у августу 1943. је постављен на дужност СС-оберштурмбанфирера у дивизијском протиавионском батаљону. Убрзо је оцјењен као неподесан и замјењен је њемачким официром мало прије него што је дивизија кренула у борбу.[26]

Састав

Припадници 13. СС дивизије „Ханџар” током обуке.

Извори се разликују у погледу почетног саставе дивизије. Стеван К. Павловић наводи да су 60% њених регрута били муслимани, а да су остали били фолксдојчери, који су чинили већину официрског и подофицирског кадра,[27] док Јозо Томашевић наводи да је јединицу чинило 23.200 муслимана и 2.800 Хрвата, док су официри били углавном Нијемци.[28] Томашевић наводи да је највећи број припадника дивизије био 26.000. Лепре наводи да је прописана јачина дивизије смањена са 26.000 на 21.000,[29] а Коен наводи да је дивизија достигла највећу снагу од 17.000 људи у априлу 1944. Дивизија је имала имама у сваком батаљону, осим у потпуно њемачком извиђачком батаљону. Око 6 мјесеци дивизија је укључивала и око 1.000 Албанаца са Косова и Санџака, који су чинили 1. батаљон 2. пука, који је касније постао 1. батаљон 28. пука.[30][31]

У вријеме када је дивизија завршила своју обуку, она је и даље била за трећину мања од своје назначене величине и у погледу официра и подофицира, а официрски кадар је остао скоро искључиво састављен од Нијемаца.[31] Већина официра и подофицира је доведена из резервних јединица других дивизија Вафен-СС.[32]

Оснивање, обука и побуна

Дивизија је првобитно послата на обуку у јужну Француску, гдје је претежно била смјештена у градовима и селима у департманима Аверон и Лозер. Дуго након званичног оснивања, дивизија није имала званичан назив и користили су се незванични „Хрватска СС добровољачка дивизија” (њем. Kroatische SS-Freiwilligen-Division) или „Муслиманска дивизија” (њем. Muselmanen-Division).[33] Одлука Вафен-СС да се дивизија оснује и обучи изван Босне била је супротна савјетима које је дао њемачке опунемоћник у НДХ, Едмунд Глез фон Хорстенау. Овај савјет се убрзо показао као пророчан.[34]

Дана 9. августа 1943, оберзт Карл-Густав Зауберцвајг преузео је заповједништво над дивизијом од Обервурцера. Зауберцвајг је пребачан у дивизија и добио је унапређење у СС-оберфирер. Он је био пруски војник који је одликован као осамнаестогодишњи заповједник чете током Првог свјетског рата и био је на дужност заповједника пука у раним фазама операције Барбароса, прије него што је рањен. Као доказани вођа, иако није говорио српскохрватски, убрзо је стекао трајно поштовање и наклоност припадника дивизије.[35]

Побуна у Вуљфранш-де-Рујергу (септембар 1943)

У ноћи између 16. и 17. септембра 1943. године, док је дивизија била на обуци у Виљфранш-де-Рујергу у Француској, скупина пропартизанских војника предвођена млађима муслиманских и хрватским официрима[30] подигла је побуну у пионирском батаљону. Предвођени Феридом Џанићем, Божом Јелинеком (познат и као Едуард Матутиновић), Николом Вукелићем и Луфтијом Диздаревићем, заробили су већину њемачког особља и погубили пет њемачких официрам, укључујући заповједника батаљона СС-оберштурмбанфирера Оскара Кирхбаума. Очигледно, побуњеници су вјеровали ће се остали придружити и да би могли допријети до западних Савезника.[36]

Побуна је била неуспјешна због утицаја имама Халима Малкоча и љекара Вилфрида Швејгера. Малкоч је муслиманским припадницима 1. чете рекао да су их преварили, да ослободе њемачке подофицире и окупе чете како би ухватили вође побуне. Швејгер је исто урадио са 2. четом. Диздаревић и Џанић су убијени у борби, Вукелић је заробљен, док је Јелинек побјегао.[37]

Различити извори наведе различите бројеве погубљених након гушења побуне. Томашевић[30] тврди 78 преступника погубљено, док Лепре наводи само 14 погубљења,[38] док су још 4 побуњеника касније пронађена и убијена крајем септембра. Кохен тврди да је око 150 побуњеника одмах убијено,[39] док Малком тврди да је 15 побуњеника умрло и додатно 141 је убијено у накнадној „операцији чишћења”.[40] Нијемци су приписали инфлитрацију Титовом приједлогу да се његови партизани пријаве за полицијске дужности како би добили боље оружје, униформе и обуку. Пријављени који су сматрани „неодговарајућим за службу” или „политички непоуздани” накнадно су очишћени. На крају, 825 припадника је удаљено из дивизије и послато у Њемачку на принудан рад у организацији Тот. Од 825, њих 265 је одбило принудан ради и послати су у Концентрациони логор Нојенгаме, гдје их је на десетине умрло.[34]

Говорећи о снагама босанских муслимама у Аустроугарској војсци, Химлер је касније рекао: „Знао сам да постоји шанса да се неколи издајица прокријумчари у дивизију, али нисам имао најмању сумњу у погледу лојалности Босанаца. Ове снаге су биле лојалне свом врховном команданту двадесет година, па зашто не би било тако данас”.[41] Химлер је одликовао и Малкоча и Швејгера Гвозденим крстом другог реда због спречавања побуне. Пет војника је такође одликована.[38]

Када је Виљфранш-де-Рујерг ослобођен 1944. године, мјесно становништво је одлучило да ода почаст побуњеницима преименовањем улице у Авенија Хрвата (франц. Avenue des Croates; мјесно становништво је босанске муслимане видјело као Хрвате исламске вјероисповијести) и обиљежавањем „побуне Хрвата” сваког 17. септембра. Кохен трвди да је југословенска влада послије рата тражила да се комеморације преименује у „побуна Југословена” како би се прикрила етничка припадност побуњеника, што су Французи одбили.[39] Виљфранш-де-Рујершки устанак се првобитно обиљежавао у граду са спомеником, који је дизајнирао хрватски скулптор Вања Радауш.[42]

Шлезија

Припадници дивизија на молитви током обуке у Нојхамеру у новембру 1943. године

Због побуне, дивизија је пребачена на подручје за обуку у Нојхамеру у Шлезији (данашња Пољска) како би завршили своју обуку.[43] Током фазе обуке, њемачки официри, задовољни напретком, сковали су термин Мујо за босанске муслимане.[44] Припадници дивизије су се заклињали на вијерност и Хитлеру и Павелићу.[30]

Дана 9. октобра 1943. године, штаб СС званично је дивизији дао назив „13. СС добровољачка бх. брдска дивизија (хрватска)” (њем. 13. SS-Freiwilligen b.h. Gebirgs-Division (Kroatien)), али убрзо је дошло до промјене како би се разликовала од оних које чине Нијемци и постала је „13. СС брдска дивизија ’Ханџар’ (1. хрватска)” (њем. 13. Waffen-Gebirgsdivision der SS "Handschar" (kroat. Nr. 1)).[33] Дивизија је добила назив „Ханџар”, по мјесним борбеном ножу или мачу којег су носили османски полицајци вијековима док је подручје БиХ било дио Османског царства.[45][46] Дана 15. фебруара 1944, дивизија је завршила своју обуку и вратила се у НДХ жељезницом.[47]

Антипартизанске операције (март—мај 1944)

Примарна улога дивизија било је обезбјеђивања 6.000 km2 територије у сјевероисточној Босни унутар НДХ. Зона безбједности обухватала је Посавину, Семберију и Мајевицу, подручје које се налази између ријека Саве, Босне, Дрине и Спрече. Зона безбједности је отприлике одговарала области дјеловања 3. босанског корпуса НОВЈ.[48] Химлер је задатак дивизије видио као важан за заштиту важних пољопривредних подручја и фолкдојчерских насеља у Срему на сјеверу.[49]

Дивизија је учествовала у можда највећој антипартизаној операцији током Другог свјетског рата, операцији Мајбаум.[50] 13. СС дивизија је учествовала и у другим антипартизанским операцијама између марта и маја 1944. године.[51]

Операција Вегвајзер

Прва акција у којој је дивизија учествовала била је операције Вегвајзер (Путоказ) од 9. до 12. маја 1944. године. Циљ операције био је чишћење дијела Срема који су заузели партизани, а који су били пријетња прузи Загреб—Београд. Партизани су дјеловали из шума око Босута и села дуж тока Саве. Како је дивизија ушла у подручје, партизани су се повукли на југоисток, избјегавајући одлучну борбу. Сауберцвајг тврди да су партизани имали 573 погинулих и 82 заробљених.[52] Хаор пише да је дивизија масакрирала хиљаде српских цивила током операције.[53] Према Владимиру Дедијеру и Антуну Милетићу, 223 цивила је убијено у Босуту, 352 у Сремској Рачи и 70 у Јамени, већином стараца, жена и дјеце.[54] Операција је била успјешна у погледу чишћења Босутских шума, али партизани су се вратили у подручје убрзо након закључења операције.[55]

Операција Саве

Дана 15. марта 1944, операција Саве (Сава) покренута је са циљем чишћења партизана са подручја Семберије. Сауберцвајг је написао отворено писмо дивизији: „Сада смо стигли до босанске границе и (ускоро) започели марш у домовину... Фирер вам је пружио најбоље оружје. Поред онога (што имате) у својим рукама, изнад свега имате идеју у својим срцима — да ослободите домовину... Убрзо, сваки од вас ће стајати на мјесту које ви зовете домом, као војник и џентлмен; стајати чврсто као бранитељ идеје спасења културе Европе — идеје Адолфа Хитлера”.[56]

Сауберцвајг је наредио да сваки заповједник прочита већ припремљену поруку када његова јединица буде прелазила ријеку Саву, у којој је истакнуто „ослобођење Босне” и на крају ослобођење „муслиманске Албаније”. То је било непосредно обраћање албанским снагама, као и босанским. 27. пук прешао је Саву у зору код Босанске Раче, близу ушћа са Дрином. Остатак је прешао у Брчком, са пратњом јаког артиљеријског бомбардовања. Са партизанским снагама је одмах остварен сукоб, које су се брзо повукле у шуму. Снаге за подршку остале су сјеверно од Саве у Винковцима, који су постали стално мјесто сједишта гарнизона. 27. пук је лако напредовао преко Панонске низије кроз Велино Село до Бродца, а затим у Бијељину која је заузета након лакшег партизанског отпора 16. марта.[57]

  1. пук је консолидовао своју позицију у Бијељини, док су се 28. пук и дивизиони извиђачки одред носили са највећим борбама док су напредовали кроз Пукиш, Челић и Корај у подножну планине Мајевице. Сауберцвајг је касније забиљежио да је 2. батаљон 28. пука (II/28) „у Челићу напао партизанску одбрану са (новим) заповједником батаљона Хансом Ханкеом на челу” и да су се непријатељске снаге повукле након тешке борбе са великим губицима, с мањком муниције.[58]

Када је област осигурана, одбрамбени положаји су успостављени дуж пута Челић—Лопаре и јединице величине чете су послате у извиђање. У ноћи између 17. и 18. марта, дијелови 16. војвођанске и 36. војвођанске дивизије НОВЈ су безуспјешно напале положаје 28. пука код Кораја и Забрђа, при чему су изгубиле преко 200 људи.[59]

Операција Остерај

Након операције Саве, дивизија је остала релативно статична дуже од три седмице, при чему је спроводила операције чишћења и одбијања напада мјесних партизана. Муслимани су са нестрпљењем прижељкивали даље напредовање кроз Босну, али је извиђачки батаљон у великој мјери био ангажован на западном боку дивизије, нападајући положаје које су држале 3. војвођанска и 36. војвођанска дивизија НОВЈ у Горњем Рахићу 26. марта, гдје је током борби убила 124 партизана и заробила 14. Батаљон је заузео још неколико положаја од партизана у наредној седмици.[60] Почетком априла, 200 партизана из 16. муслиманске бригаде предало се дивизији. Они су већином били бивши припадници разних муслиманских милиција, а који су били регрутовани у редове партизана.[61]

Операција Остерај (ускршње јаје) почела је 12. априла 1944. године са циљем чишћења планине Мајевице, а коју су држали елементи 3. босанског корпуса на челу са генерлом Костом Нађом. 27. пук је убрзо заузео Јању и прошао кроз Доњу Трнову како би стигао до рудника угља Угљевик, важног економског циља за њемачку војну машинерију. Након борби које су трајале до 13. априла увече, 27. пук је извјестио да су паризански губици износили 106 погинулих, 46 заробљених, 2 дезертера и велике количине оружја и муниције. Пук је такође заузео велику количину медицинског материјала из болнице у околини Доње Трнове.[62]

  1. пук је кренуо на југ кроз Мачковац и током борбе око Прибоја, његов 1. батаљон (I/28), сачињен од Албанаца, имао је тешке губитке. 3. босански корпус је затим повукао 16. војвођанску и 36. војвођанску дивизију на југ преко пута Тузла—Зворник. Извиђачки батаљон је наставио напредовање, кретајући се према западним падинама Мајевице и заузимајући Сребреник и Градачац, гдје се повезао са 1. планинском бригадом Хрватског домобранства. Нијемци су операцију Остерај сматрали великим успјехом, због постизања свих циљева операције уз минималне губитке.[63]

Током крајње фазе операције Остерај, I/28 је повучен из борбе и пребачен у Приштину како би формирао дио 21. СС брдске дивизије Скендербег (1. албанска) према Химлеровом наређењу. Нови I/28 је регрутован од других дивизијских јединица и нових регрута.[62]

У посљедњем дијелу операције Остерај, Јагдкомандос, лако наоружани и мобилни „ловачки одреди” снаге чете или батаљона, кориштени су да разбију и узнемире партизане који су и даље дјеловали на крилима. Ови одреди су били преко 380 партизана и заробили преко 200 између 21. и 23. априла.[64] Средином априла, пола зоне одговорности било је очишћено од партизана.[65]

Операција Мајбаум

Припадници дивизије током операције у мају 1944. године

Амбициозни циљ операције Мајбаум (мајско дрво) био је уништење 3. источнобосанског корпуса. Армијска група Ф наредила је 5. СС брдском корпусу да формира блокаду дуж Дрине, како би се спријечио прелазак партизанских снага у Србију. Операција Мајбаум била је једна од највећих противпартизанских операција Другог свјетског рата и укључивала је 7. СС дивизија и снаге НДХ. 13. СС дивизија нашла се под заповједништвом 5. СС корпуса и основни задатак дивизије био је заузимање Тузле и Зворника, затим напредовање на југ паралелно са Дрином до спајања са хрватским јединицама. Првобитни план укључивао је падобрански десант 500. СС падобранског батаљона на подручје Власенице, али десант отказан због неодговарајућих временских услова. Сигурност бокова требало је да обезбеђује извиђачки батаљон на подручју Сребреника.[66] Распоређивање јужно од Спрече, изван зоне сигурности, током операције Мајбаум напериод заповједник корпуса, Флепс, упркос противљењу Сауберцвајга. То је проузроковало трвења између њих која су евентуално захтјевала Химлерову интервенцију.[67]

Дана 23. априла, 28. пук је напредовао на југ уз планинске путеве кроз Тузлу. Сљедећег дана је наставио до Ступара. Дана 25. априла, 27. пук је напредовао на југ како би заузео Зворник. У исто вријеме 28. пук шаље I/28 источно према Власеници и II/28 јужно према Кладњу, који заузима варошницу 27. априла. Због водостаја Дрињаче код Кладња, умјесто да прегазе ријеку и наставе према Власеници, II/28 наставља југоисточно према Хан Пијеску, гдје се сусјећу са елемтима 7. СС дивизије који су напредовали на сјевер.[68]

I/28 је заузео Власеницу 28. априла, али су га готово истовремено са истока напале двије партизанске дивизије. Трећа партизанска дивизија је опколила штаб 28. пука у Шековићима, 30 km сјеверозападно од Власенице. И II/28 и извиђачки батаљон јурнули на Власеницу, гдје је II/28 избавио потучени I/28 и затим опколио Шековиће. Након 48-часовне борбе, током које је II/28 десеткован, варошница је заузета.[69]

Док је битка за Шековиће бјеснила, 27. пук проширио блокаду Дрине даље на југ, заустављајући партизанску колону, досегнувши до Нове Касабе 30. априла. Након сутације у Шековићима смирила 1. маја, 27. пук је поново патролирао на путу Тузла—Зворник. 28. пук се пребацио на подручје Симин Хан—Лопаре 5. маја, док је 7. СС дивизија гонила партизане који су се повлачили на југ.[70]

Операција Мајбаум није само зауставили прелазак 3. источнобосанског корпуса преко Дрине у Србију, већ је и ослбадила партизанску формацију.[70] 5. СС брдски корпус је 6. маја напериод дивизији да се врати у зону сигурности сјеверно од ријеке Спрече.[70]

Операција Мајглекхен

Дивизија је 17—18. маја заједно са мјесним мајевичко-тузланским четничким јединицама под заповједништвом Радивоја Каровића започела операцију Мајглекхен (мајско звоно) са циљем уништења неколико партизанских бригада на Мајевици. Партизани су окружени на подручју коте Столице. У покушају 16. војвођанске дивизије да ослободи снаге у окружењу је пропао дјеловањем извиђачког батаљона и елемената 28. пука. Колона која је покушала ослобађање се вратила преко Спрече. Након тешког бомбардовања артољеријом пука, заробљене партизанске снаге су 18. маја побјегле под окриљем ноћи. Партизани су имали велике губитке, нпр. 17. мајевичка бригада 27. источнобосанске дивизије имала 16 убијених и 60 несталих. По завршетку операције Мајглекхен, 27. пук је остао у близини Зворника, а 28. пук у близини Сребреника.[71]

Сарадња са мјесним снагама

Након операције Мајглекхен‎, дивизија се пребацила у изуетно дефанзивно држање са циљем ускраћивања приступа партизанима зони безбједности. Од повратка у зону, дивизија је могла рачунати на помоћ у овом задатку од мјесних снага различите поузданости. То је укључивало четири скупине четника од укупно 13.000 припадника, Зелени кадар Нешада Топчића из кога се већина придружила партизанима и на Усташку војницу и Хрватско домобранство, од којих ниједна није била поуздана. Ове исте скупине, истовремено су покушавале подстицати муслиманске и хрватске припаднике на пребјег. Између марта и јуна 1944. године, ови покушаји су у великој мјери били безуспјешни и довели су до мање од 200 случајева дезертерства.[72]

Антипартизанске операције (јун—август 1944)

Операција Волмонд

Након операције Реселшпрунг (Коњићев скок), њемачког покушаја да заробе или убију Тита у Дрвару у западној Босни 25. маја 1944. године, маршал Југославије и врховни командат НОВЈ наредио је општи устанак. 3. источнобосански корпус планирао је офанзиву која је укључивала три паралелне колоне снаге дивизије са циљем напада на сјевер у зони како би увукли у борбу и уништили њемачке снаге и њихове мјесне савезнике. Колоне су чиниле:[73]

  • „Западна колона” — 16. војвођанска дивизија којом је заповједао Данило Лекић;
  • „Средишња колона” — 38. источнобосанска дивизија којом је заповједао Милош Зекић:
  • „Источна колона” — 36. војвођанска дивизија којом је заповједао Марко Перић.

Операција Волмонд (Пун мјесец) брзо је смишљена након што је извиђачки батаљон видио како партизанске снаге прелазе пут Тузла—Звоник увече 6. јуна 1944. Зауберцвајгов циљ био је напад са истока и сјевера, одбијаћи партизанске снаге у напредовању преко Дрине. Њемачки план је потцјени снагу партизанске „Западне колоне” и поставио је само један батаљон (I/28) на путању партизана. Овај батаљон је у свом саставу имао многе нове регруте и штитиле су га двије батерије артиљеријског пука, од којих је једна (7/AR13) био постављена источно од Лопара.[73]

Крајем дана 7. јуна, партизани су разбили I/28, иако је II/28 послат из Сребреника да пружи помоћ, 16. војвођанска дивизија је напредовала према положају 7/AR13, који се састоја од 80 људи са четири пушке калибра 150 mm и само једним митраљезом. Након четири сата борбе, када је пола батерије погинуло, артиљерци су остали без малокалибарске муниције и затим су се разбјежали по шуми. Као резултат контранапад II/28 у посљеподне 9. јуна и током 10. јуна, 16. војвођанска дивизија била је приморана на повлачење, а батаљон је наставио гонити и „Западну колону” и „Средишњу колону” на југ. Партизани су уништили пушке и возила 7/AR13 прије повлачења, а било је и извјештаја о томе како су погинули Нијемци били масакрирани. „Источну колону” је зауставио 27. пук и посљедњи припадник 3. источнобосанског корпуса потиснут је преко Спрече 12. јуна.[74]

Према њемачким подацима, током операције Волмонд губици дивизије били су 205 мртвих, 528 рањених и 89 несталих. I/28 био је десеткован, са само 180 преосталих припадника. Зауберцвајг је тврдио како 3.000 партизана погинуло током операције, али Флепс одбацује ово као „велико претјеривање”. Према једно њемачког извјештају након операције, они су убили преко 1.500 партизана и заробили велику количину оружја и муниције.[75] Према партизанским изворима, губици 3. источнобосанског корпуса били су:

  • „Западна колона” — 58 погинула, 198 рањених и 29 несталих;[76]
  • „Средишња колона” — 12 погинулих, 19 рањених и 17 несталих;[77]
  • „Источна колона” — 72 погинула, 142 рањена и 9 несталих.[78]

На крају операције Волмонд, заповједник 27. пука, Дезиријус Хампел, био је именован за заповједника дивизије са чином штандертенфирера, а Зауберцвајг је био задужен за формирање новог штаба 9. Вафен-СС брдског корпуса (хрватски). Заповједник 28. пука, Хелмут Рајтел, био задужен за формирање нове 23. Вафен-СС брдске дивизије „Кама” (2. хрватска). И нови корпус и нова дивизија требало је да се формирају у јужној Мађарској. Три подофицира из сваке чете 13. СС дивизије, заједно са осталим особљем, послати су како би формирали срж 23. СС дивизије.[79] Именовани су нови заповједници оба пјешадијска брдска пука.[80]

Неког послије Хампеловог преузимања заповједништва, постао је свјестан да су мјесни четници искористили борбе операције Волмонд како би покупили опрему дивизије. Он се састао са четничким војводом Керовићем и договорио повратак опреме у замјену за малокалибарску муницију и кутије ручних граната.[81]

Током остатка јуна 1944. и прве седмице у јулу, дивизија је била ангажована у спречавању партизанског продора у зону сигурности и појачавања мјесних снага НДХ и мјесних четника који су били на мети партизана.[82] Током љета 1944, елементи дивизије имали су задатак чувања мађарских Јевреја који су се налазили на принудном раду градње утврђења у Тузли. Док су чували раднике, окрутно су поступали према њима, а убили 22 особе које нису могле да наставити са радом.[83]

Операција Флајгенфангер

Операција Флајгенфангер (Лијепак за муве) покренута је 14. јула 1944. године. Циљ операције био је уништавање привремене партизанске писте у околини Осмака, 26 km југоисточно од Тузле, јужно од пута Тузла—Зворник, као и партизанске снаге које су чувале писту. Писта се налазила недалеко од јужне границе зоне сигурности и користили су је савезнички авиони за снадбјевање и евакуацију рањених партизана у Италију. Изградила ју је 19. бирчанска ударна бригада из 27. источнобосанске дивизије између 3. и 6. јула, а први слетање на писту догодило се у нећу 6. на 7. јул.[84] 19. бирчанска бригада је такође била одговорна за заштиту писте. Два батаљона 27. пука, заједно са батаљоном мајевичких четника, покренула су операцију са линије Цапарде—Мемићи—Прњавор, и заузели су варошнице Осмаке и Мемиће и оштетили писту, упркос жестоком отпору. Тог поподнева, контранапад 19. бирчанске бригаде је одбио њемачке и четничке снаге преко пута Тузла—Зворник. Истовремно са контранападом, штаб 3. источнобосанског корпуса наредио је 36. војвођанској дивизији да изврши чишћење терена од непријатељских војника, како би писта поново била употребљива. Током ноћи 14. на 15. јул, елементи 36. војвођанске дивизије стигли су у околину Осмака и избавили 19. бирчанску бригаду, која је кренула према Сребреници.[85][86] Током ноћи 16. на 17. јул, савезнички авиони доставили су опрему у Осмацима и око 100 рањених партизана пребачено је у Италију.[87]

Према њемачким извјештајима, убијена су 42 партизана, док су губици дивизије били 4 погунула и 7 рањених. Партизанске снаге повукле су се јужно ка подручју Власеница—Рајићи. Сарадња са четничким батаљоном у ратном дневнику 9. СС брдског корпуса описана је као „ефективна”.[88]

Операција Хајдерозе

Мапе источног дијела НДХ на којој су приказана подручја која су држали партизани, а биле су мете њемачких и четничких снага током операције Хајдерозе.

Док је дивизија спроводила операцију Флајгенфангер, 2. оклопна армија је развијала план блокаде великих партизанских снага коју су имале намјеру преласка из средње Босне у западну Србију као појачање тамошњим партизанима. Због проблема са расположивошћу различитих јединица 5. СС планинског корпуса, планирана операција Роза је отказана.

У међувремену, пошто је већина дивизије била распоређена у јужном дијелу зоне одговорности, Хампел је планирао операцију на нивоу дивизије, под именом операција Хајдерозе (дивља ружа), циљајући партизанске положаје сјеверозападно од Шековића, јужно од ријеке Спрече. 27. пук, ојачан истим четничким батаљоном са којим је сарађивао током операције Флајгенфангер, требало је да нападне са истока према Шековићима, док би 28. пук вршио притисак са југа. Извиђачки батаљон 7. СС дивизије је требало да дјелује као блокада која би се кретала према сјеверу. Хампел је био очигледно незадовољан дјеловањем новог заповједника 27. пука (СС-оберштрумбанфирер Херман Петер) и на његову дужност је поставио начелника штаба дивизије СС-штурмбанфирера Ериха Брауна.

Операција је почела 17. јула. На снажан отпор одмах је наишао 28. пук, док се 27. пук попео до Удрча прије сумрака без озбиљног противљења. Рано 18. јула, четници су из Матковца напали према Шековићима. 27. пук је стигао до Бачковца и 19. јула је заузео узвишење јужно од Шековића. 28. пук је приморао 36. војвођанску дивизија на повлачење. Батаљон из 7. СС дивизије наишао је на озбиљан отпор код Власенице, али се ипак пробио. Дана 19. јула, 28. пук се пробио према Горњим Петровицама како би напао 12. војвођански корпус у Живиницама. Извиђачки батаљон 7. СС дивизије се пробијао из Вареша као блокада како би спријечио партизане да се повуку преко Кладња.

Операција Хакфлајш

Антипартизанске операције (јавгуст 1944 — мај 1945)

Криза дивизије

У септембру 1944. дошло је до масовног дезертирања војника дивизије, па су остаци дивизије пребачени на фронт у доњем току Дрине. Ту је крајем октобра пристигла десеткована 1. брдска дивизија, која је у Београдској операцији остала без тешког наоружања и моторизације. У једној акцији који је довео да привремене тензије између хијерархије Вермахта и СС-хијерархије, 1. брдска дивизија насилно разоружала непоуздане делове дивизије Ханџар да би се сама наоружала (операција Хербстлауб 25. октобра). У октобру је у дивизији било 279 официра, 1.611 подофицира, 4.125 војника - етничких Немаца.[89] Према депеши штаба Друге оклопне армије Рајхсфиреру СС од 11. новембра, однос немачког и муслиманског борачког састава свео се на 1 : 1.[90]

Дивизија је почетком децембра пребачена у Барању и Мађарску, где се након преласка Дунава од стране Црвене армије (Батинска битка) отворила криза немачке одбране. У Мађарској су кадрови 13. СС дивизије послужили за формирање 9. СС корпуса.

Злочини

Дивизија 16. 2. 1944. године долази у НДХ, штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, Северно-Источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становништвом.

Један батаљон 28. СС пука 13. дивизије чији су припадници били Албанци углавном са Косова и Метохије употребљен је за оснивање 21. СС Дивизија „ Скендербег“. 17. 4. 1944. године.

Према расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за период од марта месеца до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему[91], те у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (pp. 1219 – 1227) .

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тијела (дојки и полних органа) и на зверски начин убили. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце а сви становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9 сати увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком 'крвави' из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци припадници 13. СС дивизије стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а 'крвави' остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, 'крвави' ју је коначно приклао“ (ибид.. стр. 1225).

Види још

Референце

  1. ^ Keegan 1970, стр. 138.
  2. ^ Tomasevich 2001, стр. 272.
  3. ^ Tomasevich 2001, стр. 397–409.
  4. ^ Hoare 2007, стр. 20–24.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Lepre 1997, стр. 15–16.
  6. ^ Hoare 2007, стр. 227.
  7. ^ Tomasevich 2001, стр. 492.
  8. 8,0 8,1 8,2 Lepre 1997, стр. 16–17.
  9. ^ Lepre 2007, стр. 15–16.
  10. 10,0 10,1 10,2 Tomasevich 2001, стр. 496.
  11. ^ Stein 1984, стр. 182.
  12. ^ Bishop & Williams 2003, стр. 70.
  13. 13,0 13,1 Lepre 1997, стр. 18.
  14. ^ Lepre 2007, стр. 18.
  15. ^ Lepre 1997, стр. 19.
  16. ^ Tomasevich 2001, стр. 497–498.
  17. ^ Lepre 1997, стр. 20–24.
  18. ^ Lepre 1997, стр. 24–25.
  19. ^ Lepre 1997, стр. 27–285.
  20. ^ Fisk 2006, стр. 439.
  21. ^ Lepre 1997, стр. 31–33.
  22. ^ Israeli 2013, стр. 124.
  23. ^ Mousavizadeh 1996, стр. 23.
  24. ^ Lepre 1997, стр. 34.
  25. ^ Lepre 1997, стр. 35.
  26. ^ Lepre 1997, стр. 118.
  27. ^ Pavlowitch 2008, стр. 177.
  28. ^ Tomasevich 2001, стр. 498–499.
  29. ^ Lepre 1997, стр. 138–139.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 Tomasevich 2001, стр. 499.
  31. 31,0 31,1 Lepre 1997, стр. 48–49.
  32. ^ Kumm 1995, стр. 233.
  33. 33,0 33,1 Stein 1984, стр. 181.
  34. 34,0 34,1 Lepre 1997, стр. 107.
  35. ^ Lepre 1997, стр. 52.
  36. ^ Lepre 1997, стр. 82–88.
  37. ^ Lepre 1997, стр. 86–103.
  38. 38,0 38,1 Lepre 1997, стр. 103.
  39. 39,0 39,1 Cohen 1996, стр. 101–102.
  40. ^ Malcolm 1994, стр. 190.
  41. ^ Lepre 1997, стр. 104.
  42. ^ Čorak 2006.
  43. ^ Lepre 1997, стр. 106.
  44. ^ Lepre 1997, стр. 64.
  45. ^ Tomasevich 2001, стр. 497.
  46. ^ Lepre 1997, стр. 47.
  47. ^ Lepre 1997, стр. 140.
  48. ^ Gažević & Radojević 1975, стр. 97–98.
  49. ^ Lepre 1997, стр. 143–145.
  50. ^ Lepre 1997, стр. 187.
  51. ^ Lepre 1997, стр. 213–247.
  52. ^ Lepre 1997, стр. 145–151.
  53. ^ Hoare 2013, стр. 194.
  54. ^ Dedijer & Miletić 1990, стр. 462.
  55. ^ Lepre 1997, стр. 151.
  56. ^ Lepre 1997, стр. 151–152.
  57. ^ Lepre 1997, стр. 151–155.
  58. ^ Lepre 1997, стр. 155.
  59. ^ Lepre 1997, стр. 157.
  60. ^ Lepre 1997, стр. 162.
  61. ^ Hoare 2013, стр. 196.
  62. 62,0 62,1 Lepre 1997, стр. 165.
  63. ^ Lepre 1997, стр. 165–168.
  64. ^ Lepre 1997, стр. 168–169.
  65. ^ Lepre 1997, стр. 180.
  66. ^ Lepre 1997, стр. 187–189.
  67. ^ Lepre 1997, стр. 193–194.
  68. ^ Lepre 1997, стр. 189–191.
  69. ^ Lepre 1997, стр. 191–193.
  70. 70,0 70,1 70,2 Lepre 1997, стр. 193.
  71. ^ Lepre 1997, стр. 194–198.
  72. ^ Lepre 1997, стр. 198–204.
  73. 73,0 73,1 Lepre 1997, стр. 213.
  74. ^ Lepre 1997, стр. 214–222.
  75. ^ Lepre 1997, стр. 222–223.
  76. ^ Grujić 1959, стр. 175.
  77. ^ Eremić Brenjo & Perić 1980, стр. 241.
  78. ^ Panić 1980, стр. 275.
  79. ^ Lepre 1997, стр. 223–230.
  80. ^ Lepre 1997, стр. 324.
  81. ^ Lepre 1997, стр. 231.
  82. ^ Lepre 1997, стр. 231–234.
  83. ^ Goldsworthy 2010, стр. 110.
  84. ^ Antonić 1989, стр. 74.
  85. ^ Đonlagić 1983, стр. 194–195.
  86. ^ Lepre 1997, стр. 234.
  87. ^ Mraović 1985, стр. 193.
  88. ^ Lepre 1997, стр. 234–235.
  89. ^ Lepre 1997, стр. 138.
  90. ^ NAW, T311, roll 194, f. 925 Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 29, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 20. 4. 2013.
  91. ^ Davidson, Basil (1946). PARTISAN PICTURE. London: Bedford Books. Приступљено 18. 3. 2013. 

Литература

Књиге
Часописи

Додатна литература

  • Redžić, Enver (1987). Muslimansko Autonomaštvo i 13. SS Divizija. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 978-86-01-01124-3. 
  • Herf, Jeffrey (2009). Nazi Propaganda for the Arab world. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14579-3. 
  • Mallmann, Klaus-Michael; Cüppers, Martin (2006). Halbmond und Hakenkreuz. Das Dritte Reich, die Araber und Palästina (на језику: немачки). Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ISBN 978-3-534-19729-3. 

Спољашње везе

The article is a derivative under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License. A link to the original article can be found here and attribution parties here. By using this site, you agree to the Terms of Use. Gpedia Ⓡ is a registered trademark of the Cyberajah Pty Ltd.