Iron Maiden

(preusmereno sa Ајрон мејден)

Ajron mejden (engl. Iron Maiden, prevod: Gvozdena devica) engleski je hevi metal bend iz Lejtona (Istočni London). Bend je osnovao 1975. godine njegov basista i glavni tekstopisac Stiv Haris. Od svoga osnivanja, bend je izdao trideset četiri albuma: petnaest studijskih albuma; jedanaest živih albuma; četiri EP-a i šest kompilacija.

Ajron mejden
Iron Maiden - bass and guitars 30nov2006.jpg
Osnovne informacije
Druga imena„Mejdeni“
Aktivni period1975—danas
Osnivanje24. decembar 1975. (London, Engleska)
Žanr(ovi)hevi metal
Izdavačka kućaEMI, Sanctuary, Columbia
Veb-sajtironmaiden.com
Sadašnji članoviStiv Haris
Brus Dikinson
Dejv Mari
Adrijan Smit
Janik Gers
Niko Makbrejn
Bivši članoviBlejz Bejli
Klajv Ber
Pol Dej
Pol Di’Ano
Denis Straton
Dag Semson
Kompletna lista

Kao pioniri Novog talasa britanskog hevi metala, Ajron mejden je postigao svetski uspeh tokom osamdesetih godina 20. veka. Posle nekoliko promena postava, bend je počeo da prodaje seriju platininastih i zlatnih albuma. Ovo uključuje i albume The Number of the Beast iz 1982, Piece of Mind iz 1983, Powerslave iz 1984, video album Live After Death iz 1985, Somewhere in Time iz 1986, i Seventh Son of a Seventh Son iz 1988. koji su u SAD dobili platinasti tiraž. Bend je trenutno u procesu oživljavanja popularnosti, sa njihovim albumom A Matter of Life and Death iz 2006. koji je dostigao deveto mesto na Billboard 200 listi i četvrto mesto na listi UK-a. Njihov najnoviji album The Final Frontier je izdat širom sveta 16. i 17. avgusta 2010. godine, dostignuvši prvo mesto u 40 različitih zemalja i dobivši uglavnom pozitivne kritike.[1] Druga pesma toga albuma „El Dorado“ pobedila je u kategoriji Najbolja metal izvedba na 53. dodeli Gremi nagrada.[2]

Smatraju ga za jednog od najboljih hevi metal bendova, jer je navodno prodao preko 100 miliona albuma širom sveta sa malom radijskom i televizijskom podrškom.[3] Bend je dobio Ajvor Novelo nagradu za internacionalno dostignuće 2002. godine[4] i takođe su primljeni u Holivudskom rok šetalištu na Sanset bulevaru, tokom turneje po Sjedinjenim Državama 2005. godine. Od oktobra 2009. godine, bend je odsvirao više od 2000 koncerta.

Tokom najvećeg dela trajanja bend prati njihova maskota Edi. Edi se pojavio na skoro svim njihovim omotima albuma i singlova, kao i na koncertima.

Istorija

Rane godine (1975—1978)

Ajron mejden je na Božić 1975. godine formirao basista Stiv Haris, nedugo nakon što je napustio svoju prethodnu grupu Smajler. Haris je dao ime bendu na osnovu filma Čovek sa gvozdenom maskom.[5]

Pevač Pol Dej je otpušten iz benda „zbog nedostatka energije ili harizme na pozornici.“[6] Zamenio ga je Denis Vajlkuk, obožavalac Kisa, koji je koristio vatru, šminku i lažnu krv tokom nastupa. Vajlkukov prijatelj Dejv Mari je pozvan da se priključi bendu, na zaprepašćenje tadašnjih gitarista Dejva Salivana i Terija Rensa.[7] Njihova frustracija je dovela do toga da Haris privremeno raspusti bend 1976. godine, ali je grupa oformljena nedugo potom sa Marijem kao jedinim gitaristom. Stiv Haris i Dejv Mari su članovi koji su najduže u bendu.

Ajron mejden je unajmio još jednog gitaristu 1977. - Boba Sojera. Napetost se opet stvorila, što je dovelo do jaza između Marija i Vajlkuka i njihovog otpuštanja iz benda.[8] Loša svirka u Bridžhausu novembra 1977. godine, sa privremenom postavom koja je uključivala i Tonija Mura na klavijaturi i Terija Voprema na gitari i bubnjara Berija Purkisa, dovela je do toga da Haris raspusti ceo bend.[9] Dejv Mari je pozvan ponovo i Dag Sempson je unajmljen za bubnjara.

Uspon (1978—1981)

 
Pol Di'Ano i Stiv Haris tokom nastupa 1980. godine

Slučajni susret u Red Lajon pabu u Lejtonstounu dovelo je do uspešne audicije za pevača Pola Di'Ana. Stiv Haris je izjavio: „Ima tu nekog kvaliteta u Polovom glasu, tvrdoća u njegovom glasu ili kako god želite to da nazovete, koja je davala sjajnu oštrinu.“[10]

U svim periodima, osim kraja 1976. do polovine 1977. i zime 1978-79 kada je Mari bio jedini gitarista benda, postava Ajron mejdena bi uvek sadržila dve gitare. Razmatralo se da Adrijan Smit, prijatelj iz Marijevog detinjstva, zauzme mesto u bendu tokom jedne svirke, ali je Smit bio zauzet svojim bendom, Určinom.[11]

Na Novogodišnje veče 1978. godine, bend je snimio svoj prvi EP: The Soundhouse Tapes.[12] Sadržeći samo četiri pesme, bend je prodao svih pet hiljada kopiju u roku od nekoliko nedelja.[13] Jedna pesma sa ovog EP-a, Prowler zauzela je prvo mesto u muzičkom časopisu Sounds Nila Keja.[13]

Decembra 1979. godine bend je sklopio veliki ugovor sa EMI-jem.[14] Januara 1980. Dag Sempson je napustio bend zbog zdravstvenih problema, a njega je zamenio Klajv Ber.Metal for Muthas Tour je prva turneja na koju je bend išao, kasnije je izdata i kompilacija sa prve dve verzije „Sanctuary“ i „Wrathchild.“[15] Na turneji koja je sledila, bend je u svoju postavu učvrstio drugog gitaristu Denisa Stratona.

Ajron mejdenov eponimski album je izdat 1980. Album je dostigao četvrto mesto na top-listi albuma UK-a tokom prve nedelje od objavljivanja.[16] Grupa je postala jedna od vodećih zagovornika pokreta Novog talasa britanskog hevi metala.[17]}} Bend je svirao na istoimenoj turneji, a zatim je otvarao koncerte na evropskom delu Kisove Unmasked turneje iz 1980. godine. Ajron mejden je takođe otvarao Džudas Pristu na odabranim datumima. Posle turneje Kisa, Denis Straton je otpušten iz benda zbog kreativne i personalne razlike.[18] Stratona je u bendu zamenio Adrijan Smit oktobra 1980. godine.

Godine 1981. bend je izdao njihov drugi album pod naslovom „Killers“. Ovaj novi album sadržio je mnoge pesme koje su bile napisane pre izdavanja prvog albuma i smatrane kao suvišne. Samo su dve nove pesme napisane za album: „Prodigal Son“ i „Murders in the Rue Morgue“ (naslov je preuzet iz kratke priče Edgara Alana Poa).[19]

Međunarodni uspeh (1981—1986)

 
Ajron Mejden u bekstejdžu, na koncert "Hipodrom '81" na beogradskom Hipodromu (1981)

Do 1981. Pol Di'Ano je pokzivao sve veće destruktivno ponašanje, pogotovo kroz navodno korišćenje droga i ako sam Di'Ano negire ove tvrdnje. Njegov nastup je počeo da ispašta, baš kada bend postiže veliki uspeh u Americi. Na kraju 1981. bend je otupšta Di'Ana i traži novog pevača. Brus Dikinson, pre toga pevač Samsona, došao je na audiciju Ajron mejdena septembra 1981. i ubrzo potom se pridružuje bendu. Zatim zajedno sa bendom odlazi na malu turneju. U iščekivanju novog albuma, bend svira „Children of the Damned“, „Run to the Hills“, „22 Acacia Avenue“ i „The Prisoner“ u određenim dvoranama, time predstavljajući svojim obožavaocima zvuk ka kome se kreću.

Dikinson je snimio sa Ajron mejdenom novi album The Number of the Beast 1982. godine koji je bendu doneo prvo mesto na top-listi albuma Ujedinjenog Kraljevstva[20] i takođe bio u mnogim zemaljama među prvih deset na top-listama.[21] Po drugi put u njihovoj istoriji, bend je krenuo u svetsku turneju posećujući zemlje kao što su SAD, Kanada, Japan, Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Nemačka. Nova postava sa Brusom Dikinsonom kao pevačem je efikasno predstavljena britanskoj publici. Bend je 1982. godine nastupio kao glavni izvođač na Reading Rock festivalu. Ovaj album je doneo svetsku slavu Ajron mejdenu, prodavši se u 14 miliona primeraka širom sveta.[22]

Američki deo The Number of the Beast turneje je bio kotroverzan, jer su američke konzervativne političke grupe za lobiranje tvrdili da je Ajron mejden satanistički bend zbog naslova albuma i istoimene pesme.[21] Svi pokušaji benda da zaustave kritike su propale. Grupe hrišćankih aktivista su uništavali ploče Ajron mejdena (zajedno sa pločama Ozija Ozborna) u znak protesta protiv grupe.

 
Smatra se da su Dejv Mari (levo) i Adrijan Smit (desno) najbolji gitarski duet u istoriji hevi metala.

Dikinson je u to vreme još uvek imao pravne teškoće sa menadžmentom Samsona i nije mu bilo dozvoljeno da štampa svoje ime na omotu albuma. Međutim još uvek je mogao da daje „kreativni uticaj“ u mnogim pesmama. U intervjuu za „Guitar Legends“ izjavio je da je doprineo celokupnoj temi u pesmama Children of the Damned, The Prisoner i Run to the Hills.

Decembra 1982. bubnjar Klajv Ber je napustio grupu zbog ličnih problema i neodgovarajućih datumima turneje. Njega je zamenio Niko Mekbrejn, bivši bubnjar francuskog benda Trast. Ubrzo potom, bend je otputovao na Bahame da snima prvi od tri uzastopna albuma u Compass Point studiju. Tokom 1983. objavili su album Piece of Mind. U Ujedinjenom Kraljevstvu zauzima visoko treće mesto, dok u Americi gde je debitantski album, zauzima 70. mesto.[23] Piece of Mind sadrži dva uspešna singla „Flight of Icarus“ i „The Trooper“.

Ubrzo posle uspeha „Piece of Mind-a“, bend je izdao album Powerslave 9. septembra 1984. godine. Album je sadržio mnoge omiljene pesme obožavalaca, kao što su: 2 Minutes to Midnight, Aces High, i Rime of The Ancient Mariner,[24] pesma zaosnovana na istoimenoj poemi Samjuela Tejlora Kolridža u trajanju od preko 13 minuta.

Turneja koja je pratila album nazvana je „World Slavery Tour“ i bila je jedna od najdužih turneja u istoriji benda. Bend je svirao 193 koncerta u periodu od godinu dana. Ovu turneju smatraju za jednu od najvećih u muzičkoj istoriji, jer je bend tokom čitave turneje čulo oko 3,5 miliona ljudi.[25] Mnogi koncerti su svirani u istom gradu, kao na primer u Long Biču, Kalifornija. Gde je bend rasprodao četiri koncerta za redom, svirajući ukupnom publikom od 54.000 ljudi. Bend je snimke iz te arene izdao kao video album pod imenom Live After Death. Obožavaoci i kritičari i smatraju ovaj album za jedan od najboljih hard rok/hevi metal živih albuma svih vremena.[26][27] Ajron mejden je 1985. zajedno sa grupom Kvin nastupio, kao glavni izvođač na festivalu Rock In Rio gde su svirali pred publikom od oko 300.000 ljudi.[28] Ova turneja je bila iscrpljujuća, pa je posle njenog završetka bend uzeo odmor od šest meseci, čak otkazujući mini turneju koja bi podržavala bendov novi živi album. Ovo je bio prvi odmor u istoriji benda.[29]

Eksperimentisanje (1986—1989)

Vrativši se sa odmora, bend je usvojio novi stil pri izradi njihovog albuma iz 1986. nazvanog Somewhere in Time. Ovo nije bio konceptualni album, ali je njegova tema bila labavo zaosnovana na putovanju kroz vreme i sličnim temama kao što su istorija, prolazak vremena i duga putovanja. Po prvi put u istoriji benda, album je sadržao sintisajzer bas i gitare, služeći da doda teksturu i sloj zvuku.[30] I ako je album smatran drugačiji od svih prethodnih, zauzeo je dobra mesta na top-listama u svetu, naročito singl „Wasted Years“.

Eksperimentisanje koje je viđeno u albumu Somewhere in Time nastavljeno je i albumom Seventh Son of a Seventh Son izdatog 1988. Ovo je bio konceptualni album koji je pratio priču o mitskom detetu koje poseduje moći vidovnjaka. Prvi put je bend koristio sintisajzere prilikom snimanja, nasuprot sintisajzer gitari iz prethodnog albuma. Kritičari su izjavljivali da je to proizvelo dostupnije izdanje.[31] Ovo je bio drugi album Ajron mejdena koji je dostigao prvo mesto na top-listi Ujedinjenog Kraljevstva. Grupa je nastupila na Monsters of Rock festivalu u Donington parku 20. avgusta 1988. godine, pred oko 107 000 ljudi. To je bila najveća posećenost u istoriji tog festivala. Drugi izvođači su bili Kis, Dejvid Li Rot, Megadet, Gans en rouzes i Helouvin.[32] Tokom festivala dvoje ljudi je izgaženo na smrt usled velikog guranja, tokom koncerta Gans en rouza, pa je sledeća godina festivala otkazana.

Godine 1990. je bilo deset godina od objavljivanja prvog singla benda. Bend tada izdaje „The First Ten Years“, seriju od deset CD-ova i duplih dvanaestoinčnih ploča. Između 24. februara i 28. aprila 1990, invidualni delovi su se objavljivali, svaki deo sadržeći po 2 singla uključujući i B strane.

Promene (1989—1994)

Godine 1989, pošto je završio turneju sa Ajron mejdenom, gitarista Adrijan Smit izdaje solo album sa svojim bendom Ejesejpi-om, pod nazivom Silver and Gold. Takođe tokom pauze 1989. godine, pevač Brus Dikinson započinje rad na svom solo albumu zajedno sa bivšim gitaristom Gilana - Janikom Gersom. Izdao je album pod nazivom Tattooed Millionaire 1990. godine.

Ubrzo potom, Ajron mejden se sastaje da radi na novom albumu. Adrijan Smit napušta bend usled razlika sa Stivom Harisom o pravcu u kojem bend treba da se kreće. Janik Gers je izabran da se priključi bendu kao njegova zamena, zbog rada na solo projektu Brusa Dikinsona. Zamenivši Smita, Janik je postao prvi novi član benda posle sedam godina. Album No Prayer for the Dying je izdat oktobra 1990. godine.[33]

 
Janik Gers je došao kao zamena Adrijanu Smitu.

Bend se popeo na prvom mestu Britanske top-liste sa uspešnim singlom „Bring Your Daughter... to the Slaughter“. Pesmu je originalno snimio Dikinson za film Strava u Ulici brestova 5: Dete snova. Singl je objavljen 24. decembra 1990. i to je bilo jedno od prvih izdanja koje je imalo nekoliko drugačijih formata i B strana. Singl drži rekord za jedno od najbržih penjanja na listi i potom gubljenja skoro svih pozicija u sledećih nekoliko nedelja.[traži se izvor]

Dikinson je nastupao na solo turneji 1991. pre nego što se vraća u studio sa bendom da bi radio na novom albumu Fear of the Dark. Album je izdat 1992. godine i bio je znatno duži, zbog toga što je bio prvi album koji je bend izdao na kompakt-disku. Album je imao nekoliko pesama koje su postale omiljene obožavaocima. Disk je takođe sadržio dva singla „Wasting Love“ i „Be Quick or Be Dead“. To je takođe bio prvi album gde je pesme pisao Gers, ali nije bilo nijedne kolaboracije između Harisa i Dikinsona. Velika turneja na koju je Ajron mejden krenuo uključivala je i prvi latino američki deo (posle jednog jedinog koncerta tokom World Slavery turneje). Grupa je takođe nastupila na Monsters of Rock festivalu u sedam evropskih zemalja. Mejdeni su drugi put nastupili u Donington parku pred 80.000 ljudi i izdali video album sa tog nastupa po imenu Live at Donington.[34]

Godine 1993, Brus Dikinson napušta bend kako bi nastavio sa svojom solo karijerom, ali odlučuje da ostane na oproštajnoj turneji. Bend je kasnije izdao i dva živa albuma. Prvi, A Real Live One sadrži pesme u periodu od 1986. do 1992. i izdat je marta 1993. Drugi A Real Dead One sadrži pesme u periodu između 1980. do 1984. i izdat je nakon odlaska Dikinsona. Dikinson nastupa na svom oproštajnom koncertu 28. avgusta 1993. godine. Koncert je snimao i prenosio Bibisi i kasnije je izdat po imenu Raising Hell.

Era Blejza Bejlija — The X Factor i Virtual XI (1994—1999)

Godine 1994. godine stotine vokalista, učestvuju na audiciji Ajron mejdena. Bend je na kraju izabrao Blejza Bejlija, bivšeg pevača benda Vulfsbejn. Bejli je imao drugačiji stil pevanja od svog prethodnika, pa je dobio pomešanu kritiku od fanova.[35]

Posle dve godine pauze i tri godine bez izdavanja albuma (rekord benda u to vreme), Ajron mejden 1995. izdaje album The X Factor. Bend je debitovao na osmom mestu top-liste albuma. To je bila njihova najniža pozicija još od 1981. Album je sadržio „Sign of the Cross,“ ep od jedanaest minuta, to je najduža pesma benda još od pesme „Rime of the Ancient Mariner“. Bend je tokom 1995. i 1996. išao na turnejama, posetivši zemlje kao što su Izrael i Južna Afrika. Posle toga grupa objavljuje „Best of the Beast“, prvu komplilaciju koja sadrži tada novi singl „Virus“.

Grupa se vratila u studio kako bi snimila album Virtual XI. Album je izdat 1998. godine. Pozicije na top listama su bile najniže u istoriji grupe, ne uspevši da se proda u preko milion primeraka.[36] U isto vreme Stiv Haris je remasterovao celu diskografiju benda sve do „Live at Donington“ i izdao je kao set.

Ed Hunter, Brave New World i Dance of Death (1999—2005)

Februara 1999. godine, Bejli napušta bend uzajamnim dogovorom. U isto vreme, grupa iznenađuje svoje obožavaoce kada objavljuje da će se bendu opet pridružiti Brus Dikinson i Adrijan Smit, a u isto vreme će ostati i Janik Gers. Ajron mejden sada ima tri gitariste i kreće na vrlo uspešnu The Ed Hunter turneju. Ova turneja je takođe pratila i bendovu kompilaciju najvećih hitova „Ed Hunter“. Kompilacija takođe sadrži i istoimenu kompjutersku igru sa maskotom benda u glavnoj ulozi.

Prvi album Brave New World, posle povratka Smita i Dikinsona, izdat je 2000. godine. Tematika albuma je insipirisana filmovima Vrli novi svet i Čovek ispleten od pruća. Album je sadržio progresivnji i melodičniji zvuk, u odnosu na ranije objavljena dela, sa razrađenijom pesničkom strukturom i klavijaturskim orkestrom.

Svetska turneja koja je usledila, imala je preko sto datuma i kuluminirala je koncertom u Rio De Ženeiru 19. januara 2001. Bend je tada svirao po drugi put na festivalu Rock in Rio pred publikom od oko 550.000 ljudi.[37] Ova izvedba je snimana i izdata na CD-u i DVD-u marta 2002. godine kao živi album „Rock in Rio“.

U leto 2003. Ajron mejden izdaje novi album Dance of Death. Izdavanjem ovog albuma bend je postigao kritičarski i komercijalni uspeh širom sveta. Neki kritičari su se složili da je ovo izdanje dostiglo kvalitet sličnom onome iz ranijih albuma kao što su „Piece of Mind“ i „The Number of the Beast“. Bend je stvorio mračniju sliku u odnosu na prethodni album. Na tematiku albuma najviše je uticala istorija i književnost. Pesma Montsegur govori o osvajanju Katarske tvrđave 1244. godine, dok pesma Paschendale govori o istoimenoj bici iz Prvog svetskog rata. Turneja koja je pratila album nazvana je „Dance of Death World Tour“. Trajala je 4 meseca, a bend je svirao na oko 50 koncerta pred oko 750.000 ljudi. Ovo uključuje i rasprodate koncerte u Južnoj i Severnoj Americi, Evropi i Japanu.

Njihov nastup u Vestfalenhalen areni (Dortmund) je snimljen i izdat avgusta 2005. kao živi album i DVD, nazvan „Death on the Road.“

Bend najavljuje 2005. godine „Eddie Rips Up the World“ turneju, povezujući je sa DVD-om The Early Days, koji sadrži samo materijal iz prva četiri albuma. Kao deo njihove proslave ranih dana benda, pesma Number of the Beast je reizdata i popela se pravo na treće mesto britanske top-liste. Turneja je imala mnoge rasprodate koncerte i festivale gde je bend bio glavni izvođač. Njihov koncert, na stadionu Ulevi u Švedskoj, prenošen je uživo u celoj Evropi. Koncert su videli približno 60 miliona ljudi.

Zadnji koncert Mejdena na Ozfestu bio je 20. avgusta 2005. godine u Hjundai paviljonu pred oko 50.000 ljudi.

Bend završava turneju nastupajući na vikend festivalima Reading и Leeds [38] - dva koncerta gde su bili oko 130.000 ljudi i u Irskoj 31. avgusta gde su pred 40.000 fanova nastupali na stadionu RDS.[39] Po drugi put u svojoj istoriji bend je svirao na humanitarnom koncertu koji organizuje fondacija njihovog bivšeg bubnjara Klajva Bera.

A Matter of Life and Death (od 2005. do početka 2007)

U jesen 2006. Ajron mejden izdaje novi album A Matter of Life and Death. I ako ovo nije konceptualni album,[40] rat i religija su glavne teme u tekstu pesama, kao i na omotu albuma. Album je nastavio evoluciju grupe ka otvorenom progresivnom rok bendu menjajući mnoge hevi metal aspekte koje su definisale albume iz ranih osamdesetih godina, kao što su uvođenje kompleksnih promena ritmova i akustičnih gitara. Na uspešnoj turneji koja je usledila, bend je svirao ceo album, ali je reakcija na ovu odluku bila pomešana.[41]

Decembra 2006, Ajron mejden je snimio živu sesiju u Abbey Road Studios za „Live from Abbey Road“. Njihov nastup je prikazan na televiziji Channel 4 marta 2007 i Sundance Channel juna 2007, zajedno sa Natašom Bedingfild.[42]

Novembra 2006. menadžer benda Rod Smolvud objavljuje da je saradnja duga 27 godina sa Sanctuary Music-om završena i bend osniva novu kompaniju „Phantom Music Management“ u jesen 2006. Nijedna druga značajna promena nije napravljena.

Drugi deo njihove turneje je nazvan A Matter of the Beast u čast proslave 25 godina od izdavanja The Number of the Beast albuma. Bend se pojavljuje na nekoliko velikih festivala širom sveta.[43] Grupa je objavila da će svirati po pet pesama iz The Number of the Beast i A Matter of Life and Death albuma, ali sviraju samo 4 pesama iz The Number of the Beast. Prvi put nastupaju na Bliskom istoku, na Dubai Desert Rock festivalu 2007. pred oko 20.000 fanova. Zatim sviraju prvi put u Indiji na Eddfest-u u Bangaloru pred 45 000 ljudi. Ovaj događaj je bio poseban, jer je označavao prvi koncert nekog velikog hevi metal benda u Indiji. Mejdeni potom nastupaju na niz evropskih koncerta, uključujući festivale na otvorenom i koncertima na stadionu. U Englskoj su bili glavni akt na Download festivalu u Donington parku po četvrti put u njihovoj karijeri. Koncertu je prisustvovalu 80.000 ljudi, što je oborilo rekord festivala uprkos većoj ceni karte.[44] 24. juna završavaju turneju humanitarnim koncertom u londonskoj Brikston akademiji, kao pomoć fondu koji je osnovao njihov bivši bubnjar Klajv Ber.

Somewhere Back in Time World Tour i Flight 666 (2007—2009)

Bend, 5. septembra 2007. godine, najavljuje „Somewhere Back in Time World Tour“,[45] kako bi podržali izdavanje DVD-a njihovog Live After Death albuma. Setlista turneje se sastojala od najuspešnijih hitova iz 1980e, sa binom koja je bila identična bini iz „Powerslave ere“. Turneja je započeta u Mumbaju 1. februara 2008, gde bend svira pred publikom od skoro 30.000 ljudi. Prvi deo njihove turneje se sastojao od 24 koncerta u 21. gradu. Bend je putovao svojim specijalnim avionom nazvanom „Ed Force One“.[46] Svirali su prvi put u Kostarici i Kolumbiji, a takođe i u Australiji gde nisu bili još od 1992. godine. Bend izdaje 12. maja novu kompilaciju nazvanu „Somewhere Back in Time“. Kompilacija sadrži odabrane pesme između 1980. i 1988, uključujući i nekoliko verzija iz „Live After Death-a“. Bend drži koncert na Tvikenem stadionu, što je njihov prvi koncert na nekom stadionu u Britaniji.[47] Zadnji deo njihove turneje je bio u februaru i martu 2009. godine.[48] Bend se prvi put pojavljuje u Peruu i Ekvadoru, a vraća se posle 19 godina u Venecueli i posle 16 godina u Novom Zelandu.[49] Na Rock In India festivalu sviraju svoj treći indijski koncert u periodu od dve godine. Zadnji deo turneje se završio na Floridi 2. aprila, posle čega grupa uzima odmor.

Izdavanje dokumentarnog filma je najavljeno 20. januara 2009. godine. Film je nazvan „Iron Maiden: Flight 666“ i prati grupu za vreme prvog dela Somewhere Back In Time turneje. Snimljen je u koprodukciji sa Banger Productions, a objavio ga je Universal Music Group u SAD i EMI Records- u ostatak sveta.[50]

Tokom prezentacije u Sao Paolu, 15. marta 2009, Brus Dikinson je rekao da je svirka u tom gradu bila najveća u njihovoj karijeri. Mejdeni su na tom koncertu nastupali pred oko 100.000 ljudi, što je njihov lični rekord (ne računajući nastupe na festivalima, jer su na njima nastupali drugi bendovi).[51] Na dodeljivanju Britanskih muzičkih nagrada 2009. godine, bend je nagrađen u kategoriji Najbolji nastup uživo.[traži se izvor]

The Final Frontier (2010—danas)

 
Ајрон мејден наступа у Даблину током The Final Frontier светске турнеје

Početkom 2010. godine grupa izdaje obaveštenje u kome bend počinje sa pripremom novog materijala za novi album i da je već rezervisao studio sa Kevinom Širlijem kao producentom.[52][53][54] The Final Frontier je najavljen 4. marta,[1] a objavljen 16. avgusta. To je bio 15. studijski album benda. Album je dobio pohvale od strane kritičara i postao najveći komercijalni uspeh benda, jer je zauzeo prvo mesto na top-listama u 40. zemalja širom sveta. Bend je, na turneji koja je usledila, svirao na 98 koncerta širom sveta, uključujući i prve koncerte u Indoneziji i Transilvaniji. Turneja se završila u Londonu 6. avgusta 2011.[55][55][56][57][58] Na 53. dodeli Gremi nagrada, 13. februara 2011, bendov singl „El Dorado“ pobeđuje u kategoriji Najbolja metal izvedba. To je bendov prvi Gremi posle dve nominacije („Fear of the Dark“ iz 1994. i „The Wicker Man“ iz 2001)[2][59]

EMI je najavio 15. marta da će izdati kompilacijski album kao nastavak albuma Somewhere Back in Time iz 2009. godine. Album je nazvan From Fear to Eternity i izdat 6. juna. Album pokriva period od 1990. do 2010. godine (osam zadnjih studijskih albuma). Pesme koje je pevao Blejz Bejli, uključene su kao žive verzije koje peva Brus Dikinson.

U intervjuu povodom izdavanja „From Fear to Eternity“, menadžer grupe Rod Smolvud otkriva da će bend izdati novi koncertni DVD 2011. godine sniman tokom The Final Frontier World Tour.[60]

Uticaj na druge umetnike

Ajron mejden je inspirisao mnoge umetnike.

Metalikin bubnjar Lars Ulrih je rekao: „Ajron mejden je bio nacrt svega što smo mi hteli da budemo. Oduvek sam imao neverovatnu količinu poštovanja i divljenje prema njima.“[61] Takođe kaže da su Metalikine pesme - Fade to Black, Welcome Home (Sanitarium) i One inspirisane Ajron mejdenom.

Pevačici Lejdi Gagi Ajron mejden je omiljeni bend, rekla je „da njihovi fanovi uživo, dišu i umiru za Mejden, i to je moj san. Mejdeni su mi promenili život.“[traži se izvor]

Keri King gitarista Slejera kaže: „Razlog zbog kog Slejer postoji je Ajron mejden. Svirali smo Phantom of the Opera u malom klubu; srećom zapazio nas je vlasnik „Metal Blade-a“...i dakle evo nas sad ovde!“[61]

Frontmen Slipknota Kori Tejlor je takođe veliki fan i izjavio je: „Stiv Haris radi više sa četiri prsta od svakog koga sam ikada u životu video. A Brus Dikinson? Čoveče! Meni je on suštinski pevač stare škole hevi metala. Može da pogodi note koje su jednostavno bolesne, i veliki je šoumen. Sve to me je učinilo fanom. I nije bilo osobe sa kim sam se družio, a da nije pokušala da nacrta Edija u školskim knjigama.“[traži se izvor]

WWE rvač Kris Džeriho kaže da mu je Ajron mejden omiljeni bend i da su imali ogroman uticaj na njega i njegov bend Fozi.[traži se izvor]

Em Šedouz, iz benda Avendžed Sevenfold, smatra da je Ajron mejden najbolji bend uživo izjavivši: „Mejdeni su daleko najbolji uživo bend u svetu i njihova muzika je bezvremena.“[61][62]

Pevač Trivijuma, Met Hifi kaže: „Ajron mejden je pomogao u stvaranju onoga što znamo kao hevi metal. Njihov uticaj se može čuti u klasičnim i savremenim sličnim grupama; grupa obožavalaca se proteže od najmlađih i najnovijih hevi metal regruta sve do ekstremne, hevi metal elite. Bez Ajron mejdena, Trivijum sigurno ne bi postojao.“[61]

Muzika Ajron mejdena je takođe pomogla Jespešu Stromblodu, iz grupe In flejms, da stvori melodični det metal žanr, jer je „hteo da kombinuje det metal sa melodičnim gitarskim zvukovima Ajron mejdena.“[63]

Imidž i zaostavština

 
Niko Mekbrejn je u bendu još od 1982.

Ajron mejden je zauzeo 24. mesto na listi „100 Najvećih umetnika hard roka“ (engl. 100 Greatest Artists of Hard Rock).[64] Takođe su zauzeli četvrto mesto na MTV-jevoj listi „Top 10 najvećih hevi metal bendova svih vremena“ (engl. Top 10 Greatest Heavy Metal Bands of All Time).[traži se izvor] Ajron mejden je proglašen i za treći najbolji hevi metal bend svih vremena na VH1-ovoj listi „Top 20 metal bendova“ (engl. Top 20 Metal Bands).[65] Grupa takođe dobija Ajvor Novelo nagradu za internacionalno dostignuće 2002. godine[4] i primaju je u Holivudsko rok šetalište na Sanset bulevaru.

Ajron mejden često koristi slogan „Up the Irons“ (prim. prevoda Napred Ajronsi) na njihovoj licenciranoj robi. To je parafraza „Up the Hammers,“ koja se odnosi na londonski fudbalski klub Vest Hem junajted, čiji je obožavalac Stiv Haris. Obožavatelji Ajron mejdena koriste ovu frazu kako bi se pozdravljali ili kao znak raspoznavanja.

Prepoznatljiv logo grupe nalazio se na svim izdanjima još od njihovog početka. Insipirsan je dizajnom postera za film Čovek koji je pao na zemlju.[66]

Muzički časopis Kerrang! 2008. godine izdaje tribjut album Maiden Heaven: A Tribute to Iron Maiden. Pesme benda su svirali izvođači na koje je uticao Ajron mejden. Neki od njih su: Metalika, Mašin Hed, Drim Tijater, Trivijum, Kohid end Kembrija, Avendžed Sevenfold itd. Postoje i drugi tribjut albumi sa drugim izvođačima, uključujući i klavijaturski, elektro, blek metal i hip hop tribjut.

Pesme Mejdena su se koristile u nekoliko video-igara, kao na primer u igrama: Carmageddon 2, Grand Theft Auto: Vice City, Grand Theft Auto: Episodes From Liberty City, Grand Theft Auto IV: The Lost and Damned, Tony Hawk's Pro Skater 4, SSX on Tour i Madden NFL 10.[67] Njihova muzika se takođe pojavljuje u ritmičkim video-igrama Guitar Hero i Rock Band, a pesme se takođe pojavljuju u filmovima Fenomena (ital. Phenomena) i Ubistvo po stavkama. Animirani duo Bives i Bathed komentarisali su pozitivno o Ajron mejdenu nekoliko puta.

Autor Transformersa, Bil Forster je obožavalac Mejdena i ubacio je nekoliko referenci, kao što su tekstovi pesama i fraza „Up the Irons.“[68][69]

Maskota

 
Tipična bina benda tokom koncerta sa Edijem u pozadini.

Dugogodišnja maskota benda je Edi. Edi se nalazi na većini albuma, kao i na koncertima. Sadašnju prepoznatljivu verziju je stvorio Derek Rigs,[70] a kao inspiracija mu je poslužila spaljena glava američkog vojnika koju je video na dokumentarcu o bici za Gvadalkanal.[71] Derek je bio jedini autor Edija sve do 1992. kada bend unajmljuje i druge umetnike, kao što je Melvin Grant. Ediju je ime dao bend na osnovu stare šale popularne u vreme nastanka benda.[71] U početku je to bila najobičnija maska, koja je stojala odmah pored logotipa benda.[72]

Optužbe za satanizam i misticizam

Njihov najkontroverzniji i najpopularniji album The Number of the Beast je objavljen 1982. godine. Hrišćanske grupe, naročito one u Sjedinjenim Državama, su zbog ovog albuma optužile bend da je satanistički. Zabranjeno im je da sviraju u Čileu 1990. godine zbog istih optužbi. Međutim, nasuprot ovim verovanjima, bend nije Satanistički niti veruje u misticizam. Po bendu đavolska slika, koja se povezuje sa njima, stvorena je zbog njihovih omota albuma i nekoliko pesama, ali to ne treba da bude povezano sa njihovom religijom i da bude centar njihove muzike. U intervjuu koji se nalazi na DVD-u The Early Days, Stiv Haris je izjavio da nije Satanista i da je pesma The Number of the Beast nastala na osnovu košmara koji je imao.[73] Osim toga bubnjar grupe Niko Mekbrejn je u stvari opet rođeni hrišćanin još od 1999.[74]

Uticaji i muzički stil

Grupe i muzičari koji su uticali na Ajron mejden su: Džudas Prist, Blek Sabat,[75] Dip Parpl,[75] Rejnbou, Led Cepelin,[75] Krim, Bitlsi, B. B. King, Džimi Hendriks, Hu,[75] Raš, King Krimson, Tin Lizi, Stiks, Kvin, UFO, Juraja Hip,[73] Višbon eš,[76] Pink Flojd,[75] ELP,[75] Jes[75] i Džetro Tal.[75]

Stiv Haris je 2010. godine rekao: „Mislim da svako ko želi da razume Mejdenove ranije stvari, pogotovo harmoniju gitara, samo treba da slušaju Višbon ešov album Argus. Tin Lizi isto, ali ne toliko. A onda smo želeli da ubacimo malo progresivnosti takođe, jer sam stvarno slušao bendove kao što su Džinezis i Džetro Tal. Sve to iskombinujte sa teškim rifovima i brzinom i dobili ste to.“[62] Haris je 2004. objasnio da bendova teškoća dolazi od Blek Sabata i Dip Parpla sa malo ubačenog Cepelina.[75] Povrh svega, Haris je razvio svoj sopstveni stil sviranja, koga je gitarista Janik Gers opisao kao „ritam gitara”,[77] što je dovodilo do bendovog galopirajućeg stila u pesmama kao što su The Trooper[78] i Run to the Hills.[79]

Specijalni let

Oktobra 2007. Ajron mejden dobija dozvolu da koristi avion 757 kompanije Astraeus, kao transport na njihovoj Somewhere Back in Time svetskoj turneji.[80] Pevač Brus Dikinson je pilotirao letelicom „Ed Force One“, jer je radio kao komercijalni pilot za Astraeus. Avion je prepravljen u kombi konfiguraciju, prebojen u boje Ajron mejdena i dobio listu mesta koja su posećena tokom turneje. Ova šema je korišćena sve do 28. maja 2008. kada je avion opet počeo da obavlja komercijalne letove.[80] Isti avion je korišćen u drugom delu Somewhere Back in Time turneje 2009. godine, a takođe igra veliku ulogu u nagrađenom dokumentarnom filmu Iron Maiden: Flight 666. Film se prikazivao u 42 zemlje sveta od aprila 2009. godine, a pojavio se u DVD i Blu-ray formatima u Sjedinjenim Državama juna 2009. Film je svoju prvu televizijsku premijeru imao 4. marta na kanalu BBC4, kao deo programa „Heavy Metal Britannia“.[80]

„Ed Force One“ je korišćen opet u The Final Frontier World Tour 2011, s tim što je opet prefarban da bi odgovarao tematici albuma The Final Frontier.[81]

Nagrade i priznanja

Diskografija

Studijski albumi

Živi albumi

Kompilacije

VHS/DVD

EP-ovi

Sastav

Turneje

Trajanje Koncertna turneja Postave Zakazani nastupi
Vokali Bas Gitare Bubnjevi
Februar 1980. Metal for Muthas Tour P. Di'Ano S. Haris D. Mari D. Straton N/A K. Ber 11
Apr 1980. ec 1980. Iron Maiden Tour 75
Feb 1981.–Dec 1981. Killers World Tour A. Smit 140
Feb 1982.–Dec 1982. The Beast on the Road B. Dikinson 187
Maj 1983.–Dec 1983. World Piece Tour N. Mekbrejn 142
Avg 1984.–Jul 1985. World Slavery Tour 193
Sep 1986.–Maj 1987. Somewhere on Tour 157
Apr 1988.–Dec 1988. 7th Tour of a 7th Tour 101
Sep 1990.–Sep 1991. No Prayer on the Road J. Gers 118
Jun 1992.–Nov 1992. Fear of the Dark Tour 68
Mar 1993.–Avg 1993. Real Live Tour 45
Sep 1995.–Sep 1996. The X Factour B. Bejli 138
Apr 1998.–Dec 1998. Virtual XI World Tour 87
Jul 1999.–Okt 1999. The Ed Hunter Tour B. Dikinson A. Smit 30
Jun 2000.–Jan 2001. Brave New World Tour 92
Maj 2003.–Avg 2003. Give Me Ed... 'Til I'm Dead Tour 56
Okt 2003.–Feb 2004. Dance of Death World Tour 53
Maj 2005.–Sep 2005. Eddie Rips Up the World Tour 45
Okt 2006.–Jun 2007. A Matter of Life and Death Tour 58
Feb 2008.–Apr 2009. Somewhere Back in Time World Tour 91
Jun 2010. vg 2011. The Final Frontier World Tour 101

Vidi još

Reference

  1. ^ a b „Iron Maiden announce new studio album 'The Final Frontier' and North American Tour”. Ironmaiden.com. 4. 3. 2010. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  2. ^ a b „Iron Maiden, Slayer, Megadeth, Ozzy, Korn Among Grammy Awards Nominees”. Blabbermouth. 1. 12. 2010. Arhivirano iz originala na datum 6. 12. 2010. Pristupljeno 2. 12. 2010. 
  3. ^ Pfanner, Eric (5. 9. 2010). „Die-Hard Fans Follow Iron Maiden Into the Digital Age”. New York Times. Pristupljeno 10. 11. 2010. 
  4. ^ a b „Iron Maiden honoured with Ivor Novello award”. Sanctuary Group. 18. 9. 2002. Arhivirano iz originala (Official Website) na datum 10. 3. 2007. Pristupljeno 11. 10. 2006. 
  5. ^ „Iron Maiden's History”. magazine. metalyou.com. Pristupljeno 9. 8. 2011. 
  6. ^ Wall & Ling 2001, str. 32.
  7. ^ Wall & Ling 2001, str. 33.
  8. ^ Wall & Ling 2001, str. 46.
  9. ^ Wall & Ling 2001, str. 50.
  10. ^ Wall & Ling 2001, str. 53.
  11. ^ Wall & Ling 2001, str. 163-164.
  12. ^ Fuentes Rodríguez 2005, str. 17.
  13. ^ a b Wall & Ling 2001, str. 104-105.
  14. ^ Wall & Ling 2001, str. 108.
  15. ^ „Early Gigs Metal For Muthas Tour”. Ironmaidencommentary.com. Pristupljeno 12. 8. 2011. 
  16. ^ Wall & Ling 2001, str. 143.
  17. ^ Fuentes Rodríguez 2005, str. 19-21.
  18. ^ Hinchcliffe, Jon (1999). „Dennis Stratton Interview: October 1999”. Praying-Mantis.com. Pristupljeno 8. 10. 2006. 
  19. ^ Wall & Ling 2001, str. 183.
  20. ^ Wall & Ling 2001, str. 227.
  21. ^ a b Wall & Ling 2001, str. 228.
  22. ^ „Die-Hard Fans Follow Iron Maiden Into the Digital Age”. The New York Times. 5. 9. 2010. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  23. ^ „Piece of Mind”. Billboard. Nielsen Business Media, Inc. Pristupljeno 1. 8. 2009. 
  24. ^ Wall & Ling 2001, str. 244.
  25. ^ Stenning 2006, str. 102.
  26. ^ Prato, Greg. Iron Maiden na sajtu AllMusic (jezik: engleski). Pristupljeno 26. 6. 2011..
  27. ^ Wall, Mick (3. 10. 1985). „Total Death!”. Kerrang!. 104. London, UK: Morgan Grampian. str. 13. 
  28. ^ „Iron Maiden Timeline”. IronMaiden.com. 13. 10. 2009. Arhivirano iz originala na datum 25. 04. 2010. Pristupljeno 14. 07. 2011. 
  29. ^ Stenning 2006, str. 104.
  30. ^ Prato, Greg (2008). „Somewhere in Time - Review”. allmusic. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  31. ^ Denning, Adrian. „Album reviews - Iron Maiden”. adriandenning.co.uk. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  32. ^ „Doningto9 - Iron Maiden”. Donington 1988. Pristupljeno 12. 10. 2009. 
  33. ^ „No Prayer for the Dying”. Allmusic. Pristupljeno 14. 1. 2009. 
  34. ^ „Live At The Donington”. IMBD. 2008. Pristupljeno 14. 10. 2009. 
  35. ^ „Iron Maiden CD reviews”. Rough Edge Reviews. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  36. ^ „Virtual XI”. IronMaiden.com. 2008. Arhivirano iz originala na datum 28. 10. 2014. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  37. ^ Fuentes Rodríguez 2005, str. 114.
  38. ^ Williams, Scott (31. 8. 2005). „Iron Maiden Reading 2005 Review”. EFestivals.com. Arhivirano iz originala na datum 14. 10. 2006. Pristupljeno 11. 10. 2006. 
  39. ^ „Iron Maiden rise above Osbourne's drama at Leeds”. NME. 2005. Arhivirano iz originala (Official Website) na datum 20. 7. 2006. Pristupljeno 11. 10. 2006. 
  40. ^ „Iron Maiden Drummer, Guitarist Talk About New Album”. Blabbermouth. 5. 7. 2006. Arhivirano iz originala na datum 11. 3. 2012. Pristupljeno 17. 9. 2006. 
  41. ^ „Dickinson and his veteran boys can still rock...”. Evening Times. Arhivirano iz originala na datum 10. 7. 2011. Pristupljeno 1. 1. 2009. 
  42. ^ „More4: Live from Abbey Road”. Channel 4. 2007. Arhivirano iz originala na datum 23. 9. 2008. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  43. ^ „Tour Listing”. IronMaiden.com. 2007. Arhivirano iz originala na datum 27. 10. 2015. Pristupljeno 11. 8. 2007. 
  44. ^ „Tour Preview”. IronMaiden.com. 2007. Arhivirano iz originala na datum 09. 09. 2007. Pristupljeno 8. 8. 2007. 
  45. ^ „World Tour 08”. IronMaiden.com. Arhivirano iz originala (Announcement) na datum 13. 11. 2014. Pristupljeno 1. 11. 2007. 
  46. ^ „Ed Force One”. Maiden-World.com. 20. 12. 2007. Pristupljeno 9. 8. 2008. 
  47. ^ „Iron Maiden live at Twickenham”. Thrash Hits. 28. 7. 2007. Arhivirano iz originala na datum 3. 8. 2008. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  48. ^ „Iron Maiden flys high again for the final leg of their 'Somewhere Back in Time World Tour'. IronMaiden.com. Arhivirano iz originala na datum 06. 12. 2008. Pristupljeno 6. 12. 2008. 
  49. ^ „Iron Maiden kickstart New Zealand tour Februar 2009.”. TVNZ. Pristupljeno 9. 8. 2011. 
  50. ^ „Iron Maiden: The Movie”. Iron Maiden.com. Arhivirano iz originala na datum 23. 01. 2009. Pristupljeno 21. 1. 2009. 
  51. ^ „Iron Maiden does biggest show of career in São Paulo — in portuguese”. Terra.com.br. 16. 3. 2009. 
  52. ^ „Rock Radio :: Nicko: Maiden have booked studio time”. Rock Radio. 22. 4. 2009. Arhivirano iz originala na datum 23. 7. 2011. Pristupljeno 22. 4. 2009. 
  53. ^ „Nicko: Maiden have booked studio time”. Rock Radio. Arhivirano iz originala na datum 23. 7. 2011. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  54. ^ „Rolling Stone Wood wins rock gong”. BBC. 3. 11. 2009. Pristupljeno 27. 11. 2009. 
  55. ^ a b „Iron Maiden returns to Bergen, August 2010!”. Ironmaiden.com. Arhivirano iz originala na datum 30. 06. 2015. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  56. ^ „Iron Maiden to headline Sonisphere U.K. next summer”. Ironmaiden.com. Arhivirano iz originala na datum 30. 06. 2015. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  57. ^ „Maiden announce headlining Sonisphere Festivals in Sweden and Finland next summer”. Ironmaiden.com. Arhivirano iz originala na datum 30. 06. 2015. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  58. ^ „Iron Maiden return to Wacken in 2010!”. Ironmaiden.com. 5. 8. 2010. Arhivirano iz originala na datum 30. 06. 2015. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  59. ^ „Grammy Awards: Best Metal Performance”. Rock on the Net. Pristupljeno 8. 3. 2009. 
  60. ^ „The Best Of... A Note From Rod”. Iron Maiden official website. 15. 3. 2011. Arhivirano iz originala na datum 18. 03. 2011. Pristupljeno 18. 3. 2011. 
  61. ^ a b v g „Kerrang! The making of Maiden Heaven”. Kerrang.com. Arhivirano iz originala na datum 1. 5. 2013. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  62. ^ a b „Maiden Voyage”. Guitar World. Arhivirano iz originala na datum 14. 6. 2013. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  63. ^ „Metal Update Interview with Jesper Strömblad”. Metalupdate.com. 19. 11. 1999. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  64. ^ „100 Greatest Artists of Hard Rock”. VH1. Arhivirano iz originala (Official Website) na datum 01. 10. 2007. Pristupljeno 7. 10. 2006. 
  65. ^ * „Iron Maiden”. VH1.com. 2008. Arhivirano iz originala na datum 19. 10. 2008. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
  66. ^ Name (required) (9. 3. 2010). „Fair Play « Meansheets – Vintage Movie Posters”. Meansheets.com. Pristupljeno 9. 7. 2011. 
  67. ^ „Madden '10? More like Maiden '10! Game Soundtrack Revealed”. Metal Insider. 27. 7. 2009. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  68. ^ „Annotated AllSpark Almanac I notes by Chris McFeely”. Angelfire.com. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  69. ^ „Annotated AllSpark Almanac II notes by Chris McFeely”. Angelfire.com. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  70. ^ Mick Wall. str. 143—144. 
  71. ^ a b The History Of Iron Maiden's Mascot - Eddie(jezik: engleski)
  72. ^ Lazonamorta.it. „Eddie the Head”. Pristupljeno 11. 9. 2010.  (jezik: italijanski)
  73. ^ a b The History Of Iron Maiden - Pt. 1: The Early Days (DVD). Sony. 23. 11. 2004. 
  74. ^ „The drummer with million”. Godscare.net. Arhivirano iz originala na datum 23. 7. 2011. Pristupljeno 27. 8. 2010. 
  75. ^ a b v g d đ e ž z „Iron Maiden Bassist Talks About His Technique And Influences”. Blabbermouth.net. Arhivirano iz originala na datum 2. 6. 2008. Pristupljeno 25. 4. 2008. 
  76. ^ Iron Maiden Guitar Tab Edition. Alfred Publishing Company. 1999. ISBN 978-0-7692-6019-8. 
  77. ^ Popoff, Martin (2005). „Maiden at the Movies”. Metal Hammer presents: Iron Maiden 30 Years of Metal Mayhem: 104—105. 
  78. ^ Huey, Steve. „Piece of Mind – Review”. allmusic. Pristupljeno 19. 11. 2011. 
  79. ^ Lawson, Dom. „666 Of The Best”. Kerrang! Legends (2): 36—37. 
  80. ^ a b v „Retrieved 16 November 2007”. Ironmaiden.com. 31. 10. 2007. Arhivirano iz originala na datum 14. 02. 2010. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  81. ^ „Ed Force One back in action for 2011”. Arhivirano iz originala na datum 13. 07. 2011. Pristupljeno 22. 6. 2011. 
  82. ^ „Iron Maiden Juno Award”. Juno Award. 19. 4. 2010. 
  83. ^ „Festival Award”. Iron Maiden Award. 3. 10. 2010. Arhivirano iz originala na datum 05. 10. 2010. Pristupljeno 18. 08. 2011. 
  84. ^ „Best European Festival Award”. Iron Maiden Award. 23. 1. 2011. Arhivirano iz originala na datum 26. 01. 2011. Pristupljeno 18. 08. 2011. 
  85. ^ „Keys To The City Award”. Iron Maiden 2011. 20. 4. 2011. Arhivirano iz originala na datum 14. 09. 2011. Pristupljeno 18. 08. 2011. 

Literatura

  • Iron Maiden Guitar Tab Edition. Alfred Publishing Company. 1999. ISBN 978-0-7692-6019-8. 
  • Fuentes Rodríguez, César (2005). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella (na jeziku: Spanish). ISBN 978-84-933891-2-3. 
  • Wall, Mick (3. 10. 1985). „Total Death!”. Kerrang!. 104. London, UK: Morgan Grampian. str. 13. 
  • Wall, Mick; Ling, Dave (2001). Iron Maiden, the Authorised Biography (second izd.). Sanctuary Publishing. ISBN 978-1-86074-287-3. 
  • Gamba, Marko; Visintini, Nikola (2000). Iron Maiden Companion (1. edicija). Moving Media & Arts. 
  • Ajron Mejden (sadašnji i prethodni menadžment) (1996). Twelve Wasted Years (VHS). UK: Sanctuary Group. 
  • Ajron Mejden (sadašnji i prethodni menadžment) (2004). Iron Maiden – The Early Years (DVD). UK: Sanctuary Group.  ASIN B0006B29Z2
  • Stenning, Paul (2006). Iron Maiden: 30 Years of the Beast – The Complete Unauthorised Biography. Chrome Dreams. ISBN 978-1-84240-361-7. 
  • Mick Wall. str. 143—144. 

Spoljašnje veze